MLADI

„Poštovanje gospodine Dragaš. Da li možete da sastavite i napišete članak o mladim ljudima u zemlji, ne samo o najuspešnijim nego i onim običnim svakodnevnim ljudima koji žive svoj život i rade svoj posao kako najbolje umeju i znaju. Smučilo mi se više da čitam komentare starijih, maloumnih ljudi kako pričaju o nekadašnjim „svetlim vremenima“ a realnost je da krivicu, za propast tog vremena, nose upravo njihove generacije i upravo svi ti ljudi koji tako komentarišu i bukvalno govore mladima da ne vrede ni pišljivu bobu. Nije mi jasno da li oni žele da i mlade generacije budu tako depresivne kao i oni koji su dozvolili propast svojih snova ili ih je ubila u pojam činjenica da država za koju su ih učili u školama da je magična, jedinstvena i nedodirljiva je bila ništa više od banane republike između velikih sila. Hvala na dosadašnjem radu i trudu.“

IGOR VOJNOVIĆ

Evo, pišem.
Otvoreno.

U društvu koje se raspada, teško je odrastati.
Teško je biti mlad u društvu bez morala i ideala.
Teško je biti i roditelj u društvu bez principa i poverenja.
Ne zna se kome je teže – mladima ili njihovim roditeljima.

Ipak, na strani sam mladih ljudi.
Za njihovo vaspitavanje su krivi samo roditelji.
Nije kriva škola, ni ulica ili loše društvo, kako žele da prikažu nemarni rodtitelji.
Krivi su isključivo roditelji što nisu radila sa svojom decom.
Opravdavanja ima mnogo, ali ne mogu da se prihvate.

Moja generacija je učena da ne treba nikome da se zameramo.
To su nas učili partizani i skojevci, koji su rušili jedan nepravedan svet i stremili nekom boljem društvu.
Moja generacija je učena da gleda svoja posla, jer je politika kurva.
Moja generacija je učena da je Šef uvek u pravu i da Šef deli unapređenja.
Moja generacija je više vremana provodila po kafanama, žurkama, stadionima i letovanjima, nego na uličnim demonstracijama.
Moja generacija je borbu protiv totalitarnog režima zamenila sitnim konformizmom.
Moja generacija je stanovala sa roditeljima, samo da bi produžila detinjstvo.

Moja generacija danas ima svoju decu.
Šta moja generacija može da kaže svojoj deci?
Kako da odgovore na sva njihova pitanja?
Zašto ste trpili komunističku diktaturu?
Zašto ste dozvolili da pobede nacionalsocijalisti u društvu?
Zašto ste dozvolili da pobede neoliberalni fundamentalisti?
Šta ste uradili da sprečite nacionalnu nesreću?
Zašto ste niste bunili?
Zašto nešto niste uradili?
Zašto niste idiota Šefa odjebali?

Zašto vam je čitav život otišao u kanalizaciju?
Šta ste stvorili?
Sve što porodice imaju stvorili su naši očeve i majke, sada dede i babe.
Gde ste potrošili život?
Šta ste uradili za Srbiju?

Teška pitanja.
Preteška.
Nema odgovora.
Moja generacija ćuti.
Nema šta da kaže.

Moja generacija nije uspela da dostigne stvaralačku kreativnost svojih roditelja.
Društvo napreduje kada nova generacija nadmaši onu staru.
Kada deca nadmaše svoje roditelje.
Moja generacija to, nažalost, nije uspela.
Moja generacija je bila kukavička.
Moja generacija je bila sebična.
Mislila je samo na sebe i svoje provode.
Nije htela da se žrtvuje, jer su bili razmaženi.

Moja generacija je kriva što politički idioti vladaju Srbijom.
Moja generacija je kriva za nastanak kiča i šunda.
Moja generacija je kriva za pobedu Pink ideologije.
Moja generacija je stvorila rijaliti šou.

Šta može moja generacija da kaže mladima?
Ništa pametno.
Ako se nisi bunio u osnovnoj školi, porodici, gimnaziji, fakultetu, vojsci i na poslu, ako si sve smerno trpio da se ne zameriš, ako si se opijao po žurkama i saginjao glavu pred debilnim Šefom, ako si dobio društveni stan na guzove, ako si ga otplatio za jedan ručak, ako na poslu nikada nisi radio u skladu sa primanjima, ako nisi nikada na ulici demonstrirao, ako si gradio svoju usranu karijeru, ako si svuda tražio veze i vezice, ako si danas nezdovoljan, očajan, ako nemaš redovno platu, ako imaš malu penziju, ako si namćor jer si sjebao svoj život, šta ti imaš da kažeš mladima ljudima?

Koji si ti autoritet?
Kome si ti uzor?
Kako te nije sramota da se preseravaš i tražiš od mladih ljudi da rade ono što ti nisi smeo da radiš?
Kako te nije stid da im bilo šta prigovaraš?
Kakva si ti jajara u životu bio, mladi ljudi su za tebe moralni divovi.

Rođeni su u vreme raspada bivše države.
Detinjstvo im je počelo građanskim ratom.
Gledali su kako se bivša braća kolju i slušali gebelsovsku propagandu.
Svuda krv, leševi, proterivanja, kolone unesrećenih ljudi i odvratna propagandna laž.
Svuda silikonske pevaljke, nacionalne kurvetine, ubice kao nacionalni heroji, istetovirani lopovi kao biznismeni, narkodileri kao političari,pljačkaši kao bankari, morbidni tipovi kao vlasnici medija, svuda prevara, špekulacija, otimanje i beda.

Čitavo detinjstvo su proveli u nemanju para.
Hiperinflaciji.
Švercu i preprodajama. Siromaštvu. Bedi.
More je bila misaona imenica, sankanje samo u ulici.

Umesto bezbrižnog školovanja, završetak osnovne škole su proveli u skloništima, skrivajući se od zlikovačkih NATO bombi.
Zašto su tu našu decu bombardovali?
Šta ste im rekli?

Posle su usledile ulične demonstacije, paljenje Skupštine, rasprodaja preduzeća gde je moja generacija radila i odlazak na biro za nezaposlene.
Čitava srednja škola bez para, bez nade da će biti bolje, jer kada otac nema posao, a majka radi za bednu platu, šta preostaje mladim ljudima?
Da gledaju Pink pornografiju?
Veliki brat, menjam ženu, parovi, farma.
Svuda perverzije i vulgarnosti.
Svuda pokazivanje raskoši i genitalija.

Kada se ugase televizijski prijamnici ostaje samo gorki očaj.
Surova stvarnost.
Beda i poniženje.

Šta su mladi mogli da nauče?
Ko da im bude idol?
Ministri koji sa tetkinog kauča postaju preko noći milioneri?
Plejboj kupci šećerana za tri evra?
Kučke koje postaju voditeljeke i spisateljice?
Starlete koje ne skrivaju da su porno dive?

Punoletstvo su dočekali bez pasoša.
Šta će im pasoš?
Nemaju kuda da otputuju.
Nemaju para da studiraju.
Nemaju sponzora.
Ne znaju da se kurvaju.

Počinju da rade da dođu do nekog novca.
Rade na crno.
Nemaju ni socijalno ni zdravstveno.
Gazda ih teroriše.
Rade za platu koja kasni pet meseci.
Mobing.
Niko im ne veruje.
Menjaju poslove, ali upadaju sve više u ponor svakodnevne propasti.

Baba i deda su jedine svetle tačke.
Oni uvek uskaču kada je najteže.
Njima jedino veruju.
Vaše preseravanje više ne mogu da slušaju.
Vaš kukavičluk im se smučio.

Generacijo moja,
Vama se obraćam,

Preklinjem vas, prestanite!
Pomozite vašoj deci!
Stanite uz njih!
Podržite ih!
Zaboravite sebe!
Mi više nismo važni!

Naše vreme je prošlo.

Imamo obavezu da mladima ostavimo bolje društvo.
Imamo obavezu da ispravimo sve svoje greške iz mladosti.
Imamo obavezu da se pobunimo i da srušimo totalitarni režim.
Imamo obavezu zbog našeg pokolenja.

Vi ste na potezu!

Beograd, 18.05.2015