О МРЖЊИ
Једна госпођа ми је писала да је чуди толика мржња у мојим објавама.
И да не нудим никаква решења, него само говор мржње.
Понављам.
Ко зна који пут.
Прави сам Србин и не знам да мрзим.
Када би Срби знали да мрзе, као што крсташи мрзе нас, боље би прошли кроз историју.
Не бисмо заборављали наша страдања.
И то да смо древни народ, који је подарио Европи прву цивилизацију.
Срби да су знали да мрзе, данас би имали 50 милиона народа.
Граница на Западу би била на реци Сочи, како је било од древне Винче до раног средњег века.
Због тога што не знају да мрзе, Срби су страдали.
Платили смо високу цену наше доброте и наивности.
У мојим објавама, господо и госпође, нема мржње.
Има само – ПРЕЗИРА!
А то је, ако добро знате србски језик, прилично велика разлика.
Признајем да презирем: политички олош, Узурпатора, тајкуне, криминалце, странке, јапијевце, малограџанере, аутошовинисте, естрадне патриЈоте, гребаторе, лењивце, лажове, преваранте и све људе без моралне вертикале.
Презирање не значи да им желим неко лично зло.
Желим само да одговарају за злочин који су починили држави и народу.
И да добију место које им заиста припада у ослобођеној Заједници.
Што се тиче решења, мислим да госпођа није добро обавештена или је злонамерна.
Познат сам по томе да у сваком јавном наступу нудим решења.
Не слушам оне који немају решења.
То је губљење времена.
Кукањем, запомагањем и оговарањем се не може да спаси Србија из ове националне трагедије.
Потребна су нам само оперативна, конкретна и реална решења.
Које деценијама уназад јавно нудим.
Да ли је, напокон, дошло доба да наш народ резуме моја решења?
Искрено се надам.
И то ме радује.
Тако ћемо се ослободити окупације, Узурпатора, велеиздаје, криминала и постати слободна, праведна и богата Заједница.
На томе радим до наше Победе.
Београд, 7533.г. жетвар
