Nekad jedan od najboljih košarkaša sveta priča o odlasku sa Olimpijskih igara, jezivom Šumaherovom iskustvu, misteriji oko Trajka Rajkovića, svađi sa Zoranom Đinđićem, istini o Sonji Heni, lažnoj i istinskoj ljubavi, potrebi za ženama…
Neprijatelji Ljubodraga Simonovića Ducija kažu za njega da je lud, a on je moguće je , po svemu što piše i govori, ispred vremena u kome živimo. Pre četrdesetak godina bio je jedan od najboljih košarkaša sveta. Ali, kad je suočen sa stavom Međunarodnog olimpijskog komiteta (MOK) da ekipa drogiranih sportista ostaje u takmičenju, napustio je Igre u Minhenu (1972) i promenio mišljenje o vođama sportskih događaja. Za njega je, od tada, vrhunski sport samo „reklamni pano velikih kompanija i gladijatorska borba „robova”, a ne nadmetanje i oslobađanje čoveka kroz igru”.
Rođen je prvog dana januara 1949. godine u Vrnjačkoj Banji u braku Jelene i Jevrema, frizera iz Kraljeva. Školovanje je završio u Beogradu. Diplomirao je i magistrirao na Pravnom, a doktorirao na Filozofskom fakultetu. Napisao je šet knjiga: „Pobuna robota”, „Profesionalizam ili socijalizam”, „Olimpijska podvala”, „Sport Kapitalizam Destrukcija”, „Filozofski aspekt modernog olimpizma” i „Novi svet je moguć”.
Imao je dva braka. Prvi sa Svetlanom, a drugi sa Milicom. Sa Svetlanom ima Igora (38), sa Milicom Ivana (30) i Dunju (29), a od Igora unuku Taru. Uz njega je sad, na mansardi koju je, uglavnom, sam sagradio, Galina, beli retriver.
Kad ste ušli u svet sporta?
Imao sam deset godina kad sam na terenu Sloge u Kraljevu ubacio prvu loptu u koš. Potom sam iz Sloge prešao u Crvenu zvezdu sa kojom sam osvojio Kup Evrope. A već u sedamnaestoj godini sam odigrao prvu od sto devet utakmica za državni tim Jugoslavije. Sa selekcijom sam osvojio četiri titule. Bili smo tri puta prvaci Evrope i jedanput najbolji na svetu. U međuvremenu sam sedam puta bio član najboljeg sastava kontinenta. I sve to do moje dvadeset treće godine, do Olimpijade u Minhenu (1972).
Šta se dogodilo u Minhenu?
Izgubili smo od Portorika (74:79), ali dvojica njihovih igrača imala su, na testu, pozitivan nalaz. Posle našeg protesta odluka MOK-a je bila da se rezultat prizna! I jednoglasno smo odlučili da odemo sa Igara. Međutim, svi igrači , sem mene, su pod pritiscima iz Beograda promenili odluku.
I šta ste im kazali?
Samo jedno: „To, što će Jugoslavija ostati na Igrama, niko, nikad neće da nam oprosti”. Ipak, nisu prihvatili moj stav. A kad sam pošao iz olimpijskog sela niko nije došao da me isprati. E, to mi posebno zabolelo. Bio sam, posle događaja u Minhenu, privremeno isključen iz državnog tima. Ova kazna trebalo je da traje šest meseci. A to je, ustvari, bilo zauvek.
Gde je sve bilo dopinga?
Na osnovu dokumenata koje posedujem doping je masovno bio prisutan u svim sportovima. Košarkaši u NBA ligi su, još osamdesetih, uzimali kokain. A u fudbalu je sve o dopingu napisao Harald Šumaher, nemački golman, u knjizi „Početni udarac” u kojoj je opisao i kako su Nemci osvojili titulu prvaka sveta 1986. godine u Meksiku. Doktor im je, ukupno, ubrizgao sedam hiljada injekcija. Šumaher posle toga dugo nije mogao da kontroliše mokrenje, patio je od nesanice, nije mogao da ima seksualne odnose…
Da li je toga bilo kod nas?
Ne znam. Ali, sigurno ne tako javno kako je to doživeo Šumaher i njegovi saigrači. Ali, naš Trajko Rajković, centar državnog tima, je umro 1970. godine iz još neobjašnjenih razloga. Dogodilo se to kad smo osvojili titulu prvaka sveta u Ljubljani. To pamtim kao veliku misteriju.
A kako ste vi prošli?
Postao sam otac u vreme Igara u Minhenu. Rodio mi se Igor. Završio sam fakultet i upisao magistarske studije. Hteo sam odem i iz klupske košarke. Bio sam srećan, ali i zabrinut. Zvezda me ucenjivala. Pretili su mi oduzimanjem stana, ako se ne vratim. Moja supruga Svetlana je dobila mastitis, izgubila je mleko. Nije mogla da doji Igora… Odlučio sam tada, uz određene uslove, da se sledeće sezone vratim u klub, a u toku leta sam otišao u Englesku zbog jezika.
Šta vam je dala Engleska?
Sem jezika stekao sam i jedno lepo iskustvo. Taj koledž je imao žensku i mušku košarkašku ekipu, pa su predložili da u utakmici ova dva sastava igram za ženski tim. Pristao sam. Pet minuta pre kraja vodili smo sa desetak razlike. Postigao sam sve koševe, jer devojke su bili nežne, a mladići snažni. Ali, moj „trener” je bila militantna feministkinja koja me izvela iz igre i muškarci su pobedili.
Koji još poraz pamtite?
To je onaj kad je politika nove Srbije, ove posle Oktobarskih promena, bila jača od mene. Pre polaganja doktorske disertacije kod profesora Mihaila Markovića, na Filozofskom, želeo sam to da učinim na Fakultetu za fizičku kulturu sa tezom „Sport u svetu filozofije igre”. Ali, odbili su me samo zato što sam javno kritikovao Đinđića i vrhunski sport.
Da li ste poznavali Đinđića?
Bili smo 1987. godine zajedno u Frankfurtu. Nisam mogao da dobijem posao u Jugoslaviji, pa sam prihvatio poziv Bamberga da budem trener. Nemci su mi nudili državljanstvo, jer moja baba je Nemica, ali to sam odbio. Zoran mi je rekao da sam budala što ne prihvatam ovu ponudu jer bih zaradio milione maraka. A iz mog rada „Olimpizam i fašizam” Zoran je tražio da izbacim sve teze o vezi Pjera de Kubertena, osnivača modernih Igara, sa fašizmom, pa smo se posvađali. Zoran je, uz to, tvrdio da je demokratija sloboda kapitala, a ja da je demokratija sloboda čoveka…
Sloboda je lepa, ali kako ste živeli?
Jako teško. Posle razvoda sa Svetlanom, bio sam u braku sa Milicom. koja je, kao tehnološki višak, ostala bez posla, a imao sam dvoje dece… Da bi mogao da zaradim neki novac bio sam spreman na sve, pa i da u Norveškoj radim na naftnoj platformi, da budem konobar, stolar…
A zašto ne i trener?
Trenirao sam i dve košarkaške ekipe u Trondhajmu, mušku i žensku. A bio sam i predavač na fakultetu, ali su me izbacili posle mesec dana. Nisu mogli da mi oproste moju priču studentima da je njihova sportska legenda, klizačica Sonja Heni, 1936. godine, u Garmiš-Partenkihenu, u Nemačkoj, igrala tango sa Hitlerom, što je istorijska činjenica, a ne bajka.
Da li su i bajke, po nekad, opasne?
Kako da ne. U pričama za decu vrlo lako može da se shvati priroda kapitalističkog društva. Uglavnom su to rasističke priče kojima se vaspitavaju deca. Na primer ona o Tarzanu po kome belac u džungli gospodari crncima… A „Crvenkapa” je najgroznija priča ikad ispričana: „Bolesna baka leži sama u sred šume, a dobra mama šalje crvenkapicu da baki nosi kolače, a tu je i vuk”..! Pa svaki normalan čovek bi tu baku doveo kod sebe da je leči…
A da li je bajka i vaša priča?
Gledam na sport kao na simboličnu pojavu. U sportu sad vladaju principi na kojima je zasnovan kapitalizam: „Čovek je čoveku vuk”, To je logika profita. Time se uništava humanost. A ja tvrdim da bi trebalo ulagati u telesnu kulturu i u pokret povratka prirodi koji se zasniva na principu „Čovek je čoveku čovek”. I duhovno, a ne materijalno, mora da postane mera ljudskog bogatstva. To je pravi sportski put.
Gde je žena u sportu?
Muškarac je u vrhunskom sportu degradiran jedanput, a žena dvaput. Muškarac je u sportu robot, a žene se prvo rešavaju svog ženskog bića, da bi postale „muškarci”, a potom postaju roboti. A to je monstruozno.
Šta je za vas ljubav?
Postoje dve vrste ljubavi: lažna i istinska. Lažna ljubav je vezana za simbole kakav je novac, a istinska ljubav je zajednička borba njih dvoje za svoj slobodan svet.
Čime vas privlače žene?
Imam potrebu za ženama kao erotsko biće. Ženu doživljavam emotivno, duhovno, intelektualno…
Da li ste vernik?
Verujem u čoveka, ali ne u Boga. Za mene Bog ne postoji. Ali, postoji Bog kao estetska ideja. Istinska religioznost je vezana za humanističke simbole. To su: ljubav, međuljudski odnosi, stav prema kosmosu…
Koju muziku volite?
Mi smo imali kućni orkestar. Ja sam svirao prvu, a brat Vladimir drugu violinu, otac havajsku gitaru, majka je pevala, a čika Brkić, naš učitelj, flautu. Svirali smo Dvoržakovu „humoresku”, pa Bramsovu „Mađarsku igru broj pet”, Štrausove valcere, narodne, starogradske pesme…
Kako sad živite?
Dobio sam pre dve i po godine nacionalnu sportsku penziju i to me spaslo. Nisu mi dali da radim. Nisu me primili ni u društvo književnika, a napisao sam šest knjiga. Švercovao sam se u gradskom saobraćaju. Jeo sam, uglavnom, samo krompir i luk. I moj pas je živeo bolje. Komšije su mu donosili koske…
Slavko Trošelj
Politika 28/02/2010