Firme opustošili kvazibiznismeni
Kada bi se pravila lista najlošijih privatizacija obavljenih u proteklih šest godina u Srbiji, redosled bi mogao da izgleda ovako: „Magnohrom“ Kraljevo, hemijska industrija „Župa“ Kruševac, auto-transportno preduzeće „Raketa“ Užice, „Jugoremedija“ Zrenjanin, industrija ventila MIV Sremska Mitrovica, mesna industrija „Vek“ Zrenjanin, „Pionir Rateks Arilje“, „Fontana“ Vrnjačka Banja…
Svako preduzeće je priča za sebe, a pogubni efekti su takvi da bi zaposleni svake od ovih firmi rekli da su oni ti koje je zadesio najveći tranzicioni fijasko.
„Raketa“ Užice je, na primer, pre prodaje bila izuzetno uspešno preduzeće, a onda ju je kupio Miloš Radenković, pa je zadužio toliko da je ostala i bez autobusa i bez imovine. Ne samo što je 300 radnika ostalo bez posla, već i žitelji Užica i okolnih mesta bez saobraćaja. U „Raketi“ je uveden predstečajni postupak.
U stečaj su odavno otišli i mitrovački MIV i „Rateks Arilje“ i još oko 60 preduzeća. Oni su prvo bili prodati na aukciji ili tenderu, pa je Agencija raskinula kupoprodajni ugovor. Najsvežiji na toj listi je zrenjaninski „Vek“, industrija mesa koja je u maju prošle godine bila prodata Milošu Joviću. Kruševačka „Župa“ je spasena stečaja tako što su pod državnim pokroviteljstvom obezbeđene pare da se saniraju štete napravljene pod gazdovanjem Violete Josifovske. Sada rade svi pogoni uključujući i onaj jedini u Srbiji koji obezbeđuje hlor za gradske vodovode.
Poništene prodaje
Zaposleni u „Jugoremediji“ su se za spas svoje firme godinama borili sa niškim biznismenom Jovicom Stefanovićem Ninijem. Tek nedavno su uspeli da konsoliduju upravljanje. Da li će uspeti da povrate poziciju koju je „Jugoremedija“ imala na tržištu pre dolaska Ninija, tek će se videti. Kada bi se za merilo neuspelih privatizacija uzeo samo broj raskinutih kupoprodajnih ugovora, onda bi to bilo 20 odsto.
Za proteklih šest godina Agencija za privatizaciju je, naime, prodala oko 1.600 preduzeća i u međuvremenu poništila prodaje za njih oko 300. U preduzećima kupovanim na rate (kao da je reč o šporetima), a takvih je najviše, najčešći razlog poništenja privatizacije je što su već posle prve ili druge rate, a ima ih ukupno šest, kupci prekidali da plaćaju. U onim preduzećima koja su plaćana u celosti problem sa kupcima se ogledao kroz neispunjavanje preuzetog investicionog programa, odnosno obezbeđenja kontinuiteta proizvodnje. Status radnika, njihove plate, po pravilu su i u jednoj i u drugoj metodi izbijali na površinu samo kao posledična stvar.
Lančana reakcija
Sa plaćanjem na rate je, inače, prodato dve trećine preduzeća. Kupaca je u proteklih šest godina bilo raznih, a dosta je onih koji su kupovali u cugu po pet-šest preduzeća, seleći kapital od jednog do drugog, pa kad bi kod jednog pao kuporodajni ugovor, lanačno su padala i sva druga preduzeća. Slučaj čuvenog kupca mlekara Gorana Ljubičića, pa Dušana Dunića, Gorana Tomaševića, Jovice Stefanovića Ninija… Ovaj potonji je na aukcijama pazario desetak preduzeća, ali posle određenog vremena sve transakcije su okončavane raskidom kupoprodajnog ugovora.
Raskidi kupoprodajnih ugovora, pritom, ukazuju ekonomski analitičari, nisu jedino merilo loših privatizacija. Ima, smatraju, još najmanje toliko loših privatizacija – loših po efektima – a da su formalno odredbe kupoprodajnog ugovora ispunjene. Ako je u kupoprodajnom ugovoru jedina obaveza kupca bila plaćanje izlicitirane sume (slučaj hotela „Jugoslavija“), kupac može da radi šta hoće, bez prava Agencije da ga proverava ili mu nešto ospori.
I kupac „Beogradskih bioskopa“ nije sporan, iako nijedan od 15 bioskopa ne radi. Agencija ga ne proziva za kontinuitet poslovanja jer je po socijalnom programu ispunio obavezu da svim zaposlenim ponudi stimulativne otrpremnine za odlazak. Svi su ih uzeli, pa to što niko nije ostao da radi, nije njegov problem.
Kad je brat boem
U Agenciji kažu da oni nemaju ingerencije da reaguju pre isteka prve godine od potpisivanja kupoprodajnog ugovora. U međuvremenu mogu samo da upozoravaju kupca na obaveze i pozivaju na poslovnu ozbiljnost.
Takva praksa dovodi do toga da se kupoprodajni ugovor raskida tek pošto kupci naprave pustoš u tim preduzećima. Najsvežiji primer je kraljevački „Magnohrom“. Tek nakon punih godinu i po dana i bukvalnog rasturanja „Magnohroma“ Agencija je raskinula ugovor s „Global stilom“. Sada je samo dilema da li će ovo preduzeće otići u stečaj, ili će država, ona ista koja ga je prodavala „Global stilu“, odrešiti kesu i sa nekoliko desetina miliona evra ulaganja pokrenuti kakvu-takvu proizvodnju i opet ga iznela na prodaju nadajući se da će dobiti ozbiljnog kupca.
U „Magnohromu“ je pre prodaje radilo 2.783 radnika, godišnja vrednost prometa je bila oko 17 miliona evra, a prodati su „Global stilu“ za 1,13 miliona evra. Ova kompanija, inače ogranak čuvenog svetskog proizvođača čelika induske porodice Mital, obećala je da će od ovog kraljevačkog preduzeća napraviti regionalnog giganta. Čim je postalo očito da od obećanja podizanja „Magnohroma“ nema ništa, usledila su objašnjenja da kraljevačko preduzeće nije kupio Lakšmi, već njegov brat boem, sa kojim ovaj nema nikakvog kontakta.
Samo u pobrojanim preduzećima gde su već raskinuti kupoprodajni ugovori pre privatizacije je radilo oko 40.000 ljudi. Neka je tih 40.000 radnika izdržavalo samo jednog člana porodice to je 80.000 ljudi, odnosno jedan celi grad. Šta tek reći kada bi se prebrojali zaposleni u preduzećima gde je kupac ispunio obaveze prema Agenciji, ali ne isplaćuje plate ili je radnike poslao kući na neplaćeno odsustvo. Tim brojkama i tom analizom niko se, nažalost, nije bavio.
Poverenici u 101 preduzeću
Sva ta preduzeća u kojima Agencija poništi privatizaciju se sele u nadležnost Akcijskog fonda. Direktor te državne institucije Aleksandar Gračanac kaže da su u 101 preduzeću uspeli da postave poverenike, ovi da obezbede da preduzeća kako-tako funkcionišu. Uspeli su da 54 preduzeća prodaju, neka poput „Putnika“ i „Autoprevoza“ Vrnjačka Banja po cenama daleko većim od onih iz faze privatizacije. Međutim, u brojnim preduzećima nakon odlaska kupaca nije nađeno ništa, pa i nema čime da se organizuje čak ni stečajni postupak.
Milan Kovačević: Sporost bez strategije
– Naša privatizacija je među najneuspešnijim. Prvi pokazatelj je izuzetna sporost, a uzrok je izostanak strategije šta se želi postići kroz taj proces. Neke zemlje su, poput Slovenije, sebi postavljale za cilj očuvanje privrede, odnosno privatizaciju kao mehanizam da se ona unapredi. Druge su se locirale na dovođenje što više multinacionalnih kompanija na svoje tržište i na taj način uključivanje u međunarodne ekonomske tokove. Mi smo se opredelili za koncept baziran na prodaji po što većoj ceni, s tim da se i taj kriterijum držao labavo, pa su se često kombinovali takvi uslovi da se dobijala još veća trapavost, a sam proces još više time kompromitovao – ocenjuje prof. dr Milan Kovačević.
Danilo Šuković: Prljavi kapital i kriminal
– Broj raskinutih kupoprodajnih ugovora nije strašan, slično je bilo i u drugim zemljama tranzicije. Strašno je, međutim, što se u privatizaciju infiltrirao prljavi kapital i kriminal. Kupuju se preduzeća zbog nekretnina, preprodaja, prepakivanja finansija… Koncept privatizacije pravljen je u očekivanju da će masovno učešće uzeti inostrani investitori, strateški partneri. To je izostalo, i, čim je tražnja niska, imamo i sporne kupce i sporni novac i spor proces – komentariše prof. dr Danilo Šuković.
Autor: Svetlana Vuković | 28.12.2007
Blic
