Autor: Nebojša Katić
Pao je sneg, pale su temperature i londonski aerodrom Hitrou, jedan od najvećih na svetu, već je danima u kolapsu. Ogroman broj letova je otkazan, ljudi su zarobljeni na aerodromu, božićni praznici se pretvaraju u moru. Po ko zna koji put, pred britancima se izvodi pokazna vežba koja bi se mogla nazvati “zašto ne treba privatizovati državne monopole”. Hitrou je naravno, u privatnim rukama.
Sneg u Londonu pada veoma retko, temperature tokom zime su samo ponekad ispod nule. Vlasniku aerodroma se ne isplati da ulaže u mašine za čišćenje sneg ili odmrzavanje aviona, budući da se potreba za tim ne javlja baš često. Ovde nije reč o elementarnoj nepogodi kakve se događaju i od kojih nema zaštite. U Londonu nije ni sibirska temperatura niti je veliki sneg. Dovoljno je par centimetara snega i par stepeni ispod nule da bi se sistem raspao. A kada se to desi, ceh plaćaju putnici i avio kompanije. Finansijski gubici prouzrokovani haosom neće pasti na teret vlasnika aerodromskog monopola, niti će on snositi posledice unesrećivanja putnika.
Zima će proći, sledeća možda neće biti sa snegom, putnici će zaboraviti muke kroz koje su prošli. Sve i da ne zaborave, neće imati kud – Hitrou je samo jedan, i za većinu, on je sudbina. Samo će profiti vlasnika monopola ostati neokrnjeni i biće sve veći.
Konačno, privatni monopolista se ponaša krajnje racionalno. Što više štedi na putnicima i njihovom komforu, što skuplje naplaćuje svoje loše usluge, to više zarađuje. Što je putnicima gore, njemu je sve bolje. Upravo je u ovom baznom principu i sadržan jedan od ključnih argumenta protiv privatizacije državnih monopola.
Ne bi bilo na odmet da srpske vlasti još jednom razmisle pre nego što prodaju beogradski aerodrom.
