Početna Sadržaj Književnost NEMA

NEMA

1607
0
SHARE

 

Svi su se raspojasali.
Zajebavaju se i troše nezarađeno.
Kada im kažeš da je vreme rasipanja prošlo, oni lude.

Kako je prošlo? Mi nismo ni živeli. Kakav je ovo život? Koji je smisao mog života? Šta sam ja proživeo? Ništa! Pogledaj ove lopove kako žive? Jebe se njma za krizu! Oni žive punim plućima. Putuju, troše, kupuju i uživaju! To je život! Šta sam ja video? Ništa! Šta sam uzeo? Ništa! Ne ispalti se biti pošten. Pošten i ludak su dva brata. Bolje je da sam naučio da muljam i petljem. Jebeš poštenje!

I ti meni sada tvrdiš da je vreme rasipanja prošlo? Šta moramo? Više da radimo? Zašto bih radio? Rade li ovi lopopvi? Gde oni rade? Neka nam pokažu radne knjižice. Vidi kakva kola voze. Vidi kako se oblače. Vidi u kojim restoranima se hrane. Gde su oni zaradili pare? Na kojim usranim poslovima? Zašto ja nisam zaradio? Zar sam ja glup? Tupav? Nesposoban? Koji je moj problem? Ja ne mogu da kradem! Ne mogu! I zato sada moram da budem bedan. Moram da čekam bolja vremena, koja nikda neće doći.

Hoće li proći vreme rasipanja za ove lopove? Hoće li oni morati da počnu da rade?

Kažeš mi da ćemo živeti još bednije. Pa, može li bednije od ovoga sranja od života? Može? Biće još gore? Moraću da radim mnogo više i da imam manje? Svašta! Kakve su to gluposti? Kakva je to ekonomija? Realna ekonomija?!? To je realna ekonomija da mnogo moram da radim i da živim lošije? Moramo da platimo račune? Računi su stigli za naplatu. Koji računi? Ja sam sve svoje račune platio. Neka plaćaju oni koji nisu platili. Zašto sada njima opraštaju dugove? Mogao sam i ja tako da se zajebavam. Neka plaćaju dugove oni koji su ih uzeli. Ja neću! Ne pada mi napamet! Ja nisam uzeo te kredite. Nisam ništa potpisao. Mene niko ne sme da ganja. Nikome ništa neću da vraćam. Moram? Ko kaže da moram? Ko? E, baš neću! Boli me uvo, neću! Nisam uzeo kredite i neću da ih ni vraćam. Zašto se neko zadužio u moje ime? Nisam ja glasao za vlast. Neka vraćaju oni koji su glasali. Ti su nas sjebali! Ti skotovi nepismeni koji su glasali. Šta se sada preseravaju? Šta se sada prenemažu? Neka oni plate dospele račune i dugove. Zar to nije pošteno? Oni koji su glasali za vlast neka plate. To je njihova vlast, koja nas je zadužila. To nije moja vlast. Nije! Ne priznajem tu vlast! Zabole me za njih! Sve su to lopovi i lažovi.

Gde da radim? Gde da zaradim? Valjda država treba da mi nađe posao. Ne mogu ja sam sebe da zaposlim. Ja nisam sposoban da sam sebe zaposlim. Ja mogu da radim. Dobar sam radnik, ali ne znam da vodim posao. Ne možemo svi da vodimo poslove. Ne možemo svi da budemo gazde, zar ne? Neko mora i da radi. Evo, ja sam šljakator. Hoću da radim! Čuješ li me šta ti govorim? Hoću da radim? Gde? Za koliko para? Neću prst da pomerim za trista evra. Prst! Trista evra! Ti nisi normalan! Ne mogu da preživim sa trista evra. Meni treba mnogo više. Mnogo više!

Treba mi dobar mobilni, tablet, kola, hoću da odem na odmor kao čovek, ništa besno, samo da sebi priuštim jednom godišnje more i skijanje. To mi treba da odmorim dušu. Šta? Ko? Moji roditelji? Kada su oni išli na more i skijanje? Nemam pojma. Nikada! Stalno su crnčili da prežive. Jedva su kuću napravili i sve kredite vratili. Jedva! Štedelo se na svakom koraku. Štedelo, bato! Nismo imali šta da jedemo. Pravili smo supu sa debelim špagetama da se najedemo. Tako smo živeli. Ali, to je prošlost. Ne mogu moja deca da idu bosa u školu i da jedu hleb i mast. Mojoj deci treba savremeni život.

Šta da kažem deci? Nema?!? Kako to da im kažem? Kako da im kažem da nemam para? To je velika sramota. Ne mogu to da im kažem. Ispašće da sam nesposoban. Kako oni imaju, moje dete nema. Tako će biti. Tata je nesposoban! Ne može da zaradi pare. Zašto ne može? Da li je glup? Ne. Tata ne zna da laže i krade. To je istina. Kako da im kažem da nemam? Stvarno nemam. Jedva kraj sa krajem sastavljamo. Ne planiram više ništa mesečno. Samo dan za dan. Preživljavamo. Muka mi je od svakog novog dana. Bežim u san. Tamo mi je najbolje. Tamo zaboravljam na muku.

Šta će biti sutra? Nemam pojam. Posla nema. Para nema. Očaj svuda oko mene. Nema druženja. Svi su uplašeni. Nikada nije bilo ovako. Nikada! Gde je izlaz? Ja ga ne vidim. Glup sam! Ne vidim! Čitam druge. Pametnije. Ni oni nemaju rešenja. Sada mi kažeš da će biti gore. Još gore! Da ću još gore da živim. Gde je kraj? Gde je dno? Jesmo li dotakli dno? Kada ćemo dotaći dno? Kada? Lakše bi mi bilo da znam da smo dotakli dno. To je to. Gore ne može da bude. Svaki dan će onda biti bolje. Kao kada sam bio mali. Nismo imali. Nema! Sirotinja. Ali, svakog dana je bilo bolje. Svaki dan sam se radovao novom svitanju. Danas me život ubija u pojam.

Ne možemo da živimo kao naši stari. Šta treba da svi spavamo u jednoj prostorij, da idemo bosi, da se kupamo mesečno i jednom dnevno jedemo? Zar smo toliko propali? Zar je to taj naš realni život? Imamo li ljude koji znaju da vode ovu državu? Imamo li ljude koji znaju da zaposle narod? Gde su ti ljudi? Nemoguće da nemamo takve ljude. Nemoguće! Mora da postoje takvi ljudi. Mora da ih ima! Neka izađu pred narod i neka nam kažu istinu.

Neka otvoreno kažu – NEMA!

Nema više laganja!
Nema više lopovluka!
Nema više partijskog zapošljavanja!
Nema više plaćenih funkcija!
Nema više trošenja državnih para!
Nema kriminala!
Nema nezaposlenih!

Neka izađu i kažu – STEŽEMO KAIŠ!
Svi isto! Nema izuzetaka!
Za sve da važi –NEMA!
Kada to bude sprovedeno u državi, znam da ćemo sigurno uspeti.
Navikli smo da nemamo. Izdržaćemo da nemamo.
Hoću samo da znam – do kada neće biti? Vreme? Mesec dana? Godinu dana? Dve? Hoću da znam da bismo se pripremili. Izdržaćemo! Sigurno ćemo izdržati!
Samo da znamo do kada. Posle toga vremena mora da nam krene. Mora! Posle toga vremena, svakoga dana treba da nam bude sve bolje. Svakoga dana!

E, to treba da uradi neko.
Ko?
Nemam pojma.
Ja sam mali da bih razumeo.
Neko mora.
Neka ustane i kaže –NEMA!
PODVLAČIMO CRTU!
Lakše će nam svima biti.

Beograd, 10.08.2014

SHARE