Ako dublje uðemo u razloge naše nacionalne propasti, mada smo mi istorijski i državotvoran narod koji je uspeo da se vekovima održi na veèitoj balkanskoj vetrometini, onda vidimo da propadamo i ginemo samo zbog toga što ne znamo racionalno da se ponašamo, veæ nam dinarski violentni naboji pomute razum i umesto jednostavnih i praktiènih rešenja, naša pseudoelita, opèinjena sama sobom i dodvoravanjem moænim stranim uticajima, donosi katastrofalno loše odluke po državu i naciju.
Ceh koji plaæamo surovo stiže na naplatu evo veæ nekoliko vekova. Ništa nismo uspeli da nauèimo od Uèiteljice života i nikakve žrtve ne mogu da opamete i urazume sujetu i taštinu naše pseudoelite. Nastavlja se naše tumaranje iz jedne krajnosti u drugu, dok su rezultati takve državotvorne i nacionalne politike pogubni za našu buduænost.
Ako se nastavi mazohistièko samouništavanje države i nacije bojim se da æemo ostaviti naše potomke okupljene oko jedne suve šljive. Njima æe tada biti jako teško da opstanu i ne smemo ih unapred osuðivati zato što æe zatvoriti vrata za sobom istoriji jedne nacije i države koja je neslavno propala. Nisu oni krivi za tu propast. Krivci smo mi danas što, radi nekih svojih sebiènih interesa, uništavamo ili gledamo kako se uništavaju temelji države. To je danas u modi. Sve što je državno, prema mišljenju potplaæenih neoliberala, treba uništiti jer je staromodno i ostatak je jedne nazadne ideologije. Tržišni fundamentalisti planski uništavaju srpsku privredu i rasprodaju nacionalna bogatstva kako bi pokazali birokratama iz MMF-a kako su veæi katolici od pape.
To nije ništa novo za naš dinarski mentalitet. Naša nacionalna osobina je kad Nekog volimo, onda ga dižemo u nebesa, kunemo se u Njega, nosimo Njegove slike i spremni smo za Njega i da poginemo. Ako Njega omrznemo, onda smo spremni da ga uništimo i zakopamo duboko pod zemlju zaboravljajuæi da mi imamo, ne kozje, veæ magareæe uši i da car Trojan ne može spreèiti sviralu da otkrije tu tešku istinu o nama samima.
Mi smo, dakle, problem sami sebi. Nema katarze. Nema strukturalne promene naše liènosti. I dalje srljamo bez pameti i donosimo odluke protiv vlastitih interesa. To postaje zaista zabrinjavajuæi nacionalni problem koga moramo, ukoliko hoæemo da se spasimo, što pre prevaziæi. Ali, nažalost, koliko vidim, ništa valjano se ne èini da se to stanje promeni. Naprotiv, samo se nacionalno ludilo uveæava.
Ponekad mi se èini kao da se utrkujemo ko æe da napravi veæu budalu od sebe i ko æe dobiti veæe divljenje za svoje ludilo. Kada se takvi ludaci naðu na važnim državnim pozicijama, onda je to dokaz da se kolektivno ludilo sve više širi i da nema ni govora o ozdravljenju pacijenta. Svi oni koji bi trebali da pomognu naciji da ozdravi od tog kolektivnog ludila sami su inficirani i šire zarazu dalje. Kako da verujemo akademiku koji je govorio da iz èela Despota sija nacionalno sunce i koji je klasiènog boljševièkog demagoga proglasio za naslednika, evo opet preterivanja, samog Svetog Save? Kako da poverujemo akademicima koji primaju novèane nagrade od novokomponovanih bogataša? Kako da verujemo estradnim sveštenicima koji, izgubivši svako seæanje na siromaštvo prvih hrišæana, brabonjaju gluposti o stvarima koje ne znaju i koji ne žive kao njihovo duhovno stado? Kada bi danas Isus Hrist ušao u naše duhovne hramove, verujem da bi bièem proterao sve trgovce, nakupce, špekulante, preprodavce i mešetare koji su zaposeli duhovni prostor, dok bi bacio anatemu na naše fariseje i sadukije koji, zaogrnuti lažnim hrišæanskim milosrðem, ništa ne preduzimaju da se tiranstvu stane nogom za vrat. Biè božji bi kaznio sve one što skrenuše sa prave vere i što zaboraviše naša izvorišta i korenje.
Gde su naši duhovnici? Gde se kriju? Gde su apostoli pravoslavlja da donesu dobru vest o spasu za ovaj prevareni, izmuèeni i osiromašeni narod. Ako Crkva nema hiljadugodišnju snagu da se odupre pomahnitalom nacionalnom ludilu i da svojim životnim primerom pokaže kako izgleda duhovna vertikala, koju trebamo da sledimo mi obièni smrtnici, ako Crkva to ludilo ne može da ukroti i preobrazi ga u sveopšti državotvorni i nacionalni pokret za spas izgubljenih duša, onda moramo proèistiti samu Crkvu. Vernici moraju da se izbore da Crkva bude istinsko sedište morala i duhovnosti.
Na drugoj strani, Akademija i Univerzitet moraju pokazati svu pamet i dobru nameru da vaspitaju prilièno zapušten narod. Ali, prethodno, moramo dobiti nadaleko èuvenu Akademiju i slobodan i struèan Univerzitet. Takvu Akademiju možemo dobiti ako privremeno zaustavimo dalje uèlanjivanje u Akademiju. Treba odrediti koliki broj akademika možemo da imamo i taj broj se neæe menjati, dok æe se novi èlanovi birati tek nakon smrti nekog od akademika. Predlažem da SANU ima samo 20 akademika.
Istovremeno, treba radikalno izmeniti naš školski sistem. Pored obaveznog osnovnog obrazovanja, predlažem da se uvede i obavezno srednje obrazovanje kako bi se tehnièko – tehnološki opismenila nacija. Bez znaèajnog poveæanja izdvajanja za obrazovanje ne možemo da napravimo ekonomski preporod i brži privredni razvoj. Posebno treba obratiti pažnju na rad sa decom u predškolskim ustanovama jer je to, prema starom dobrom Frojdu, najvažnije za formiranje karaktera mladeži. Vaspitaèi i uèitelji moraju biti struèni, obrazovani, radni i dobro plaæeni kako bismo dobili vaspitaèe omladine koji æe pripremati nove naraštaje na rad, disciplinu, uèenje i slobodno izražavanje. Temeljna promena školskog sistema mora da stvori kreativne, preduzimljive, vredne, štedljive i poštene ljude koji æe praktièno moæi odmah da se ukljuèe u život.
Univerzitet æe biti državni i privatni. Državni univerzitet treba da bude besplatan za sve studente, dok æe najtalentovaniji dobiti moguænost da ih država školuje u završnim godinama na nekim prestižnim univerzitetima u svetu. Privatni fakulteti moraju imati obaveznu državnu licencu tako da se kvalitet studiranja ne naruši. Postdiplomske studije se ne mogu upisivati prema liènom nahoðenju ili materijalnim moguænostima, veæ samo prema ostvarenim rezultatima. Magistar može postati samo onaj ko je dostigao najveæe znanje u struci, koji svoje radove objavljuje na dva svetska jezika i koji u praksi primenjuje znanje iz svoje struke. A doktori nauka mogu postati samo oni koji nešto novo daju u razvoju nauke i struke, da se ne bi dešavalo da nam doktoriraju ljudi na seminarskim radovima.
Na taj naèin bi se drastièno smanjio broj fabrikovanih magistara i doktora nauka koji prepisuju iz stranih i domaæih knjiga tuðe misli. Recimo, neki doktoriraju filozofiju objašnjavajuæi šta je ko rekao u istoriji filozofske misli. Kada ih pitate: izvinite, a šta je vaša filozofija, šta ste vi doprineli razvoju filozofske misli, vidite da se sve svodi na resavsko prepisivanje i preprièavanje. Slièno je i sa drugim naukama: od medicine, mašinstva, elektrotehnike do ekonomije i prava. Kakvi su to doktori pravnih nauka koji doktoriraju na raspadu SFRJ? Kakvi su to doktori medicinskih nauka koji nikada nisu ušli u operacionu salu niti su pregledali ili izleèili bolesnika? Kakav je to doktor ekonomskih nauka koji na tržištu nije pokrenuo ni jedno preduzeæe, niti je zaradio podizanjem nekih privrednih sistema. Takoðe, država bi uvela posebna zvanja za one kojima je Bog podario pamet i koji su pronalazaèi, inovatori i kreatori novih tehnologija. Poseban državni fond bi finansirao takve nadarene struènjake i oni bi dobijali poèasne državne diplome. Na ovaj naèin bi se napravio red u nauci. Svaki završeni student ne bi mogao da bude magistar, niti bi svaki magistar automatski postao doktor nauka. A doktor nauka mogao bi da postane akademik samo ako bi imao duhovnu vertikalu. Akademik ne može da postane neko ko nema zajednicu u sebi i ko nije spreman za dobrobit zajednice da se žrtvuje. Besmrtnost se ne može dobiti dnevnopolitièkim trgovanjem sa novobogatašima i pripadnicima trenutnog režima.
Ako društvo ovako krene iz temelja da se menja, napokon æemo dobiti – elitu. Nažalost, naša današnja elita se povukla i prepustila estradnoj pseudoeliti da kvari institucije i mladež. Izgradnjom graðanskih institucija i stvaranjem elite, jer elita mora da se strpljivo stvara, izgradnjom državne i nacionalne strategije moguæe je zaustaviti naše dalje propadanje. Pravo je vreme da poènemo da radimo za spas Srbije. Svako treba prvo da krene od sebe.
Novobogataši mogu kupiti mesto u Raju, ako se odreknu otetog bogatstva i zaveštaju ga u državne fondove za razvoj obrazovanja nacije. Sveštenici moraju da postanu apostoli novog duhovnog pokreta za spas Srbije. Izujte se bosi, braæo prvosveštenici, poskidajte lažne manire potrošaèke civilizacije i poènite da propovedate novu veru. Akademici neka svojim primerom pokažu doktorima nauka kako se brani interes zajednice. Nema elite bez žrtvovanja. Postoji samo jedna elita. Nema više elitâ. Mesto u eliti ne može se kupiti. Ne može se naslediti. Ili jesi ili nisi – elita!
Kada dobijemo našu elitu poèinje preporod u Srbiji. Politièari æe slušati državnike. Sveštenici patrijarha. Studenti profesore. Graðani akademike. Uvešæe se prirodan red i disciplina. Znaæe se svaèije mesto u društvu. Tada više nema mesta za psihopate i demagoge. Nacionalno ludilo æe biti zatvoreno u ludilu luzera. Državom æe upravljati umni i pošteni ljudi. Ološ i svakojaka fukara neæe moæi da nam krade buduænost. Tek tada æe Srbija postati tigar na Balkanu.
Svedok 2. avgust 2005.
