НАПАДИ
Хвала вам што ми шаљете прилоге где ме нападају.
Немам времена да све пратим.Не стижем услед великих обавеза.
Поново су ме ових дана напали Веља Абрамовић и Никола Алексић.
Зашто?
Не знам.
Ако сви желимо да променимо тоталитарни, велеиздајнички систем и да Узурпатора и Великог Лажова скинемо са власти, зашто мене нападају?
Ако заиста искрено желимо да спасимо Србију, зашто мене нападају?
Па, ја немам никакву власт.
Никад нисам ни био на власти.
Ако се у свим мојим јавним наступима од 1989.године упорно и доследно борим против тог политичког тоталитарног система, зашто нападају мене?
Ако сам забрањен три деценије, зашто нападају мене?
Ако никада нисам био државни службеник, већ сам 36 година у привреди и 30 година сам приватник, зашто нападају мене?
Ако не припадам ниједној политичкој странци, ниједној секти и ниједној Служби, већ наступам самостално из своје памети, знања и енергије радим и говорим, зашто нападају мене?
Ако не радим никакве послове са државом скоро четри деценије, зашто нападају мене?
Замислите да ја нападнем Вељу Абрамовића и Николу Алексића?
Зашто би их напао?
Па, они нису на власти.
Зар циљ мојих напада није рушење политичког тоталитарног система?
Зар циљ мојих напада није свргавање са власти криминалног психопате Вучића и његовог мафијашког клана?
Веља Абрамовић и Никола Алексић нису предмет мога интересовања, јер нису на власти.
Они нису одговорни за трагедију која нам се догодила.
Они нису узрок пропасти Србије.
Па, зашто онда да их нападам?
Зашто онда да трошим драгоцено време на њих?
Ако нам је циљ исти, одбрана Републике и Слободе, зашто ме онда они нападају?
Ако нам је циљ да сменимо са власти Узурпатора, Велеиздајника и Лажова, зашто ме онда нападају?
Потпуно је нелогично и бесмислено да ме нападају.
Осим, тако каже логично закључивање, ако нам циљеви нисту исти.
И ако то не раде по нечијем налогу или из проклете зависти.
Ако се њихови и моји циљеви разликују, онда морају да ме нападају.
Нападају ме, јер немамо исте крајње циљеве.
Ако се разликујемо у начину како да остваримо исте циљеве, што је евидентно из наших наступа, зашто би ме нападали?
Свако има своје политичко мишљење.
Свако износи своје мишљење у јавности и образлаже га јавно.
Грађани ће одлучити које мишљење ће да подрже.
Грађани, на крају свих крајева, ипак, одлучују, зар не?
Ако спортски и фер трчимо свако у својој стази, зашто бих нападао, вређао и пљувао онога који трчи у стази до мене?
Никада нисам први напао Вељу Абрамовића и Николу Алексића.
Нисам им дао никакав повод да се обруше на мене.
Уопште не тумачим њихове јавне наступе.
Не слажем се са њиховим политичким решењима, али их не нападам.
Све снаге сам усмерио да сменимо Вучићевог криминалног режима и изградимо директну демократије у Србији.
Србији треба промена политичког и економског ситема.
Србији требају двоцифрене стопе привредног развоја да се извучемо из ове ендемске беде.
Србији треба социјална политика да заштити све оне који не могу да зараде за елементарну људску егзистенцију.
Србији треба морални и духовни препород.
Ко ће то да оствари?
Мене не занимају имена.
Потпуно су имена неважна.
Важно је само да се то, ипак, оствари.
Када се ослободимо окупације и када Србија постане истинско демократско друштво, када не будемо имали политички олош на власти, онда сам спреман да са овом двојицом јавно укрстим копља.
Данас је то непотребно трошење времена и снаге.
Који су нам потребни за историјски задатак кога ова генерација, напокон, мора да обави.
Београд, 7528.године, сечко, дан девети
