Često zaboravljamo da sloboda donosi obaveze.
Nema apsolutne slobode, jer je svaka sloboda ograničena drugim slobodama.
U savremenom društvu više se govori i piše o ugroženim slobodama, nego o neispunjenim obavezama.
Društvo ne može da opstane bez utvrđenih obaveza. Koje mogu biti običajnim pravom regulisane, moralnim kodeksima ili zakonskom regulativom.
Obaveza roditelja je, pođimo od toga što se danas najviše srozava u društvu, da brinu o svojoj deci i da stvore zdrave ljude koji će učestvovati u stvaranju zdrave zajednice.
Ukoliko roditelji ne ispunjavaju svoju roditeljsku obavezu prema deci, onda mora država da zakonski interveniše i spašava decu od nesavesnih roditelje.
Međutim, danas smo dobili, nažalost, totalitarno ustrojstvo društva i kontrolu porodice od strane Velikog Brata, koji namerno uništava porodicu kako bi razbio poslednje utočište rađanja i stvaranja slobodnog čoveka.
Cilj Velikog Brata je da on direktno upravlja decom i da vaspitava
decu prema svojim potrebama.
Tako smo svedoci donošenja idiotskih zakona, koji daju deci mogućnost da prijavljuju roditelje, daju mogućnost da deca od četrnaest godina kriju od roditelja svoj zdravstveni karton i daju mogućnost, što je bolesno i pervezno, da se incest legalizuje sve pod krinkom građanskih sloboda.
To nisu građanske slobode, nego su to programirani projekti za
razaranje porodice, pošto je Veliki Brat uspeo veliki broj država u
svetu potpuno da razvali, okupira i primora da se ponašaju prema uputstvima samog Velikog Brata.
Obaveza roditelja je da se suprostave i pobune, da zaštite svoju decu od programirene manipulacije totalitarnih upravljača sveta.
Roditelj koji udara svoju decu bez razloga je bolesni psihopata i
takvom treba dete oduzeti. Ali, takvih roditelja je najmanje. Mi
govorimo o normalnim roditeljima koji imaju obavezu da vaspitavaju svoju decu i to treba da rade svako na svoj način, jer se samo tako mogu vaspitavati različiti pojedinci, koji neće biti programirani zombiji potrošačke civilizacije u umiranju.
Različitost je pretpostavka naše slobode. Zadatak države je da brani i pospešuje tu različitost, da je neguje i pomaže da se ona dalje razvija, ne dozvoljavajući, istovremeno, nikakve nasilne devijacije bolesnih roditelja prema svojoj deci.
Obaveza dece je da slušaju svoje roditelje, da uče, da se vaspitavaju u duhu zajednice, da poštuju svoje roditelje, jer će i oni jednoga dana biti roditelji, i da biraju svoj život kada postanu punoletni i kada mogu da zarađuju svoj novac.
Sve ovo znate.
Znam da znate.
Ali, primoran sam da ponavljam, jer se moramo vratiti izvornim
vrednostima zajednice, pošto se sada sve namerno obesmišljava kako bi se nametnula prevlast totalitarnog ustrojstva društva.
Namerno pišem o obavezama, jer se o slobodama toliko trubi na sve strane da je potpuno jasno, usled tolike medijske hajke, da sloboda, zapravo, ni nema, nego je Veliki Inkvizitor toliko izvitoperio pojam slobode da više obavezama niko i ne govori.
Namerno sam počeo od roditelja i dece, porodice, jer moramo da spasimo tu osnovnu ćeliju slobodne zajednice, da nam konkviskadori štetnih ideja i teorija ne bi nametnulli svoje principe, koji će dovesti do potpunog uništavanja čovečanstva.
O obavezama govorim, prijatelji, želeći da ozdravim bolesno društvo. Jedini način kako da se razlikujemo od ostalih je da pratimo izvršavanje obaveza. Ne samo preuzetih, nego svih onih obaveza koje pojedinac, samim činom pripadanja zajednici, mora da ispunjava.
Ako sam obrazovan i pripadam intelektualnoj eliti naroda, onda se podrazumeva da je moja odgovornost prema zajednici mnogo veća, nego onog neobrazovanog građanina, seljaka ili bilo kog malog čoveka, kojinema toliku odgovornost prema zajednici, jer nema ni znanja koja su potrebna zajednici.
Ako ja nešto znam ili vidim rešenje, ali se usled ličnih interesa, bez obzira kakvih, ili usled straha, nezameranja, materijalne koristi ili položaja, opredelim da moje znanje ne prenesem na zajedbnicu, onda sam i ja saučesnik u zločinu. Onda sam i ja fukara i prevarant.
Znam, ali ćutim.
Moja moralna obaveza je da delam i nikakvi izgovori ne mogu me
opravdati za nečinjenje.
Izvinite, ako se ne suprostavljam zlu, onda ga podržavam i
odgovoran sam gotovo isto kao i onaj koji zlo čini. Odgovoran sam što nisam sprečio zlo.
Znači, moje pisanje je moja obaveza da prenesem svoje znanje i da što više ljudi privučem za moje ideje. To je vid moje borbe protiv totalitarizma. Kada mi neko kaže da prestanem da pišem i da krenem u akciju, on mučenik ne razume da sam ja već u akciji i da delam. Moje pisanje je delanje. To je moje lično oružje za rušenje totalitarne diktature u Srbiji.
Obaveza svakog građanina je da se upita – šte on može da učini za Srbiju.
Kada većina građana bude shvatila da mora da uzme stvari u svoje ruke, jer su političari sve obesmislili, da moraju politički da deluju kako bi sačuvali suverenitet i nezavisnost Srbije, onda će Srbija brzo početi da se razvija.
Danas građani i dalje svoju građansku obavezu prebacuju na politički ološ, naivno verujući da će političari, ipak, nekako uspeti da ih izvedu iz ove nacionalne propasti.
Greška, prijatelji!
Velika greška!
Građani to više ne smeju da rade. Zato je presudno važno da građani zadrže svoje obaveze i da se javno bore za ispunjavanje svih preuzetih obaveza.
Ne verujemo više političarima,
Uzimamo sami stvari u svoje ruke.
Ne trebaju nam nikakvi posrednici. Mešetari.
Sami možemo da upravljamo našom državom.
Sami moramo da preuzmemo sudbinu države i naroda u svoje ruke.
Biramo najbolje ljude između nas, prema referencama koje poseduju, koji će se prihvatiti obaveze da rade svoj posao i tako da učestvuju u spašavanju Srbije.
Nema tu neke velike mudrosti.
Skotovi na vlasti vladaju i menjaju se, sjaši Kurta da uzjaši Murta i obrnuto, samo zbog toga što sposobni, vredni, učeni, pošteni i dobri ljudi ne žele da se blamiraju, uprljaju i ponižavaju u prljavoj
politici.
Dosta više, građanine!
Nemaš pravo to da nam radiš!
Tvoja moralna obaveza je da se suprostaviš zlu.
Zajedno smo jači.
Nema izgovora!
Nema opravdavanja!
Udružimo naše obaveze.
Tako sigurno pobeđujemo.
Beograd, 02.05.2015
