Pre nekoliko nedelja držao sam predavanje u Smederevu o reformama u društvu. Pre poèetka predavanja, dok sam razgovarao sa zainteresovanim novinarima, primetio sam na prozoru, iza pohabanih zavesa, dva zalepljena amblema. Nisam mogao iz daljine da prepoznam ambleme pa sam, zainteresovan njihovim izgledom, prišao prozoru. Moje iznenaðenje je bilo prilièno, jer ta dva zalepljena amblema pripadala su fudbalskim klubovima – Dinama i Hajduka! Igrom nekih èudnih sluèaja , poslednjih nekoliko nedelja traje u javnosti velika buka oko predloga, nekih politièkih stranaka u Smederevu , da se delu lokalnog trga da ime – Dimitrija Ljotiæa.
Ponovo su se uzburkale strasti i dobro plaæeni zaštitnici svetskog poretka, koji se svim silama trude da odbrane neoliberalni pogled na svet, po kome oni koji su bogati treba da postanu još bogatiji, dok ne primeæuju progresivno uveæanje siromaštva, graknuli su iz svojih malograðanskih života. Ustali su da odbrane Srbiju od nacizma?! Hoæe da obaveste svetsku javnost da se u Srbiji povampiruje govor mržnje. Jedan od ideologa zavere piše da u Srbiji postoje dva kulturna modela. Jedan je model palanke, nastao iz filozofije palanke u kome je vrlo jasan strah od drugih, a, nasuprot njemu, veoma malo rasprostranjen prozapadni model kome pripadaju oni, koji su na vreme pobegli iz palanke.
Istovremeno, dok su uplašeni skorojeviæi trèali po svetu da na vreme obaveste svoje donatore, jer je valjalo opravdati izmišljene funkcije, luksuzne poslovne prostore i evropske, nepalanaèke plate, uz znaèajnu medijsku pompu i veliko prisustvo graðana, posle svih tranzicionih peripetija, otvoren je prvi strani hipermarket u našoj zemlji. Preduzimljivi Slovenci su pokazali svu svoju diplomatsku i poslovnu umešnost i tako je ponovo poèeo da radi – MERCATOR. Investicija je teška 36 miliona $ i ulagaèi su dobili popust 50 odsto zato što su sve uplatili odmah u kešu.
Gradski èelnici su bili ushiæeni što su dobili strateškog investitora, pošto velikih investitora iz sveta, uprkos samohvalama reformatora o njihovim uspesima, nije bilo. A kad nema glavnih, onda su dobri i paceri iz susedstva. Oni ni nemaju kuda da odu, pa su prirodno krenuli opet prema nama jer poznaju našu palanaèku filozofiju. Pokazalo se, po ko zna koji put, da su im procene bile taène. Srpski nacisti, rušitelji bratstva i jedinstva, èetnici, koljaèi, ratni zloèinci koji prikrivaju svoje zloèine, balkanski primitivci, bizantijski smutljivci, tlaèitelji nacionalnih manjina, antieuropejci i barbarogeni okupili su se, umesto u haškim tamnicama, pred novom ikonom potrošaèke civilizacije i govorom mržnje pozdravili ugledne goste iz Slovenije.
A meðu uglednim gostima bio je nadasve èuveni ministar spoljnih poslova gospodin D. Rupel koji je pre deceniju, zajedno sa svojim cekaja drugovima, bežao od Srba i Srbije kao od zarazne bolesti. Ali, na otvaranju, gospodin ministar nije pokazao nikakvu gadljivost, bio je poslovno uzrujan, nije mogao da naðe odgovarajuæe srpske reèi zahvalnosti, pa je ponekad upotrebio neke slovenaèke. Srpski nacionalisti i nacisti mu nisu zamerili, dobrodušno su pljeskali èekajuæi da uðu u Evropu.
Mnogi ogorèeni graðani su bili preneraženi što se toliki narod skupio. Ponovo sam èuo najgore moguæe pokude i psovke o sopstvenom narodu. Grde svi naš narod. Navodni prozapadnjaci tvrde da je primitivan i palanaèke svesti, lažni nacionalisti da je potkupljiv i nemoralan, skorojeviæi na vlasti da je lenj i da nema adrenalina. A svi oni žive na raèun toga istog naroda.
Zašto su se graðani okupili u tolikom broju na otvaranju Mercatora? Nije problem u graðanima, veæ u vlastodršcima koji su dozvolili da se u centralnoj poslovnostambenoj zoni otvori luksuzni hipermarket. Hipermarket koga je 90 odsto graðana Srbije videlo samo na filmovima ili stranim reklamama, pošto poslednjih desetak godina koliko su trajale sankcije i pljaèkanje naroda, nisu bili u prilici da putuju po svetu i vide èari potrošaèke civilizacije. Osiromašeni graðani pohrlili su, dakle, da priušte sebi zadovoljstvo da, makar na trenutak, bar pomisle da žive normalnim životom i da mogu, bez gledanja u novèanik i bez kalkulatora, da priušte život dostojan normalnog èoveka. Bio je to za mnoge porodice ugodan veèernji izlazak. Graðani su kupovali iluziju o boljem životu. Sve koje su bili tamo i koji idu u hram potrošnje mogu da razumem i opravdam unapred, ali ne mogu da sakrijem svoj stid.
Ne mogu da razumem, niti æu ikada razumeti, to što su dozvolili da se na tako superluksuznoj lokaciji otvori takav hipermarket. Bilo ko da ga je otvorio, nije važan naziv kompanije, dobio je neverovatnu privilegiju i prednost u odnosu na naše domaæe trgovce. Zar naše velike trgovaèke kompanije i privatni grosisti, zajedno sa domaæim investitorima, nisu mogli napraviti akcionarsko društvo i da dobiju tu lokaciju? Verujem da bi graðani izvukli deo od onih 4,3 mld evra iz kuæa i uložili u profitabilan hipermarket. Pa ta investicija bi bila teška svega 36 mil. evra. Naravno, tražili bi popust za uplatu u kešu.
Nije, dakle, samo problem što je graðanima onemoguæeno da ulažu, veæ što je naš ministar po pisanju ovdašnje štampe, zaposlio svoju ženu da radi u hipermarketu za 2.000 evra meseèno. Proseèna plata u Srbiji je , da napomenem, svega 10.044 din. ili 167 evra. Posebnu poteškoæu i nelagodnost kod nas izaziva to što je takva lokacija data Slovencima. Naime, nekadašnji najèuveniji i najmoæniji lanac Robnih kuæa Beograd nikada nije uspeo, uprkos silnim pokušajima, da otvori svoju robnu kuæu u Ljubljani. Jednostavno, Slovenci su, vešto izbegli da otvore svoje tržište. Ni danas, posle toliko godina, nije data moguænost nijednoj srpskoj trgovaèkoj kuæi da uðe na slovenaèko tržište. To se zove branjenje svog nacionalnog tržišta.
Zašto naši reformatori ne brane srpsko tržište? Hoæemo li opet da izvozimo pšenicu, kukuruz, meso, voæe i povræe u Sloveniju da bi jeli finalne proizvode koje mogu i naše fabrike da naprave? Zašto su prodali palanaèki kiseljak Kolinskoj? Zašto nas toliko ponižavaju? Ministar trgovine na nedavnom sajmu kozmetike u Beogradu, na pitanje novinara hoæe li se voditi kampanja za domaæe proizvode, odreèno odbija, tvrdeæi da naši graðani imaju više poverenja u strane proizvoðaèe. Zamislite da takav odgovor da, recimo, slovenaèki ministar trgovine. Verujem da ne bi dugo ostao na tom mestu.
I tako, srpski nacizam se širi državom. Sve veæi broj sumnjivih graðana ne može da se oslobodi palanaèke svesti. Imaju jasan strah od drugih i zato ksenofobièno kupuju u Mercatoru. Govorom mržnje oni pitaju o sudbini ratnih zloèinaca koji su ubili 40 nevinih deèaka u uniformama JNA. Zar njih Hag ne tereti? Zar æe neki od njih leteti na redovnoj liniji Beograd – Ljubljana. Sramota je ako zaboravimo te nevine žrtve. Šta još treba da uradimo da bi naši skorojeviæi dobili novu tezgu? Šta treba da uèinimo da nas pokore i integrišu? Koliko robe moramo da kupimo da bi nas suprotstavljeni prozapadni kulturni model prihvatio? Diznilend je stigao u naš grad. Eu zdaj!
Beograd, 09. decembar. 2002.god.
