NACIONALNI RAČUN

Moj tekst ZAVERE izazvao je, kako vidim, kod nekih čitalaca, veliko nerazumevanje.
Pokušaću sada da im pojasnim moje stavove.
Ako uspem.
Međutim, neshvatljiva je mržnja koja je usmerena prema meni od pojedinih ostrašćenih čitalaca.

Zašto?

Nema nikakvog razloga za to.
Čak da sam izneo nešto što vam se uopšte ne sviđa, nema razloga za takvu pokazanu mržnju.
Niti imam vlast, niti se borim da budem na vlasti.
Hroničar sam jednog tragičnog doba i iznosim rešenja za spas Srbije.
Iznosim rešenja kako ja ih vidim, jer želim dobro Srbiji i Srbima.

Moja rešenja nisu naknadna pamet, kako to inače rade srpski estradni intelektualci.
Moja rešenja su aktuelna za trenutak u kojem se predlažu.
Ali, nažalost, moja rešenja tada nisu prihvatljiva za političke
demagoge na vlasti i zavedeni narod, koji veruje tim parazitima.
Kasnije, kada doživimo tragediju, pokaže se da su moja rešenja, ipak, bila dobra.

Mržnju koju ste pokazali morate da usmerite na drugu stranu.
Usmerite je prema vladajućem političkom ološu.
Onje uzrok naše propasti.
Ja ne pripadam tom sloju.

Posebno je neshvatljivo da neko napiše da nisam Srbin.
To je, zaista, strašno.
Ta vrsta primitivizma i bezobrazluka je neshvatljiva.
Ako ne misli neko kao ja, onda on nije Srbin i neprijatelj je naroda.
Takvo shvatanje nas dovodi u potpuno nacionalno ludilo.

Ako se ponosim svuda po svetu što sam Srbin, ako se trudim da budem najbolji ambasador svoje države i nacije, zar treba u Srbiji da Srbima dokazujem da sam Srbin?

Evo, pokušaja dopune moga stava.

Krivci za tragediju u kojoj se nalazimo smo mi sami.
Niko drugi nije kriv, nego političari koji su vodili državu i
intelektualci koji su podržavalai te slepe i lude političare.
Oni su glavni krivac.
Narod je sledio svoju „elitu“, verujući da ona zna šta radi, da je
vizionarska i da ima strategiju.
Narod se žrtvovao, uveren da je to dobro za Srbiju.
Radoje Domanović nam je otkrio istinu da su srpske Vođe – slepe!

Bilo je ljudi koji su imali drugo mišljenje, drugu strategiju i koju
su to iznosili.
Nažalost, niko nije hteo da posluša te naše umne ljude.

Zašto Srbi neće da slušaju svoje najumnije ljude?

O tome se može napisati posebna studija.

Ako smo mi Srbi drevni narod i ako smo prepotentnoj današnjoj Evropi podarili pismenost i kulturu, sve od vinčanskog pisma i lepenskih skulptura, kako je moguće da je danas funkcionalno nepismeno više od polovine našeg naroda i da smo toliko postali nekulturni i prosti?

Ako su naši kraljevi i carevi jeli zlatnim kašikama u srednjom veku, kada su se evropski vladari valjali po močvarnim baruštinama, kako je moguće da je Srbija danas najnerazvijenija evropska država?

Objašnjavati kako je to podli plan zavere protiv Srba nije primereno.
A gde je naša odgovornost?
Zašto stalno zatvaramo oči pred sopstvenom krivicom?
Zašto ne smemo da se sučelimo sami sa sobom?

Moji tekstovi su upravo na toj liniji sučeljavanja sa srpskim
zabludama i predrasudama, koji su nas doveli u situaciju da danas možemo da izgubimo sopstvenu državu i da naša nacija, ako se sve nastavi ovako, sigurno nestaje.

Da li to, gospodo drugovi, želite?
Da li želite da Srbija nestane?
Da li želite da Srbi izumru?

Objasnio sam da u ljudskoj civilizaciji vlada uvek isto pravilo – ko
je jači, taj tabači!
Nikakve tu zavere nema.
Međunarodni odnosi se zasnivaju na nasilju.
Tako je bilo i tako će uvek biti.

Moje pitanje je – zašto smo dozvolili da budemo tučena strana?
Zašto smo dozvolili da tako krvavo izginemo?
Nije moralo!
Laž!
Bilo je i drugih rešenja. Bilo je i drugih predloga.
Ali, politički ološ i srpska palanačka inteligencija su uvek birali najgore.

Svedok sam, poslednjie tri decenije, nove istorije Srbije.
Nudio sam potpuno druga rešenja, koja sam smatrao da su bolja za Srbiju.
Niko, ponavljam, niko me nije od srpskih političara pozvao da sasluša moja rešenja.
Nisam nikada dobio sat vremena na državnoj televiziji da iznesem svoje stavove.
Nikada!

Jednoumlje, srbovanje i demagogija su nas potpuno uništili.
Iza tih nacionalnih parola išla je nemilosrdna pljačka, otimanje i
bogaćenje političkog ološa i tajkuna.

Moja ideja je vrlo jednostavna.
Ne treba da srbujemo.
Treba da naučimo da vodimo NACIONALNI RAČUN.
Trebaju nam trezvene i trgovačke glave koje to znaju da rade.

Jedan mitingaš piše – ako treba svi ćemo da izginemo!
Nacionalno ludilo?!?
Zašto bi ginuli? Pa, to žele naši neprijatelji.
Ima li neko bolje rešenje od toga da ponovo izginemo?
A zašto ti ne izgineš i svojim primerom pokažeš da si dosledan u
svojim stavovima?
Pokažeš svima nama šta treba da radimo.

Sede Srbende na kompjuteru, piju pivo i jebu majku celom svetu.
Pljuju i vređaju sve koji neće da poginu za srpstvo.
Njihovo srpstvo se završava kada se kompjuter ugasi.

To pijano i neodgovorno srpstvo je pogubno za Srbiju i Srbe.
Moramo biti mudri i vešti u trgovanju.
Umesto da ginemo, bolje je da Srbi prave decu i da se umnožavamo.
Umesto da ginemo, bolje je da radimo, štedimo i stvaramo bogatu Srbiju.
Moramo našoj deci ostaviti bolje uslove za život, pre nego što se svi ne isele iz Srbije.

U odnosima između država i nacija nema ljubavi.
Samo interesi.
Srbi moraju da uče kako se vodi Nacionalni račun.
Dosadašnja istorija je pokazala da smo bili uvek na gubitku.

Mnogo bolje bi prošli u XX veku i na početku XXI da su Srbiju vodili seljaci, poslovni ljudi i trgovci.
Kada pogledate ko je Srbe vodio u XIX veku, onda vidite da su to sve bili nepismeni i praktični trgovci.
Kako je to moguće da državu stvore nepismeni svinjari, da bi državu izgubili pismeni doktori nauka?
Kako je to moguće?

Moj stav je da su Srbiju vodili u XX veku srpski domačini ne bismo tako tragično izginuli.
Danas bi Srba bilo na Balkanu preko 40 miliona i naša pozicija bi bila potpuno drugačija.
Sigurno ne bih pisao ovakve tekstove.

Znači, zavere su sastavni deo imperijalne politike i mi tu ništa ne
možemo da uradimo.
Sukob imperija ne možemo da sprečimo.
Ginuti za interese imperija je suludo.
Imperije moraju same da se obračunaju.
Mi samo treba da se sklonimo da ne stradamo u toj borbi imperija za planetu.

Naveo sam koje su naše komparativne prednosti.
To što smo mali, to je naša prednost i na tome treba da gradimo strategiju.

Da li je sada išta jasnije?

Nemojte olako da prelazite preko ovakvih rasprava.
Mislim da je ključno da se to razume.
Sve veći broj pisama koje dobijam kao podršku me uveravaju da sam na dobrom putu buđenja srpskog naroda.

Zar to nije pošteno od mene?

Sadašnja spoljna politika Ace Dramosera je tragično pogrešna.
Ne može da se sedi na dve stolice.
Familija će kazniti Acu Dramosera, jer ga je dovela na vlast.
Srbija trpi velike gubitke zbog njegove diletantske politike.

Šta predlažem?

Mislio sam da je to potpuno jasno iz svih mojih tekstova.
Ali, evo, ponavljam.

Srbija treba da se zahvali Briselu i da odustane od ulaska u bankrotiranu EU.
Srbija je evropska država, ali nemamo interesa da uđemo u EU.
Nacionalni račun pokazuje da su nam veći rashodi od prihoda.
Pošto nećemo da pravimo gubitke, napuštamo pridruživanje EU.

Istovremeno, nastavljamo saradnju sa svim evroskim kompanijama.
Pravimo novu ekonomsku politiku koja omogućava evropskim kompanijama
da kapital i poslove prebacuju u Srbiju.
Imamo veliku istorijsku priliku da počnemo da naplaćujemo mostarinu između Istoka i Zapada.
Kompletna ekonomska politika mora biti prilagođena toj novoj strategiji.

Srbija potpisuje pridruživanje Evroazijskoj uniji i zadržava svoj
nacionalni suverenitet.
Nacionalni račun pokazuje da imamo veće prihode od rashoda u saradnji sa EAU.
O ostalim mojim idejama te saradnje u nekom drugom tekstu.

Šta dobijamo promenom spoljne politike?

Srbija dobija mogućnost da vodi samostalnu ekonomsku politiku.
Srbija se oslobađa samrtničkog zagrljaja Brisela.
Srbija dobija povlaćeni status na EAU tržištu.
Srbija se ne sukobljva sa Familijom, jer taj sukob već vodi Rusija.

Sve ovo je moguće da se uradi.
Uslov je da državom Srbijom upravljanju novi ljudi koji nisu ucenjeni.
Ljudi koji razumeju kako funkcioniše svetska politika i svetsko tržište.
Ljudi koji imaju znanje, iskustvo i harizmu.

Pitanja tipa- da li će to da dozvoli Familija su samo izgovor.
Familija je toliko otvorila frontova po svetu da ona više ne zna kuda udara.
Familija ima više problema sa Rusijom, Kinom, Iranom, EU, arapskim i afričkim zemljama da je mala Srbija nije u središtu njenog interesovanja.
Uostalom, zar već nisam napisao da je naša komparativna prednost da smo mali.
To moramo da iskoristimo.

Srbenda to ne želi da razume.
Srbenda sve nabija na onu stvar.
I nastavlja da se opija nacionalnim nabijanjem.
Kukavički se krijući iza miša kompjutera.

E, to je Srbendu razbesnilo!
To što je upao u sopstvenu mišolovku.

Beograd, 14.08.2015.