ДЕСАНКА ЂУРИЋ ТРБУХОВИЋ
„ У СЕНЦИ АЛБЕРТА АЈНШТАЈНА“
Када је режисер Милош Форман правио филм АМАДЕУС, онда је он желео да прикаже однос између генија и просечности, која је била доминантна и призната, док је геније увек спутован и ограничаван.
Али, време је показало да је генијалност Моцарта није могла да се изгуби или нестане, остала недостижна неухватљива и да живи све до данашњих дана, док је просечност Салијерија, упркос томе што је имао подршку двора Хабзурговаца, нестала још за његовог живота, када су престале да се изводе његове опере и композиције.
Нема заинтересованих уметника да сниме филм о Милеви Марић, који би показао сву генијалност, ингениозност, пожртвовање, одрицање, упорност, муку, доследност, истрајавање и неуморан истраживачки дух, научни рад једне храбре ,одлучне, скромне, повучене и неприметне, хроме научнице, која се посветила успеху свога вољеног мужа Алберта Ајштајна, врцкастог, симпатичног, духовитог, луцкастог, шармантног, препреденог, сналажљивог, али, ипак, просечног физичара и врло слабог математичара.
Генијалност Милеве је остала дубоко закопана у коренима естрадног успеха Ајнштајна, који је умео да шармира јавност, да се наметне и да постане светски признати научник, док је творац његовог дела остала непозната у својој непризнатој генијалности.
Ово је прича о верности, доследности, стрпљивости, моралној верикали, стидљивости и генијалности наше Милеве, потекле из шајкашког, србског фантасмагорија наше древне цивилизације, квантног ума винчанске заједнице и културе, те Ајнштајнове лепршаве, сналажљиве, благоугодне, олаке и уносне јеврејске прагматичности у присвајању њеног дела и рада, ингениозне трговачке способности и смелости ризиковања да вештом маркетиншком, комерцијалном и научном кампањом пласира самог себе као генијалног и револуционарног, модерног физичара, који мења из темеља спознају света.
Мала, скромна, хрома девојчица крупних црних очију, затворена у себе, која је брзо рачунала и духовито одговарала, која се затварала на таван и самовала, која није много причала и наметала се у друштву, одскакала је од својих вршњака живом маштом, великим интересовањем и проницљивим посматрањем света око себе. На првој години студија у Цириху 1896.г. је показала, једина жена на одељењу за стручне учитеље математике и физике, Милева је била најстарија, а Ајншатјн најмлађи студент, сву своју даровитост и бистрину ума у решавању сложених математичких задатака, али, истовремено, и сву племенитост, доброту, отвореност и искреност према друговима, којима је несебично помагала у савладавању тешког градива.
Поносно је свирала, када би се сви заједно попели на ледене алпске врхове, тамбурицу и певала србске, равничарске, бачке мелодије, које је носила у свом срцу и које је волела да пева у свом друштву младих научника.
Ајнштајн је био четири године млађи од ње, готово дечак, уметник на виолини, љубимац друштва због своје музикалности, отворености и духовитости, страсно љубопитљив, који је напустио средњу школу, професор латинског је рекао да од њега никада ништа неће вредно постати, није положио пријемни испит на Политехници 1895.г, па је морао да упише вишу реалну, да би следеће године могао да се упише на студије, где упознаје бриљантни ум Милеве, запањен је њеном лакоћом учења и решавања најсложениј задатака из математике и физике, почиње са њом да се дружи, да учи и дивио се њеним семинарским радовима.
Она је била ћутљива, повучена и мирна, много је радила, читала и учила, веома издржљива, истрајна и предузимљива, самостално се бавила истраживањима, јако одговорна, дисциплинована и уредна, док је он био потпуно њена супротност, причалица, брбљао је о свему и свачему, није волео да ради, немаран, аљкав, неугледан, површан, говорио је своје мисли гласно пред њом и слушао као ђак њене критичке примедбе, настојао је да буде у центру пажње, али је био јако колебљив, несигуран, неодлучан, сумњичав, плашљив и никада није био начисто са самим собом шта заправо хоће и жели. / стр.88/
Ајнштајн је био запањен њеном ерудицијом. Привлачило га је њено духовито схватање саме сржи постављеног проблема и њено решавање задатака на најједноставнији и најелегентнији начин. Ослањао се све више на њу. Била му је потребна у његовом учењу. Није могао без ње да учи и без ње је слабо напредовао.Тражио је сваку прилику да буде са њом.Из дана у дан је долазио код ње и заједнички су радили како би он могао да прати предавања. Једно време његов живот је био потпуно вођен њеном чврстом вољом, што је колебљивом Ајнштајну одговарало.
Милева се заљубила у тог брбљивог млађег колегу, заузео је врло важно место у њеном срцу и њеном аскетском животу, снажни осећаји су потресли из темеља њен богати, затворени, унутрашњи живот, сама себи више није била важна, њезина љубав је као оркан одједном збрисала све личне амбиције и све снове из детињства. Посветила се само вољеном човеку, себе је потпуно занемарила, свим својим снагама је желела да помогне само њему да успе, да развије његове закржљале способности и да од њега створи великог научника.
Све што је желеле за себе сада је поклонила само њему.
Препредени Ајнштајн је видео на коју карту може да игра и није хтео да пропусти јединствену прилику, која му се пружила са том необичном, хромом и ћутљивом девојком, која ми је била псеће одана, верна и несебично се давала, која је била у знању далеко изнад њега, која му је помагала и вукла га за собом, отвараћујћи му један потпуно нови свет научног истраживања и испитивања.
Није му више сметало што га је професор Жан Перне саветовао да напусти студије физике, јер нема потребна знања. Веровао је у Милевину проницљивост и генијалност, њену спремност да му помогне, да га води кроз замршени свет науке, која верује у његову даровитост, која га храбри да истраје, да се не предаје, да је следи и да настави вредно да ради на себи.
Ајншатјн је у својим аутобиографским скицама то и признао :
„ Био сам жељан дубљег разумевања, али рецептивно слабо обдарен и слабог памћења, студиј ми се није чинио лак. Био сам опазио да ћу се задовољити тиме да будем осредњи студент. За доброг студента потребна је лакоћа схватања, воља и снага за концентрацију на све оно што се предаје…Све су ми те особине недостајале.“ / стр. 66 /
Док сама себи шије и док је постигла необичну спретност у кувању, поносила се тиме да буде попут других домаћица из завичаја, Милева је прва поставила питање постојања етера, Ајнштајн то брзо прихвата и почињу заједно да траже одговор на њега.
Милевиним другарицама се чинило да је Ајнштајн сувише искоришћава, да није према њој пажљив у оној мери колико она то заслужује, нерасположене су биле према њему, да би њена најбоља другарица Милана написала својој мајци да га мрзи. / стр.76/
Милева је дошла до доктората, вршила је научна испитивања код чувеног професора физике Фридриха Вебера и професора астрономије Алфреда Волфера, добила највеће оцене од свих студента, али брине се шта ће да буде са Ајнштајном после његовог дипломирања, јер за њега нема места за асистента на факултету, нико неће да га узме, не прима више финансијску помоћ од своје тетке из Милана, живи у беди и немаштини, гладан и поцепан иде улицама Цириха, очајан, напуштен, усамљен, подржан само од те неустрашиве, мале, шајкашке девојке, која једина верује у њега, која га храбри и која хоће да се уда за њега, упркос противљењу његових и њених родитеља.
Због њега се посвађала се са професором Вебреом, повлачи своју одличну докторску дисертацију, коју он хвали, одриче се свог истраживачког рада на тој катедри, удаје се 06.јануара 1903.г. за Ајнштајна, који је добио, преко пријатеља свога оца, место техничког експерта III класе у Федералном заводу за патенте у Берну.
У сарадњи са Паулом Хабихтом, Милева је почела рад на конструисању једне инфлуенц-машине за мерење малих електричних напона помоћу мултипликације. Дуго, студиозно и упорно је радила на том послу у лабараторијама за физику. Када су добили резултат којим су били задовољни, препустили су Ајншатјну да он, вичан пословима око патентирања, јер је радио у заводу за патенте, опише рад те машине и истакне њене предности.
Машина је пријављена Федералном заводу за патенте у Берну под именом Ајнштајн – Хабихт патент број 35693.
На питање једног од браће Хабихт, зашто није ставила своје име, Милева је наивно одговорила „ Зашто? Ми смо ЈЕДНО!“ / СТР.87 /
Суптилна и фина, Милева није подносила Ајнштајнове двосмислене простачке вицеве, које је он намерно причао и смејао се њеној чедности својим заразним смехом, који је друштво одушевљавао.
Пресрећна је била када се 14.маја 1904.г. родио син Ханс Алберт.
Захваљујући Милевином напорном и системстском раду, кога је Ајнштајн у корак пратио, објавили су 1905.г. у Аналима физике у Лајпцингу пет њихових радова, који су Ајнштајну обезбедили светску славу, док је она била бескрајно пресрећна што је он то постигао.
Као у случају патента за машину, радове је потписао само Ајнштајн.
Она није уопште обраћала пажњу на те , за њу потпуно неважне детаље, јер је била презадовољна да он успе у својој каријери.
Била је посвећена детету и њему.
Обожавала је своју породицу и била најсрећнија жена на свету.
Тај кратак период до 1905.година био је најплоднији научни период у каријери славног Ајнштајна.
Зашто?
Његов пријатељ Рајхиштајн је написао : „ Значајно је како је плодно било једно кратко доба његовог живота.“ / стр.94 /
Зашто само то кратко време?
Интересантно је да Ајнштајн УНИШТАВА манускрипте и све белешке о том раду.
Зашто уништава?
Чега се плаши?
Шта хоће да сакрије?
Њујоршки TIME 15.02.1944.г. пише :
„ Он је уништио оригинал, пошто је теорија публикована 1905.г. Расписана је награда од 11.500.000 долара ономе ко донесе оригиналне рукописе у Конгресну библиотеку у Вашингтон.“ / стр.95 /
Износ награде је неверовано велики.
Мерено у противвредности злата, које је те 1944.г. вредело 35 $/ унца, тај износ од 11,5 милиона долара је раван днашњем износу од 720 милиона долара
Зашто би неко давао толики новац ?
Зар толико вреде ти оригинални документи?
Шта сумњају истраживачи новинари?
Зашто траже оригинале?
Шта су хтели да открију?
Нико није одговорио на ова логична питања.
Данас их више нико и не поставља.
Једно је сасвим извесно, да је Милева радила заједно са Ајнштајном.
Колико су заједно радили и ко је дао већи допринос?
Нико то не зна.
Остала је вечна тајна, јер Милева није уопште била заинтересована да покреће ту интригантну тему.
Ни касније, када је Ајншатј напустио Милеву и децу, када се поново оженио и када је отпутовао за Америку, Милева, упркос болестима, немаштини, тешком животу, никада није ништа рекла, мада је знала да је расписана награда.
Она је могла свету да открије праву истину.
Али је ћутала. Упорно.Није ништа хтела да ода, јер она није припадал том комерцијалном и естрадном свету материјалистичке похлепе за сензацијама.
Њен старији син Ханс Алберт је признао:
„ Милева му је помагала у решавању одређених математичких проблема.“
/ стр.95/
Чувени Херман Минковски, његов некадашњи професор и веома добар познавалац и пријатељ Ајнштајнов, рекао је атомисти Максу Борну :
„ То је за мене било велико изненађење, јер је Ајнштајн био ВЕЛИКА ЛЕНШТИНА. За математику се уопште није интересовао.“ / стр.96/
Ко је био генијалан математичар?
Ко је био вредан, марљив, упоран и није излазио из лабараторије?
Њена пријатељица Милана Бота Стефановић је дала интервју ПОЛИТИКА 23.МАЈА 1929.г. и изјавила:
„ Мица / Милева/ би била најмеродавнија да даје информације о генези његове теорије, јер је и САМА УЧЕСТВОВАЛА у њеном стварању. Пре пет -шест година ми је Мица сама говорила о томе…можда не жели да убија велики глас свога мужа.“ / стр.100/
Милевин отац, Милош Марић, испричао је пред сведоцима, да је дошао у Швајцарску код кћерке и зета, да су живели јако тешко, да је Милева издржавала Ајнштајна, па им је донео на поклон уложну књићицу са 100.000 круна, али је Ајнштајн одлучно одбио и рекао :
„ Ја нисам Вашу кћер оженио због новца, него сам је узео зато што је волим, јер ми она треба, јер смо нас двоје ЈЕДНО,. Све што сам постигао и створио, учинио сам захваљујући Мици.Она је мој генијални инспиратор, она је мој добри анђео чувар…Без ње никада не бих поставио и завршио ово дело.“
/ стр.100/
Ајншатјан је, након развода од Милеве, радио и са многим другим научницима, али није више успео да понови оно што је створио са Милевом у периоду заједничког рада до 1905.године.
Како се то објашњава?
Зашто није, ако је такав таленат и геније био, сам нешто створио?
Према сећању кћерке Стевана Варићака, њен отац је као студент у Цириху живео у соби код Ајнштајнових, који су они издавали, причао је да је помагао Милеви око кућних послова, јер ју је жалио, што после свих физичких послова решава још и математичке проблеме у Ајншатјновим белешкама до иза поноћи. / стр.120/
Ајнштајнов студен др Ханс Танер је испричао једну анегдоту са предавања.
Наиме, Ајншатјн је застао у сред предавања и рекао : „ Ту мора да постоји нека ГЛУПА МАТЕМАТИЧКА ТРАНСФОРМАЦИЈА, коју моментално не видим. Да ли је неко од вас примећује?“ Када се нико од студената није јавио, наставио је : „ Оставите четвртину стране, нећемо сада на томе губити време, резултат гласи овако…“ Прочитао је резултат. После десетак минута нашао је једну цедуљицу и са ње ПРЕПИСАО потребну трансформацију на таблу.
Да ли вам ово личи на генијалног научника који математику држи у малом прсту?
Да ли ће неки велики заљубљеник у математику да каже – глупа математичка трансформација?
Миленино здравље попушта већ 1910.г, јер се она сатире од тешког физичког рада одржавања домаћинства, нема послугу и све мора сама, док муж ужива у слави, посећује кафане и све више одсуствује из куће.
Други син Едуард Тете Ајнштајн се рађа 28.јула 1910.г.
Болешљиво дете због кога ће, брижна и одговорна Милева, још више да изгуби здравље.
Милева је све подредила деци, живи у оскудици, сама, гладује, напуштена од Ајнштајна, који се оженио својом рођаком Елсом, четири године старијом од њега, која је имала две кћерке.
Нобелову награду за физику, за заслуге на пољу теоретске физике, нарочито за теорију фото-електричног ефекта, Ајштајн је добио 10. 11.1922.г.
Половину новчане награде је предао Милеви.
Било је то симболично признање њеног доприноса његовој слави.
Милена му никада није ништа тражила.
Сама је носила своју тешку судбину.
Купила је две куће у Цириху од добијеног новца, али је једну је брзо морала да продаје због доспелих дугова, док је друга отишла на болничке трошкове ње и њеног болесног млађег сина.
Изморена, болесна старица, брижна због будућности њеног сина, шлогирала се када је син добио насилни напад, сместили су је у болницу у Цириху, где је умрла 04.августа 1948.г.
Умрла је и однела са собом највећу тајну.
На основу свих изнетих података, просудите сами.
Ко је научник коме треба да припадне светска слава?
Алберт Ајштајн је у време када је она умирала, јавно говорио :
„ Вредан живот је само онај живот који је проживљен за друге.“
Нарочито, ако је тај други – Алберт Ајнштајн.
Београд, 7532.г. шумопад
