Početna Sadržaj Izdvajamo NOVI RAJH

NOVI RAJH

737
0
SHARE

Nemačka snaga: Ekonomski rajh
Izvor: NIN | Dubravko Kolendić

 
Ko bi drugi, nego britanski tabloidi, ponovo krenuo u antigermansku kampanju? Pošto su za nedavne nerede svoje očajničke „izgubljene generacije” koristili pojmove iz Drugog svetskog rata, kao „blitz” i slično (kako su se pre 70 godina nazivala nacistička teroristička bombardovanja), tako pojedini britanski mediji povodom pokušaja da se uvede kakav-takav red u finansijski sistem Evropske unije upozoravaju na „povampirene” germanske aspiracije.

 „Uspon Četvrtog rajha – kako Nemačka koristi finansijsku krizu da bi pokorila Evropu”, glasio je bombastičan naslov londonskog Dejli mejla 7. avgusta.

Ozbiljni Gardijan je već sutradan relativizovao ovaj jeftini, „paranoidni” i populistički naslov: „Razgovori o upravljanju ekonomijom ne znače nemačko preuzimanje kontrole nad Evropom”, pisao je list povodom prethodnog sastanka nemačke kancelarke Angele Merkel i francuskog predsednika Nikolasa Sarkozija, kada su se njih dvoje nekako dogovorili oko jedinstvene evropske monetarne i finansijske politike kao leka za katastrofalnu dužničku krizu.

Oni su predložili stvaranje jedne privredne vlade za EU, kao i unošenje u ustave svake zemlje odredbe o maksimalnom nivou zaduženosti (kao što to već ima Ustav SRN).

Dejli mejl je upozorio da bi eventualna fiskalna unija značila: jednu ekonomsku politiku, jedan poreski i socijalno-zdravstveni sistem, jedan dug, jednu ekonomiju, jednog finansijskog ministra – a sve to zajedno bi bilo preuzeto od Nemačke! Samo je falilo da napišu „Jedan narod, jedna država, jedan vođa” (kako je glasila Hitlerova parola).

Tu paralelu je, međutim, iskoristio nemački mesečnik Compact, koji je na avgustovsku naslovnicu stavio Hitlerov portret i tekst: „Jedan narod, jedna država, jedan evro – postaje li EU Četvrti rajh?”

Naravno da ne, odgovaraju branitelji ideje Evrope i evra, a posebno rukovodstvo iz Berlina, koje naravno ne krije da želi čvršću Uniju.

„Želim da doživim postojanje ujedinjene države Evrope”, kaže ministar spoljnih poslova Gvido Vestervele. On, Merkelova i dobar deo Nemačke, smatra da se samo tako može efikasno boriti protiv ogromnih nagomilanih dugova Grčke, Portugala, Španije, Italije i drugih, za koje se s razlogom strepi da ih možda nikada neće ni vratiti poveriocima – a Nemačka je tu bila vodeći kreditor.

Stoga se u Berlinu može sve glasnije čuti da Nemačka ne bi trebalo da otpisuje ili smanjuje zaduženja koja su pojedine neodgovorne zemlje spiskale na koješta, umesto da su vodile racionalnu ekonomsku i fiskalnu politiku.

Ideju o „sjedinjenim državama Evrope” zastupa i predsednik Evropske centralne banke (ECB), Žan-Klod Triše. To bi značilo da sve zemlje-članice sva monetarna pitanja u potpunosti prepuste ECB. Neki kritičari, posebno sa dužničke strane, ideju takve centralizacije već nazivaju „evro-diktaturom”.

Oni bi više voleli jednu jaču fiskalnu uniju (znači ne centralizam), a to znači da bi najbogatija zemlja Evrope i peta po razvijenosti na svetu za kriznu evrozonu morala da uradi ono, što je posle ujedinjenja sa Nemačkom Demokratskom Republikom (oktobra 1990) učinila sa siromašnijim istočnim delom: godinama su tamo velikodušno pumpane milijarde maraka.

Ako Berlin na to pristane, dobio bi zauzvrat obećanje da će se reformisati privredni sistem EU, čime će se članice evrozone naterati da se odreknu nekih nacionalnih finansijsko-političkih privilegija – odnosno nekontrolisanog troškarenja.

„Šta bi falilo Grcima da budu kao Nemci”, citira američki magazin Vanity Fair Jerga Asmusena, nemačkog viceministra finansija. On je, naravno, mislio da bi i Grci trebalo da se odgovorno ponašaju, da ne troše tuđe pare i da malo više rade i štede, da postanu efikasniji i produktivniji. Nije rekao, ali je mislio ono što velika većina Nemaca misli: da su „lenji” južnjaci iz Portugala, Italije, Grčke i Španije često bolje plaćeni od vrednih Nemaca.

On navodi i podatak da za isti posao godišnja plata u Nemačkoj iznosi 50.000 a u Grčkoj 70.000 evra – što je nonsens. A ta grupa zaduženih zemalja ima svoju skraćenicu PIGS, koja na engleskom znači i „svinje”.

Nemačka smatra da evro – na koji je ona toliko ponosna, kao i na nekada moćnu dojč-marku – treba da ujedini sve Evropljane, ali ne u troškarenju, nego u efikasnom radu i racionalnim investicijama. Zna se da je Nemačka bila jedan od velikih zagovornika jedinstvene monete, ali su se za nju više zalagali Francuzi.

Tadašnja Savezna Republika Nemačka je svojevremeno zazirala od uvođenja jedinstvenog novca jer je, kako se danas vidi, s pravom imala rezerve prema nekim zemljama Evropske unije. Svojevremeno su kolale glasine da su Nemci pristali na evro tek kada im je Francuska navodno obećala podršku u potpunom ujedinjenju sa Istočnom Nemačkom, od kojeg su tada zazirale mnoge države. Bilo kako bilo, evro je 1. januara 2002. zamenio i marku i franak i druge nacionalne valute.

Evro je svakako u međuvremenu promenio ponašanje i država i ljudi, jer je, kako smatraju neki polit-ekonomisti, zamišljen kao oruđe da integriše ujedinjenu Nemačku u Evropu i da spreči „veliku Nemačku” da dominira drugima (u ekonomskom smislu, dakako) – ali se pretvorio u svoju suprotnost.

Nemačka je, ne samo svojom zaslugom, postala dominantna sila našeg kontinenta, a sa preko milijardu evra kredita postala i vlasnikom Evrope. Sada ta Evropa od Berlina očekuje spas.

Jer, Nemačka je, napustivši svoju snažnu marku, zahtevala da nova zajednička valuta bude takođe stabilna i jaka. Berlin je uspeo da izboksuje da evropska centralna banka bude kopija tadašnje nemačke savezne banke (Bundesbank) i da pomno kontroliše evro – što se u praksi nije pokazalo mogućim.

Želja Nemačke da svoj model rigidne fiskalne politike prenese na čitavu evrozonu nailazi na oštre kritike, čak i onih izvan evrozone.

Tako je londonski Tajms pre neki dan imao naslov „Spas evra? Izbacite Nemačku!”. Tekst je bio više nego direktan: „Nemačka je ubeđena da je evropska privredna supersila i da samim tim ima pravo da evro-zonom upravlja po svom modelu. Francuska je, međutim, iz istorijskih aspekata ubeđena da je ona diplomatski, intelektualno i birokratski vodeća zemlja i da je tako prirodno predodređena da upravlja svim evropskim institucijama.”

Nemačka politika smatra da se uzroci aktuelne krize ne nalaze u prevelikom administriranju i uplitanju „Evrope” u nacionalne kružoke, već upravo u „premalo Evrope”, kako je to rekao Vestervele. Iako već skoro deceniju postoji zajednički novac, premalo je koordinirane politike u konsolidovanju državnih finansija, što je jedan od uzroka dužničke krize. Stoga ne čudi da su građani prve ekonomije EU izuzetno zabrinuti sa sudbinu evra.

Nemačka je do sada u fondove za spas bankrotiranih zemalja Unije već uplatila 120 milijardi evra – što nije baš naišlo na oduševljenje njenih podanika. „Mi dirinčimo, a Grci i Italijani se sunčaju i pijuckaju piće” – može se pročitati na silnim nemačkim blogovima i internet-forumima.

Skoro dve trećine anketiranih Nemaca (71 odsto) je iznelo strepnju da će ova kriza imati izuzetno negativne posledice po vrednost i budućnost evra, a skoro jedna trećina je ubeđena da bi pojedine zemlje mogle da napuste evrozonu. Za neke bi to bio spas, a za druge propast

SHARE