Početna Sadržaj Društvo НЕСТРПЉЕЊЕ

НЕСТРПЉЕЊЕ

8349
1

У последњем мом тексту СТРАДАЊЕ покушао сам, постављајући питања, која ме муче већ три деценије, да уђем у вековни проблем страдања Срба , да позовем да  о томе проблему морамо, напокон, отворено и без зазора да разговарамо, без предрасуда и наметнутих ауторитета, да осветлимо сва наша историјска страдања, да се замислимо над њима, да извучемо закључке и да почнемо, подвлачећи црту и окрећући други лист. Да се одговорније и мудрије, радећи двојно-књиговодствени прорачун, сабирајући све приходе и све расходе донетих стратешких одлука, односимо према нашој држави чију смо независност и слободу у великој крви извојевали, и према нашем древном  народу, који је дао прву цивилизацију Европи.

Читав мој текст је имао намеру да понуди решења, која, ево, већ три деценије, у различитим историјским приликама, нудим нашем народу, али која не могу никако да се земетну и примене у пракси, јер народ нема прилику да их чује од мене. Несхватљиво је како једна те иста тоталитарна рука упорно цензурише мој јавни рад, како издајничка, продана и уцењена паланачка српска интелигенција, лења и кукавичка, љубоморна, нема потребу да бар отвори јавну расправу о свим тим темама у друштву, како би створила критичну масу памети, потребне да се из темеља преобразе ауторитативни политички системи са разноразним идеологијама, које све имају једну заједничку карактеристику да доносе Србији и Србима  увек само велика страдања. Све је пролазно, само су српска страдања стална.

Моја намера је једноставна и јасна, нема иза ње никакве личне користи или жеље да се узме нешто што ми не припада, усмерена је на то да се прекине досадашња  погубна политика страдња, жртвовања, губитка територија и осакаћивања сопственог народа, која се, нажалост, спроводи и дан данас, те да се уместо такве неуспешне политике наметне нека нова, другачија политика која ће омогућити да наш древни народ , ипак, опстане и да настави да траје у заједници осталих народа, нудећи нека спасоносна решења за комерцијалну цивилизацију у распаду и учећи од других народа оно што сами не поседујемо и што нам је преко потребно у борби за свој животни простор и опстанак.

Да ли то што ја пишем и предлажем ваља или не ваља судиће људи који то буду читали и време које неумитно долази и које је мој, морам да признам, ипак,  највећи савезник.

Показало се, нажалост, да су се у последњих три деценије сва моја предвиђања и прогнозе оствариле, боље би било да нису, тако да у овим годинама и са овим искуством и знањем имам право да наставим да продубљујем ову тему, имам обавезу да отворим сва затворена врата, да осветлим све тајне просторије, чему та мистична тајанственост у толикој нашој очигледној несрећи, да охрабрим уплашене и похвалим борбене духом, јер ништа не можемо да урадимо уколико не отрезнимо наш заведени народ, уколико  не сломимо све националне предрасуде, победимо  поводљивост, завист и спрдање, победимо сами себе и преокренемо судбину, усуд, трагичан сценарио и изађемо из каубојског филма у коме су Срби увек Индијанци, сатерани у резервате и спремљени за острел.

Све чиним, дакле, да прекинем тај вековни ритам страдања и жртвовања, ритам који Србе може да доведе у следећем веку до потпуног физичког нестанка, све радим да се то не догоди, све предузимам да се што пре пробудимо и схватимо шта нам ваља данас, овде, одмах, да радимо.

На мој текст СТРАДАЊЕ добио сам од пријатеља, који прате мој рад и који ми помажу да истрајем, неку врсту одговора на сва моја постављена питања и недоумице.

Добио сам, наиме, текст Светог владике Николаја Велимировића – НАЈВЕЋИ СРПСКИ ГРЕХ.

http://www.sabornacrkva.com/index.php?option=com_content&task=view&id=457&Itemid=338

Пажљиво сам прочитао тај текст и ево неких мојих размишљања о томе што сам прочитао.
Мислим да ће моја размишљања бити интересантна другим забринутим људима који се, попут мене, муче проблемом вечног страдања Срба и који траже решења и изласке из постојеће трагедије.

О томе да смо пропали готово до самог дна, нисмо још увек додирнули то дно, мислим да нема потребе више да се убеђујемо.
Јасно је сваком добронамерном и искреном родољубу, који воли Србију, да смо на корак до коначног нестанка и да постоји опасност да изгубимо независност државе.

Читајући први пут овај текст Светог владике Николаја, видим да и њега муче иста питања нашег страдања и да и он поставља , како пише, питање свих питања – који је то највећи, онај природни српски грех?

Грех из кога се „ касније шире и умножавају сви остали наши грехови,мане и недостаци. Који претходи сваком српском страдању , сваком нашем паду и пропасти.“

Свети владика Николај наводи свом пријатељу, изузетно образованом и духовно искусном владики, са којим води овај разговор, све српске оживљене удесе : од кумовске секире, крвавог ножа у Топчидерској шуми , преко срушених православних цркава и устрељених икона , па све до угашених српских слава и забране ћирилице, све те демонске сенке које нас прате удобно смештене између редова наше историје.

Тешки уздах и покајање за све што су најгори међу нашим прецима радили својој рођеној браћи, својим кумовима, пријатељима, вођама и владарима….

Саговорник Светог владике Николаја открива суштину и разлоге нашег поновљеног страдања : „ Највећи српски грех, онај из кога касније произилази све зло, сва страва и ужас наше историје и свакодневнице, јесте НЕСТРПЉЕЊЕ“.

Следи појашњење : „ јер нестрпљење није супротност „ стрпљењу“, него мудрости.“

И додатно објашњење:

„Нестрпљење је очито показани недостатак вере у Бога и у себе. Нестрпљење је малодушје и маловерје. Нестрпљење је узрок сваком разочарању. Нестрпљење је побуна против онога „нека буде воља Твоја“. Нестрпљење је почетак сваког краја. Нестрпљење је оно самоубилачко српско „бунтовништво без разлога“. Нестрпљење је безбожни отпор свему ономе што не разумемо.

Свети владика закључује и моли :

„ Зато, молим вас, немојте бити нестрпљиви. Колико год да вас боли. Колико год да вам се чини неиздрживо“.

Постоје неке моје недоумице о којима отворено пишем.

Ако је наглашено да  нестрпљење  није супротност „ стрпљењу“, него мудрости, где је стрпљење стављено под наводнице, да се  нагласи да није реч о обичном стрпљењу, већ да се подразумева мудрост, зашто се закључује и моли да не смемо бити нестрпљиви, ма колико нас болело и колико год нам се чинило неиздрживим?

У односу – нестрпљив – стрпљив, без наводника, све је јасно.
Стрпљив је настао од глагола трпети.  Човек који трпи је трпељив човек.
Човек који може да издржи је стрпљив. Човек са којим иде трпљење.

Нестрпљив човек је онај који не може да трпи. Не трпи! Човек који не може да издржи да трпи. Човек са којим не иде трпљење.

У односу – нестрпљив –„стрпљив“, са наводницима,  не мисли се на стрпљење него на мудрост.
Нестрпљив човек није мудар човек. Човек који је мудар није нестрпљив.

Када се каже – немојте бити нестрпљиви, онда се тражи од људи да буду мудри.
Мудрост нам је потребна ради доношења исправних одлука.
Мудар човек доноси мудре одлуке.
Нестрпљив човек доноси лоше одлуке. Одлуке које нису паметне или нису мудре.
То, такође, није проблем и томе требамо да стремимо, ако хоћемо да избегнемо страдање.

Проблем настаје код захтева да не будемо нестрпљиви, без обзира колико год да нас боли и колико год  да нам се чини неиздрживо.
Мудар човек мора да остане мудар, не сме да буде нестрпљив, без обзира колико год га болело и колико год му се чинило неиздрживо.

Чинило?!?
А шта ако је стварно неиздрживо?
Ако човек то не може више да издржи.
Мудар је али не може да издржи толики бол.
Њему се ништа не чини, него је бол стваран и неиздржив.
Шта онда?

Када усташа у логору ножем коље Србина, може тај Србин да буде најмудрији човек на планети, али тај бол је за њега неиздржив.
Њему се ништа не чини, бол је стваран и смртоносан.
Србину се само чини, пролази му кроз главу у том последњем животном блеску крвавог ножа, да није било мудро што је поверовао новој усташкој НДХ  власти да ће га привремено ставити у радне логоре и да је много боље било за њега да није био стрпљив и наиван, да је био нестрпљив и бунтован, да се није одазвао позиву нове власти, да се одмах побунио и организовао, да је одбио сарадњу са крвницима и да се одметнуо у шуму, узео пушку и нестпљиво почео да пружа отпор и убија зликовце, уместо што они на најсвирепији начин  данас кољу њега.

Жртва је у последњем трену свесна своје велике грешке и узалудности страдања, мада је одувек веровао у хришћанског Бога и придржавао се свих Његових заповести, никада није показао недостатак вере, никада није био малодушан, никада није био разочаран, него се радовао животу и уживао у Божијим даровима, никада није био бунтовник без разлога, него је вриштао од неиздрживог бола крвниковог ножа и никада не може да разуме зашто тај усташа, Хрват, његов словенски брат, хришћанин, католик, породичан човек и верник њега коље, зашто то ради и зашто пролива невину крв брата свога.

Страдалник под усташким ножем схвата сву трагичност његовог неиздрживог положаја, схвата сву промашеност хришћанског начела да треба да окрене други образ, ако га неко удари, јер овај усташки кољач нема намеру да се заустави, све да му окрене и неки други врат, кога нема, крвник се не би зауставио или запитао, него би уживао да пререже и тај други врат Србину, само због тога што је Србин и православац, само због тога што га дубином своје крви мрзи и што му је Ватикан усадио мржљу у душу. Страдалник у свом последњем животном трену схвата да је преварен и изигран, да је био наиван и глуп, да је веровао у хришћанску самилост и милосрђе, да је било много боље за њега да се држао древне вере око за око, зуб за зуб, да је био опрезан и лукав, да је био нестрпљив и неповерљив и да његово страдање није мудрост, него очигледна непромишљеност и непознавање дубине људског зла.

За жртву усташког злочина, нестрпљење није био највећи српски грех, јер да је био нестрпљив не би допао крвникова ножа, него је највећи српски грех хришћанско начело љуби ближњег свог као самог себе, што не може да се примени на зле људе, како сада да пољуби свог крвника који му је гркљан пререзао, зликовци немају љубави према човеку и наша хришћанска самилост према њима је само наша слабост у вечитој борби око моћи. Српски грех је што верујемо да ће заклани да васкрсне у души зликовца и да ће се тај крвник да стане са својим злоделом, да ће се запитати,  преиспитати,повући и заплакати над злочином који је починио, да ће испаштати и проклињати што је невину крв брата свога пролио.
Неће тај крвник никада то урадит!
Његова мржња је исконска.
Он ће и сутра наставити мирно да коље и  да ужива у свом задатку  да темељно искорени Србе из усташке државе. Крвник неће имати никакву грижу савести. Задовољно ће појести своју вечеру, попиће чашу загорског вина и уморно ће се бацити на кревет, после толиког дневног убијања, изморен, мирно ће заспати и захркати над Библијом под јастуком, убеђен да је он Божији изасланик који је послан на земљу да истреби шизматике и барбаре.
И не само да ће он уживати у том свом почињеном злочину, него ће злу крв пренети на своје поколење, које ће једва дочекати, после пет деценија комунистичке тортуре, да поново крене на Србина и да га , опет, злоставља и убија, све док га коначно не протера са свете хиљадугодишње хрватске земље.
Позивати на стрпљење је позив да пристанемо да будемо жртвено јагње за клање по хришћанском обреду, ради остваривања једне расистичке идеологије на делу.
То није никаква мудрост. Остати пасиван и не супроставити се злу је злочин према самоме себи и своме народу.
Такво историјско понашање је недопустиво и неодговорно, јер Срби више немају биолошког потенцијала да издрже нека нова клања. После данашње окупације изнутра, где су нас уцењени еурофанатици и  бивши радикални шовинисти поробили, продајући државу и народ, Срби не могу да прихвате савете да остану мирни и стрпљиви, правдајући све то некаквом великом мудрошћу, него морамо да се побунимо, устанемо, урликнемо и збацимо јарам унутрашњег окупатора, срушимо коначно тоталитарни систем, усправимо се и вратимо својој древној традицији и вери.
Српски грех је ако останемо мирни.
Стрпљиви.
Ако ништа не преузмемо и ако се предамо.
Српски грех је ако крвнику опростимо и ако се сажалимо. Ако пређемо преко свега и примимо крвника у братски загрљај, јер нам наше хришћанско милосрђе то налаже.

Нема милосрђа за крвнике!
Нема сажаљења за злочинце!

Освета мора да буде исконска.

Нема љубљења са крвницима!
Нема опраштања зликовцима!

Набрајање Светог владике Николаја ужасних сцена нашег пада у историји, страшно подсећање на све оно што нам се дешавало, сцене крвавих стратишта и народних збегова, навођење свега онога што мрзне срце и леди душу, од кумовске секире до бесмртне Милунке Савић, од стрељања српских икона до прећутаног Јасеновца,  није добар пример српског греха, због кога смо тако окрутно кажњени од Свевишњег, јер шта онда треба да кажу други народи и друге вере, од  јудејаца, крсташа и мухамеданаца, који су злочине записали у Старом завету, који су у крсташким походима стотине хиљада људи убијали, само у једном дану 1099 у храму у Јерусалиму су убили 40.000 невиних људи да је крв лила коњима до сапи, који су опљачкали и спалили свети Константипољ, који су Великог Инквизитора створили, који су се богатили колонијалним пљачкањем и убијањем других раса, који су Аушвиц и Дахау створили, који штампају новац без покрића и који планирају да побију шест милијарди људи на планети, како би се тој шизофреној елити отворио простор за угодан живот, шта да кажемо на отоманско набијање на колац и данак у крви, шта да кажемо на Ал каиду и ИСИС , на одсецање глава невиних људи и дизање у ваздух свих оних који не прихватају начин живота исламских фундаменталиста.

Какав је њихов грех?
Зашто они нису кажњени?
Зашто они не страдају?

Све што је свети владика Николај набројао, од кумовске секире до убијања наших, српских владара, све то имају и други народи од Асирије, Персије, Грчке и Рима до Византије, Турака, Монгола, Кинеза, Германа, Руса, Франака и Англосаксонаца, ништа Срби посебно нису радили што већ није рађено у другим културама и народима, од Нерона до Хенрија VIII, од првог кинеског цара Ћин Ши Хуанга, који је спаљивао књиге и убијао учене људе до Стаљина и Гулага, од Дарија I до Алексндра Македонског и Сулејмана Величанственог, од тровања на византијским дворовима до лоботомирања у CIA затворима, тече повест људских злочина и греха, али Срби спадају у ретке народе који колективни злочин нису починили над другим народима, расама и верама, појединачни злочини српских крвника  спадају у злочине тих суманутих појединаца, нисмо геноцидно уништавали друге народе и културе, него су то све нама други освајачи радили, убеђујући нас да су они цивилизовани и просвећени а да смо ми, Срби, варвари, да немамо право да будемо слободни, да немамо право на своје мишљење, да они треба да владају нама и ми морамо њима да служимо, па су дошли у нашу кућу да нас покоре, науче памети и приморају да будемо робови једне крваве, злочиначке и колонизаторске имеперијалне политике.

То је наша српска историја.
Историја вечитог страдања и борбе за своју слободу.
Историја борбе за свој поглед на свет и своје право да уређујемо нашу кућу.
Нисмо ми дошли у туђу кућу да им правимо ред и да их учимо како ће они да живе, него су они упали наоружани у нашу кућу, почели да нас кољу и на колац набијају, почели гасом да нас истребљују и спаљују, дубоко верујући да на то имају право и да им нико неће замерити што нас уништавају, што нам не дају да живимо и што им стално сметамо.
Ништа им не радимо, али им сметамо.

Зашто им сметамо?
Зашто сви освајачи и узурпатори хоће Србе да истребе?
Који је разлог?
Неки разлог мора да постоји.

Постоји само једно објашњење.

Срби су древни народ, који хиљадама година живи на свом огњишту и који никуда није одлазио, нисмо се селили нигде, нисмо се досељавали тамо где већ живимо, проклета германска подвала, ту смо у Подунављу још од неолитског времена Лепенског вира и Винче, имамо прво писмо, језик,своју традицију, културу и своју древну веру.
Срби су непријатни сведоци свега што се кроз историју дешавало и због тога сви освајача хоће да нас затру, јер империје долазе и пропадају, али Срби остају и трају.

Наш највећи грех је то што памтимо и бројима 7524 српске године.
Наш највећи грех је што смо жилави и што се не дамо да нас униште.
Наш највећи грех је што трајемо, упркос свему.

Српски грех је што смо подарили Европи писменост.
Српски грех је што су нам други народи украли језик.
Српски грех је што смо први топили руду бакра и правили металне посуде.
Српски грех је што су Лепенци правили скулптуре и сликали.
Српски грех је што је Винча била  Њујорк у неолиту.
Српски грех је што имамо 49 наших владара пре Стефана Немање.
Српски грех је што смо дали 19 рисмских царева.
Српски грех је што смо имали предђотовско сликарско у манастирима.
Српски грех је што смо имали нашу династију.
Српски грех је што су нас крсташи издали и оставили на Косову.
Српски грех је што смо православци.
Српски грех је што славимо славе.
Српски грех је што смо се сами ослободили од Турака.
Српски грех је што имамо најсавршеније писмо на свету.
Српски грех је што је Принцип убио освајачког војводу.
Српски грех је што су нацисти украли српски знак сунца и обновављања природе.
Српски грех је што нас усташе нису могле заклати и маљем побити.
Српски грех је што смо интелигенти и што не дамо на себе.
Српски грех је што смо нестрпњиви и немамо мудрости.

Све је то наш грех.

Признајемо наш грех.
Нестрпљиви смо јер нас превише боли.
Не можемо да издржимо толике злочине и понижавања.
Не можемо да се уклопимо  у њихове лажи.

Подвуцимо црту!
Памтите!
Не заборављајте!
Учите!
Нема милосрђа за зло!
То је наш древни завет.

Београд, 10.12.2015.

1 KOMETAR

  1. Poštovani Branko,
    pratim Vaš blog već godinama. Pročitao sam mnogo Vaših textova koji promiču kritičko promišljanje o društveno-ekonomskim pojavama današnjice. Kritičko promišljanje, dakle, učenje, čitanje, istraživanje, i promišljanje izvan nametnutih društvenih i znanstvenih okvira uvijek je u funkciji stvaranja novih znanja i spoznaja. Danas je kritičkog promišljanja sve manje; u društvu je gotovo nemoguće zbog cenzure mainstream medija koji su uvijek naslonjeni uz političku moć i/ili kapital, a u znanosti zbog postavljenih znanstvenih dogmi. Dogma sama po sebi, u potpunoj je suprotnosti „scientiae“ i zato današnja civilizacija deevoluira u smislu društveno-ekonomskog napretka. Zašto sam ovo napisao? Kao uvod i želju za Vašim razumijevanjem onoga što ću u nekoliko narednih rečenica pokušati sažeti. Već napisah kako pratim Vaš blog, prvenstveno jer smo kolege konzultanti, ali i zato što dijelim Vaše stavove o libertarijanstvu, monetarizmu, gender ideologiji … zapravo svemu što doprinosi sveopćoj dekadenciji današnje civilizacije.
    U posljednje vrijeme u mnogome ste promijenili Vaše stavove u odnosu na one od prije 2-3 godine. Tako ste nekada pisali da su Srbi i Hrvati dva slična naroda, osuđena na suživot i suradnju (mislim da je bila analogija o dva brata koja imaju zasebne lisnice). Danas sve više otvoreno pišete da smo mi Hrvati ustaše, pozivate na suočavanje sa vlastitom poviješću i patnjama, odnosno konačni obračun sa zlim ustašama i Vatikanom. Zar smo mi Hrvati zaista najveće zlo ovog svijeta?
    Isto tako Vaši kritički textovi o vladarima svijeta (obitelji Rothschild, Rockefeller, Kruup …) nekad su bili prožeti intelektualnom oštrinom, pronicljivošću, činjenicama, satirom i širinom specifičnoj Balzacu. Danas su Vaši textovi sve više prožeti vulgarnim vokabularom, psovkama, „povijesnim činjenicama“ Deretića i slijedom nepovezanih misli. Osobno mi je žao u kojem smjeru idete jer kako napisah, ovdje je bilo vrhunskih objektivnih textova o ekonomiji, filozofiji, književnosti, odnosu među narodima na Balkanu … S druge strane znam da ste frustrirani izdajnicima i ljudima nahvao iz svog naroda koji su moralno, gospodarski i demografski opustošili Srbiju. I mi imamo svoje izdajnike i sve se isto događa i kod nas. Donekle Vas razumijem jer obojica imamo gene kamene pa vjerujem da i Vi proživljate sudbinu svog naroda kao svoju osobnu. Ali to nas nikako ne smije opravdati u generiranju mržnje prema Srbima odnosno Hrvatima.
    I sad pitanje za kraj, jesu li Vaši textovi poput ovoga u funkciji kritičkog promišljanja, pokušaja otvaranja argumentirane rasprave, iznalaženja rješenja ili manifest protiv Hrvata i Vatikana?