Ulica. Leto. Sumrak. Nas nekoliko stojimo i razgovaramo. Prolazi blindirani BMW. Niske registracije. Škripa koènica. BMW se vraæa unazad. Iz kola izlazi Švercer. Vrata ostaju nezatvorena. Švercer: «O-o, koga to vidim, kakva èast, ma gde si druže?» Srdaèno se rukuje. Izbegavam grljenje. «Èitam sve tvoje tekstove. Svaka ti èast. Razbijaš ih!» «Hvala». «Gaðaš, brate, pravo u srce».
Glupo smejanje. «Lude na tvoje tekstove». Ponovo cerekanje. «Šta, brate, radiš?». «Ništa». «Kako ništa? Ne može to tako. Ti si prvi od nas krenuo. Ti si nam pomogao. Zašto, brate, ne kupuješ preduzeæa?». «Nemam para». «Nemaš para? Svašta! Nemam para ni ja». Neko se nasmeja. Autobus pun putnika staje. Ne može da proðe. «To nije pošteno. Tebi mnogi duguju. Neka ti se Drug revanšira». Autobus pokorno stoji. Vozaè je prepoznao Švercera. «Ja nemam para, ali kupujem, brate, iz krede. Neka ti Drug obezbedi dobru kredu».
Kolona vozila stoji. Niko ne svira. Švercer nastavlja. «Ne budi lud! Sad je pravo vreme! Sad ili nikad! Ko sad kupi završio je posao. Ko, brate, u ove dve godine kupi, kupio je». Kolona je sve duža. «Ima brate para u bankama. Neka ti Drug sredi». «Smetaš ljudima». Švercer zazviždi. Ošišani Gorila pomera kola. Kolona kreæe. «Otkud meni pare? Nemam brate. Zato uzmi kredu! Sad ili nikad! Kupuj, brate!» Švercer odlazi. Mrak pada nad Srbijom.
Pogledajmo kako izgleda privatizacija u Srbiji. Graðani Srbije odnose devize na štednju u banke. Parazitske banke odobravaju kredite partijskim kumovima po nalogu Stranke na vlasti. Partijski kumovi uèestvuju u privatizaciji i kupuju najbolja preduzeæa ne pitajuæi za cenu, ako se radi o aukcijskoj prodaji, ili, ako je reè o tenderima, neki visoki funkcioner iz Vlade, istovremeno i èlan Stranke, upravlja tenderskom prodajom tako da se pobednik unapred zna.
Kada novi vlasnik uðe u firmu, on otpušta radnike, smanjuje plate, rasprodaje zalihe, prodaje delove preduzeæa, dobija nove poslove od Vlade, koje ranije preduzeæe namerno nije moglo dobiti, poveæava ukupne prihode i isplaæuje kredit iz postojeæih potencijala. Menadžer dobija proviziju za dobro uraðen posao ili mu režim oprašta pronevere koje je ranije izvršio. Partijski kumovi bez para kupuju unosna preduzeæa, uknjiže ih na svoje ime i plaæaju partijski reket Stranci na vlasti što je uprilièila ovakvu unosnu transakciju. Funkcioneri stranke su lièno obezbeðeni i mogu mirno da nastave da šire laži o reformama, dok stranka puni fondove za buduæu predizbornu kampanju.
Ukoliko državnu imovinu kupuju stranci, onda se finansijska kombinacija završava napolju. Samo neoprezni idioti, tako ih zovu partijski kumovi, prebacuju novac u zemlju. Zabluda je da æe država ove godine ubrati preko 1 mlrd € investicija, jer dobar deo tog novca je veæ u zemlji, samo se pere preko privatnih raèuna novih kapitalista. Tako u Srbiji nastaje kumovski kapitalizam koji se razlikuje od burazerskog socijalizma samo po tome što ovu pljaèku podržavaju potkupljene meðunarodne birokrate.
Cilj današnjih neoliberalnih reformi je da se cementira kastinsko društvo. Da li je to buduænost Srbije? Poznajuæi mentalitet našeg naroda mislim da nije. Naivni jesmo, ali glupi nismo. Umesto kumovskog kapitalizma, prelažem da izgradimo narodni kapitalizam. Graðani štede u bankama i dobijaju 2 odsto godišnju kamatu, dok je profit u, recimo «Knjaz Milošu», prema reèima direktora, skoro 16 odsto. Dokapitalizacijom ove uspešne firme, državni paket akcija iznosi 41 odsto, kupili bi za 20 mil € naših 1 mil graðana, tako da bi svako postao vlasnik akcije od 20 €. Onome koji ne bi imao 20 € država bi dala moguænost da uplati 10 jednakih rata po 2 €. Svako u Srbiji ima 2 € meseèno.
Zašto mudra država ovo radi? Zato što hoæe da nauèi graðane Srbije da investiraju i hoæe da ih nauèi akcionarstvu. Samo interesi mogu sve nas da povežu. Interes graðana je da više zarade, umesto 2 odsto èitavih 16 odsto, dok je interes države da stekne poverenje svojih graðana. Tek tada se može oèekivati da æe graðani izvuæi 16 mlrd € iz èarapa i sive zone, preostalih 4 mlrd € u štednji i deviznim rezervama mogu biti garant novih poslova i možemo sa sigurnošæu tvrditi da æe ih ulagati u profitabilne projekte. Na isti naèin bi se graðanima prodale cementare, šeæerane, duvanska industrija, pivare, fabrike voda, Beopetrol i delovi strateških grana, jer bi veæinski deo akcija ostao u rukama države.
Ukljuèivanjem naše dijaspore u reforme investicioni potencijal bi se uveæao za preko 25 mld $, dok bi dolaskom stranih investitora privreda obezbedila ubrzani privredni razvoj koga sada, nažalost, uopšte nemamo. Berza bi postala pravo tržište gde se kapital ulaže, a ne organizovano mesto za preotimanje firmi. Graðani bi pratili kotacije akcija i poslovanje firmi kao što danas prate sportske kladionice. Duvansku industriju moglo je otkupiti 2 mil graðana za 50 € po akciji. To je više nego što su dale za investiciju multinacionalne kompanije. Investicioni fondovi, kojih sada nema, postali bi važniji od parazitskih banaka, koje se prave da nešto rade. Dnevnici bi poèinjali izveštajem sa Berze, umesto saopštenjem partijskih oligarhija o snažnom napretku kumova kapitalizma. Gradilo bi se 40.000 stanova godišnje i zapošljavalo, zajedno sa prekvalifikacijom, preko 300.000 ljudi. Država bi ponudila besplatno preduzetnicima 14 mil m? praznog poslovnog prostora i uslovila da zapošljavaju radnike. Otvorilo bi se više privatnih berzi, a graðani i preduzetnici bi dobili priliku da investiraju slobodno devizna sredstva na tržište u deviznom obliku. Dinar bi se branio na tržištu, a ne u glavi nelegalno izabranog guvernera.
Kada bi naši ljudi u dijaspori videli da graðani Srbije ulažu u sopstvenu državu, vratilo bi se poverenje i kod njih, jer svi su ih do sada prevarili. Oni bi doveli svoje poslovne prijatelje i tako bi brzi privredni razvoj bio zagarantovan. Niko ne bi dolazio zato što nas voli, veæ zato što ima interes. Njihov interes bi se usaglasio sa našim državnim interesom, umesto sa liènim interesima potkupljene politièke oligarhije.
Preko 75 odsto graðana postali bi srednja klasa, dok bi se iskorenilo prosjaèenje, beda i beskuæništvo. Razvojem srednje klase još brže bi se razvijalo društvo. Akcionarstvo bi preporodilo Srbiju. Strateške grane bi bile u našim rukama. Partijski kumovi bi bili u zatvoru. Njihova imovina u državnim fondovima. Ekonomija bi upravljala politikom. Potrošaèka korpa bi se punila veæim radom i izvozom, a ne uvoznim lažima. Vratila bi se nada unesreæenom narodu. Narode, borite se za narodni kapitalizam. To je u vašem interesu. Šverceri više neæe zaustavljati saobraæaj na ulici. Mirno vozite. Ne verujte svakome. I svirajte kad vam stanu na put.
Beograd, 08.09 2003. god.
