Petar Nikolajević Moler je bio prva žrtva Knjaza Miloša. Ubijen je jer se Miloš uplašio da mu obrazovani, pismeni, intelegentni, hrabri ratnik i pošteni predsednik Narodne Kancelarije, ne preuzme svu vlast. Ovo je prvo pilitičko ubistvo u novijoj srpskoj povesti.
Sudbina Molera je metafora za sudbinu svih pametnih, umnih, sposobnih, poštenih, pravdi odanih i slobodi posvećenih Srba, koji su voleli svoju otadžbinu i narod, koji su ginuli i borili se za taj narod, ali koje su primitivni i podli tirani ubili u nameštenim procesima.
Moler je rođen 1775. godine u selu Babina Luka, pokraj Valjeva u uglednoj porodici, čiji su zajednički preci bili Hadži Ruvim i Nenadovići. Umeo je dobro da čita i piše, vešt je bio govornik, znao je turski, dobro je pucao i vešto je slikao ikone u crkvama, pa je dobio nadimak Moler.
U Prvom ustanku je učestvovao u svim borbama sa Turcima na Drini i oko Drine, na Mišaru, Ceru i pokazao je neverovatnu ličnu hrabrost.
Bio je u prepisci sa Dositejem, pre nego što su se lično upoznali, želeći da od Dositeja mngo toga nauči. Dositej ga je izuzetno cenio i smatrao najumnijim srpskim vojvodom.
Problemi vojvode Molera nisu bili u ratu, na bojnom polju, nego u danima mira, kada se vlast narodnih predstavnika uspostavljala, on je tražio da najbolji ljudi budu birani u Sovjet i za narodne predstavnike, ali mnogi zlikovci i rđavi ljudi su zloupotrebljavali volju naroda. Tom ološu je smetao Moler i stalno su mu nameštali i afere podmetali, sudove potkupljivali, pa je Moler u dva maha dopao tamnice. Pobegao je poslednji put iz tamnice beogradske tvrđave i Karađorđe ga je pozvao u Topolu, stao iza njega i poverio mu da u leto 1813. godine da sa 800 Jadrana brani Loznicu.
Prota Mateja je govorio za Molera da je uman čovek, čvrsta karaktera, ali narave opore.
Moler nije bio svetac, ali nije bio ni zlikovac i pustahija, kako su ga njegovi neprijatelji želeli da prikažu, pa je zbog svoje opore narvi bio često u sukobu sa srpskim vojvodama, koji su se, posle proterivanja Turaka, ponašali prema svome narodu gore nego sami Turci. O gresima Milenka Stojkovića, Petra Dobrnjca i hajduk Veljka Petrovića se nije smelo da priča.
Sukob sa pohlepnim srpskim vojvodama moglo je Molera da košta glave. Kada je danima u šancu sa svojim ustanicima branio Loznicu, ostao je bez municije i bez hrane, sam pred moćnom Turskom vojskom, zvornički vladika je došao do njega i tražio da se preda, ali on je to odbio. Znao je da se u blizini nalazi srpska vojska sa 10.000 vojnika i napisao je pismo, tražeći pomoć od srpskih vojvoda. Pismo je pisao sa perom umočenim u sopstvenu krv. Srpske vojvode mu nisu poslle pomoć i on je noću organizovao proboj kroz tursku opsadu. Poginulo je šestotina njegovih boraca.
Saznanje da su ga vojvode osatvile da izgine, doprinele su njegovom teškom duševnom stanju.
Nakon propasti prvog ustanka, beži u Srem i tamo sa Protom matejom Nenadovićem, Pavlom Cukićem i Milentijem Nikšićem otpočinje pripreme za ustanak.
Jedini vojvoda koji nije pobegao iz Srbije i koji se nadao da će se nagoditi sa Sulejman-pašom bio je Miloš Obrenović. Kada ga je paša izneverio, Miloš piše pismo najuglednijim Srbima u Sremu proti mateji nenadoviću i vojvodi Moleru da dođu i razgovaraju o podizanju ustanka.
Moler je pristao, ali je , poučen negativnim iskustvom iz Prvog ustanka, počeo odmah da se zalaže da se napravi jedno kolektivno telo, izabrano od uglednih narodnih predstavnika, koje će upravljati, umesto da se sve preda u ruke jednog čoveka, kako je to bilo u vremenu Karađorđa.
U martu 1815. godine razgovarali su u Sremu Miloš, koji je tajno pobunio narod na ustanak, kako bi se on stavio na čelo ustanika, i Moler, koji je predtsavljao emigraciju uglednih Srba. Dogovorili su se da naprave kolektivno telo za upravljanje ustankom i da u njemu bude Miloš i njih trojica. Miloš se potpuno saglasio i obećao je da će on samo slušati umne i pismene ljude, kako ne bi ponovio greške kuma Krađorđa.
Kada se Moler vratio u Srbiju, ponovio je da njega ne zanima da budu strešine ustanka i predložili da to bude Miloš, ali da upravlja uz pomoć Narodne Kancelarije. Predsednik te Kancelarije je bio Moler. Na taj način je trebalo kontrolisati samovolju Miloša.
I to je bio osnov sukoba, koji je vremenom rastao. Moler je pokazivao sav svoj raskošan talenat za vođenje narodnih poslova i rasla mu je popularnost u narodu. Međutim, on nije uopšte bio zainteresova da bude knez Srbije i na svakom mestu je pokazivao veliko poštovanje prema Miloše. Jednom, kada je turski paša pozvao Miloša da sa njim razgovara oko uslova mira, Moler je sprečio Miloša da ide, jer nije verovao paši i smatrao je da su napravili zamku za Miloša. Zašto bi to radio, ako je imao namere da ga sruši?
Miloš je bio nepoverljiv prema učenom Moleru. Narodna Kancelarija mu je smetala i odlučio je da ne poštuje njena uputstva. Dovodio je svoje odabrane ljude, sumnjive prošlosti, koji su mu bili verni i koji su krali pare na svako koraku za Knjaza. Moler mu je sve više smetao. Miloš je doneo odluku da ga likvidira.
U klasičnom izrežiranom procesu, Moler je optužen za proneveru državnog novca, mada je kasom direktno upravljao Milošev čovek. Na glasanju starešina, krivotvoreni su glasovi onih koji nisu hteli da glasaju da se uhapsi Moler i isporuči eogradskom paši Marašliji. Sve vreme je Miloš puštao glasine u narod da je Moler pokrao državnu kasu, da hoće da ga ubije, da radi za interese Turaka i da će nametnuti još veće poreze narodu. Istovremeno, Miloš je od paše tražio da pogubi Molera, jer oštetio državnu kasu za 12.760 groša. Paša je odbio i rekao je da će on sve do 20.000 groša da pokrije minus u kasi. Miloš je onda optužio Molera da priprema ustanak. Paša ni u to nije verovao. Nije hteo da ubije Molera. Miloš je organizovao peticiju viđenih starešina koji su navodno potpisali da se Moler ubije. Paša je i to odbio. Na kraju, Miloš je potegao najsigurnije sredstvo da ubedi pašu – ponudio mu je novac. Paša nije mogao da odoli.
Moler je uhapšen i mučki ubijen u leto 1816. godine.
Istorijska građa je kasnije pokazala da je sve bilo namešteno i da je Miloš likvidirao popularnog i učenog čoveka, koji je mogao da ugrozi njegovu tiraniju.
Molerov problem je bio što se zalagao za institucije moderne države, dok je Miloš na državu gledao kao na svoj lični plen koji pripada samo njemu.
Moler je bio prva žrtva Miloševog terora.
Kasnije je tiranin Miloš naložio da se ubiju: Karađorđe, Miladin Milovanović, Nikola Nikolajević, arhimandrit Grigorije Radojčić, Marko Abdula, Miloje Popović Đak, Đorđe Čarapić, vladika Melentije Nikšić…. Za vreme njegove vladavine preko 50 ljudi je ubijeno iz političkih razloga.
Političari na vlasti nisu promenili svoj odnos prema državi. Oni smatraju da je država njihov lični plen i da imaju pravo da uzimaju za sebe i svoju političku stranku.
Svi koji se suprostavljaju njihovom totalitarizmu, manipulacijama, krađama i pljačkama su neprijatelji.
Kako će se vlast obračunati sa svima koji drugačije misle?
To je veliko pitanje.
Odgovor pronađite sami.
Beograd, 22.09.2014
