Početna Sadržaj Opomene MIRKO I DRAŠKO

MIRKO I DRAŠKO

6791
0
SHARE

Ovo je pričao o tome zašto su propale sve petooktobarske nade građana Srbije. Zašto su izneverene sve naše nade? Zašto smo toliko priželjkivali promene, čitavu deceniju radili na njima, a onda, kada su se promene desile, shvatili smo da se ništa, zapravo, nije promenilo. Samo je jedan totalitarizam zamenio drugi. Kurta i Murta su zamenili mesta. Nije se promenila suština totalitarizma.

Razloge trebamo tražiti u ljudima koji su te promene doneli. U nekadašnjoj nesposobnoj opoziciji, posvađanoj i sujetnoj, koja čitavu decenijiju nije mogla da sruši Miloševićev totalitarni režim, jer je sve vreme šurovala sa Miloševićem, nadajući se da će nešto za sebe prigrabiti. Nešto što drugi nisu mogle da dobiju.

Engleski sociolog, koji je u Herceg Novom radio sa našim opozicionarnim liderima, pripremajući ih za vreme posle rušenja despota u Srbiji, izjavio je da tadašnja srpska opozicija ima jako loš ljudski materijal. Odnsosno, da loši ljudi predvode tu opoziciju.

To je bila surova istina.

Znao sam tu istinu od prvog dana formiranja opozicije u Srbiji, ali nisam imao rezervna rešenja. Morao sam da radim sa njima, uprkos mojim unutrašnjim osećajima da su to proračunati ljudi, infatilni, lenji, zlobni I ograničeni, koji ništa drugo ne znaju da rade nego da politički laprdaju i da vrebaju samo priliku da sruše kalifa, kako bi oni postali novi kalif.

Moja namera je bila da srušimo kalifat kao takav.

U tom fundamentalnom razlikovanju politike i društvenih prilika u zajednici, odnos opozicije i mene se svodio na to da sam ja njima trebao da me iskoriste za svoje namere, dok su oni meni bili samo teret u predugom vremenu rušenja totalitarnog režima. Na kraju, platio sam veliki ceh zbog svoje političke doslednosti

Moj sukob sa narastajućim totalitarizmom počeo je još 1988. godine i meni nije bila potrebna opozicija da shvatim kakva će tragedija da nam se desi, nego sam podržao formiranje opozicije da bi sprečio nastanak te tragedije.

Zbog nesposobnosti opozicje da razlikuje bitno do nebitnog, zbog sujeta opozicionih lidera, zbog njihove borbe da zauzmu što bolje starte pozicije pred promene koje se očekuju, odužilo se vreme rušenja totalitarnog režima, jer građani nisu imali kvalitetnu alternativu.

Razlika između mene i opozicije bila je u tome, što se opozicija borila da dođe na vlast, ne birajući sredstva, dok sam se ja borio da se sruši svaka totalitarna vlast i da moral mora da se vrati u politiku.

Ko hoće moral neka ide u crkvu, sprdao se Ideolog vulgarnog pragmatizma i makijavelista u politici.

Na kraju, moramo da budemo iskreni, ponovila se istorija svih totalitarnih režima. Nije opozicija srušila totalitarni režim, nego se on sam iznutra urušio, kao posledica propasti jedne pogrešne političke ideje. Nešto slično se, recimo, dogodilo sa rušenjem rimske imperije. Varvari dolaze samo kao spasioci jedne devastirane i isceđene civilizacije, koja više nema životnih sokova za opsatanak.

U ovoj priči pratimo političku istoriju besčašća dvojice mladih političara opozicije, koji su se pretvorili, nakom izvršenih društvenih promena, u intelektualne odrode, političke skotove i tranzicione profitere. Vrlo je važno da zabeležimo povest o njima, kako bi se upamtilo, jer ne smemo da dozvolimo u promenama koje slede u Srbiji, da nas neki novi politički skotovi izigraju. A takvih zlokobnih političkih nitkova ima na svakom koraku.

E, dva junaka naše tranzicione sage zovu se Mirko i Draško Petrović. Braća. Bizanci. Skojevci Demokratske stranke u osnivanju. Najmlađi opozicioni poslanici. Odlični studenti. Fini, vaspitani momci koji obećavaju. Nove nade srpske politike.

Posle raskida Koštunice i Đinđića, opredeljuju se za Koštunicu. On je njihov duhovni otac. Slede mrljavog i nesposobnog Koštunicu, jer su nacionalisti. Doduše, salonski, ali, ipak, nacionalisti. Bolje da su nacionalisti, nego plaćenici. Koštuničina ideologija verbalnog legalizma i napaljenog salonskog nacionalizma dobija u braći Petrović dostojne sledbenike.

Davno sam se upoznao sa braćom, ne znam tačno kada i kako, ali smo se viđali i radili na okupljanju intelektualaca u borbi protib despotskog režima. Meni je smetalo kod njih dvojice taj ogovaračko malograđanski pristup politici. Vodili su abrove i naslađivali se političkim pikanterijama iz života naše palanke. Meni je to bilo odvratno i zvao sam te jalove i isprazne priče intelektualnom masturbacijom skorojevića u opoziciji.

Osim toga, braća nisu imali nikakve posebne vrednosti. Njihova učtivost je bila učtivost birokrata koji vrebaju bolje nameštenje. Njihovo poznavanje ljudi je bio kapital za buduću karijeru. Njihova politička ostrašćenost je bila nadoknada za intelektualnu ispraznost, površnost i banalnost. Naravno, oni nisu bili primitivci. Oni su bili karijeristi u pozadini, koji su strpljivo čekali svoju priliku.

I ta prilika im se ukazala nakon Petooktobarskog puča.

Dolazili su kod mene neprekidno. Ne samo u firmu, gde smo održavali sastanke opozicije, nego u stan, gde smo se dogovarali o daljim političkim aktivnostima. Ja sam išao kod njih da razgovaramo sa odabranim intelektualcima o daljoj sudbini Srbiji.

Većina tih razgovora se završavala kukumavčenjem i ogovaranjem.
Mene je to nerviralo.
To sam otvoreno i pokazivao.
Sve mi je delovalo neiskreno, izveštačeno i kukavički.
Naroćito sam prezirao tu rovarenje po nečijem ličnom životu.
Smatrao sam da to nije dokaz nemanja kulture, nego da je to ozbiljan psihički problem u ličnosti koja to radi.

O nekoj javnoj ličnosti imaš pravo sve otvoreno da pišeš, da se koristiš svakakvim rečima samo da biste raskrinkali tog skota, jer je javna ličnost i zagađuje javni prostor, ali nemate prava da ulazite u njegov privatni život. Njegov privatni život je njegova stvar.

Braća su se naslađivali dogodovštinama iz privatnih života političkih oponenata, ali nisu zapostavljali ni opozicione političke prvake.

O braći mogu da pišem dosta toga, ali sve sumiram u jedno interesantno zapažanje. Oni su bili toliko praktično nesposobni, šeprtljavi i zavisni od nekoga drugoga, da je to bilo komično gledati. Stotinu puta su bili kod mene u firmi na sastancima opozicije, stan do moje kancelarije je godinama bio ispražnjen i tu su se uselili službenici DB-a, koji su sve nadzirali i prisluškivali, stotinu puta su izlazili iz moje kancelarije tako što bi, umesto na levo, preme izlaznim vratima, krenuli pravo, prema kuhinji, tako da je to moje sekretarice uveseljavalo.

Kada neko nema takvu orijentaciju u prostoru, onda je to ozbiljan pokazatelj njegove nesposobnosti u nekim mnogo važnijim i značajnijim prilikama ili događajima.

Posle petooktobarskog prevrata, braća Petrović su partizanski hrabro jurišali na osvojenu vlast. Počelo je utrkivanje ko će veću funkciju prvi da osvoji. Posle banditskog upada u Narodnu banku od strane kriminalne grupe Mlađana Dinkića, koje je ostalo nekažnjeno, sve je bilo dozvoljeno. Ako je asistent sa Ekonomskog fakulteta, bez dana radnog staža u banci ili finansijama, postao guverner Narodne banke, zašto ostali revolucionari nisu mogli da se domognu nekog državnog plena.

Tako se izrežiranu oktobarsku revoluciju pojela njena deca.
Reforme su na početku propale. Sve ostalo je bila farsa.

Fini momci iz opozicije, mamini vaspitani sinovi, pokazali su svoje vučije apatite. Preko noći su postali lovci na državne funkcije. Ta transforamcija je bila neverovatna. Kidisali su na državne funkcije koje su sami odabrali.

Mirko je bio manje pohlepan, izabrao je visoku činovničku funkciju u Saveznoj vladi. Draško je pokazao neverovatnu želju da postane direktor Telekoma. Opsednut je bio time. To je bilo neizdrživo, Svakoga dana je dolazio i zvao me neprekidno samo da mu pomognem.

Kakve on ima veze sa Telekomom?
Završio je Pravni fakultet.
Magistrirao na Saobraćajnom.
Nikada nije radio u Telekomu.
Nikada nije vodi jednu trafiku. Nema nikakva menadžerska iskustva. Kako će on voditi tako moćnu kompaniju?

Draško je bio fanatizovano opsednut da postene generalni Telekoma. Sve je bilo dogovoreno na sednicama DOS-a. Ostalo je samo da se Đinđić ubedi.

U to vreme, na sednicama DOS-a se odlučivalo u upravljanju državom.
Stranje su otimale državne funkcije. Rat je vođen između Koštuničinih i Đinđićevih kadrova na terenu. Rat za svaku državnu fotelju.

Draško je imao potpunu podršku Koštunice i DSS, ali to nije bilo dovoljno.
Kao bivši član DS, imao je dobru komunikaciju sa japijevcima iz žute mafije. Vešto je izlobirao i njih. Ostala je samo najveća prepreka – Zoran Đinđić. Mandatar Đinđić nije hteo ni da čuje da Draško Petrović postanen generalni direktor Telekoma.

Usledio je pravi rat unutar DOS-a.
Stanje oko Telekoma je bilo neizdržljivo.
Revolucionari su pokazivali zversku pohlepu.
Draško je bio nesnosan. Potpuno je bio odlepio.

Poverljiv Koštuničin čovek je došao do mene da me zamoli, kako bi se izbeglo dalje sukobljavanje dve struje, da porazgovaram, umesto Koštunice, ja sa Đinđićem. Koštunica je pokušao na tu temu da razgovara, ali ga je Đinđić grubo odbio.

Tako su meni događaje prezentovali.
Video sam samo da rat besni i da to nije bilo obro za novu vlast. Sukobljavati se na svakom mestu čiji će čovek uzeti koju državnu funkciju, ostavljao je jako ružan utisak u javnosti.

Draško je noćima dolazio kod mene i zvao me telefonom, pošto sam se tek kasno noću vraćao iz obilazaka srpske privrede.
Molio me i preklinjao da pitam Đinđića.
Kukao i zapomagao.

Na prvom sastanku sa Đinđićem narednih dana, dok smo sami razgovarali o načinu kako da se smanji tolika administracija u državi i kako da se pokrene privreda, upitao sam Đinđića o tom problemu sa generalnim direktorom Telekoma.

Odlučno je odbio mogućnost da to bude Draško Petrovič.
Tvrdnja njegova da Draško ništa ne zna o kompaniji, da nema pojma kako se ona vodi, da je infantilan i diletant , bila je na mestu i nisam mogao tome ništa oduzeti.

Pitao me je da mu iskreno odgovorim, kao top menadžer, da li bi Draško mogao da vodi moju banku. Nasmejao sam se. A da li bi Draško mogao da bude obezbeđenje u banci? Nasmejao sam se glasnije.

Problem nije bio Draško, nego Koštunica i taj konstantan sukob sa njim. To je vidljivobilo na svakom koraku. Sada napolju besni rat. Neko će u tom sukobu da izgubi glavu. Zamolio sam ga da spusti gard. Nije dobro da se nastavi taj rat. Đinđić mora da ga prekine. Tako pokazuje svoju političku većinu. Skuplja dragoceni kapital za budučnost.

Prićali smo preko dva sata.
Đinđić je prelomio.
Pošteno.
Draško je postao generalni direktor Telekoma.
Tenziju su pale u javnosti.

Tako su braća postala moćna.
Tada sam ih video poslednji put i nikada više.

Menjali su državne funkcije i stranke.

Mirko je postao generlni direktor Dunav osiguranje.
Oba su postali sportski funkcioneri, mada nikada nisu bili sportisti.
Moć im je udarila u glavu. Vodli su kompanije tako da su ih mnogi u javnosti prozivali za korupciju i kriminal.

Postali su imućni.
Družili su se sa novom klasom bogataša.
Tako su se još više odrodili.
Izgubili su predstavu o političkoj realnosti.

Menjali su brzo gazde, priklanjali se moćnijima.
Tako su uspevali da se održe toliko dugo.

Dolaskom na vlast izdajničkog SNS, oni se učlanjuju i dobijaju vodeće funkcije u državnim kompanijama.
Mirko se danas vratio u Dunav osiguranje, uprkos svim aferama koje ga prate.

Njihovo upravljanje državnim kompanijama zahteva detaljnu istragu policije i tužilaštva.
Sada ih niko ne dira, jer su pod zaštitom Ace Dramosera.
Kada on ode, naćiće njih dvojica novog gospodara.

I to je to.

Napaljeni opozicoonari devedesetih postali su surovi menadžeri.
Politika je bila za njih samo oružje da se dokopaju vlasti. Kada su se dokopali vlasti, počeli su da stiču bogatstva.

Mirko i Draško nisu znali da izađu na prava vrata.
Ne mari!
Pogodili su kome treba da se na vreme priklone.
Zato, bez znanja, večito vladaju.

Dragi prijatelji,

Moramo da se čuvamo ljudi koji su ostraščeni političari.
Oni se politikom ne bave iz želje da pomognu zajednici, nego iz svog pohlepnog interesa.
Zato trajno treba da uklonimo profesionalno bavljenje politikom.
Direktna demokratija ukida parazite Mirka i Draška.

Beograd, 29.09,2014

SHARE