Bila je najstarija kćerka u velikoj porodici.
Imala je još petoro braće i dve sestre.
Rodila se u sirotinji. Morala je da radi od malih nogu. Čuvala je braću i sestre, prala, hranila, čuvala ovce i kravu, nosila vodu i odrastala. Krišom je učila slova iz nekog starog i pocepanog bukvara. To je jedina knjiga koju su imali u kući.
Bila je devojčurak kada joj je umrla majka. Rat je besneo.
Sve u kući je palo na nju. Podizala je braću i sestre. Služila oca i dva neoženjena strica. Brinula o nepokretnoj babi. I sve je stizala. Bila je vredna i dobroćudna. Ništa joj nije bilo teško.
Udala se za nekog momka u planini.
On je bio još veća sirotinja.
Ona je verovala u ljubav.
Verovala da će ljubav sve da promeni. Naučila je da trpi i radi. Naučila je na sirotinju. Nadala se da će ljubav da joj ispuni život. Obožavala je decu. Htela je da ima puno dece i da im sve podari. Najviše svoju majčinsku ljubav. Htela je da deca imaju bolji život od nje.
Rodila je sedmoro dece.
Četri sina i tri kćerke.
Živela je za svoju decu.
Nadničila je u poljima da bi ih prehranila. Muž se rano odao piću. Više je bio pijan, nego trezan. Nije hteo ni da radi. Tukao je i nju i decu. Kući je dolazio samo na spavanje. Legao je sam u krevet. Ona je ležala na prostirci na podu.
Braći nije smela da kaže svoju nevolju.
Plašila se da ne padne krv.
Najmlađi bart je zeta već jednom tukao u gostioni.
Trpela je i ćutala.
Braća su odrasla i otišla u svet.
Borili su se da stvore svoje porodice.
Sestri su godišnje slali novac. Koliko su mogli.
Njoj je više znaćila ta pažnja, nego novac.
Plakala je i ljubila pisma iz tuđine. Stavljala ih u nedra, da joj budu bliže srcu.
Jednoga letnjega dana pojavio se mlađi brat kod njih u planini.
Živeo je u Nemačkoj.
Radio je kao fizički radnik na građevini.
Doneo je deci obuću i odeću za zimu. Na konju je doneo brašno, šećer i ulje.
Mužu nije doneo ništa.
Uzeo ga je za ruku i odveo u Nemačku.
Zaposlio ga je na građevini.
Majka je počela da dobija svakog meseca novac. Sa tim novcem je školovala decu. Nadničarila je dalje u poljima. Nije joj bilo teško. Radila je za svoju decu.
Posle dve godine prestale su da stižu pošiljke iz Nemačke.
Nije bilo više novca od muža. Pričalo se da je našao neku drugu.
Ona se nije raspitivala. On nije pisao. Nije dolazio.
Nije se ljutila.
Deca su joj bila zdrava.
Ona su bila njeno blago.
Posle nekoliko godina stigla je vest da je muž poginuo na građevini.
Pao je sa skele pijan.
Nekoj ženi je ostavio penziju i ušteđevinu.
Sahranila ga je na seoskom groblju.
Plakala je i žalila ga. Svake godine je donosila cveće na njegov grob.
Deca su odrastala, izučila zanate, zaposlila se i stvorila svoje porodice.
Jedan sin je živeo u selu do nje.
Ostali sinovi u Beograd. Jedan je postao oficir JNA. I jedna kćerka se udala u Beogradu. Druga je šila u Parizu. Treća ćerka se udala u Zagrebu. Bila je domaćica i imala je strogog muža Hrvata. Slabo je dolazila u selo da poseti majku. Plašila se muža.
Majka se nije ljutila.
Važno je da su deca dobro.
Njoj ništa nije trebalo.
Živela je sama u kući u planini.
Leti bi deca dolazila.
U početku svakog leta, a kasnije sve ređe.
Deca se nisu dobro slagala. Stalno su se nešto svađala.
Majka ih je mirila.
Ostala je sama.
Opravdavala je njihovu nebrigu za nju.
Razumela je da su se vremena promenila.
Njenoj deci je teže nego njoj. Nije znala kako da im pomogne.
Ostarila je i onemoćala.
Najmlađi brat joj je stalno slao novac.
Od toga novca je ona živela.
Uspevala je i da neki dinar uštedi i da tutne unucima, dok su dolazili.
Pogodila ju je smrt najstarijeg brata.
Plakala je neutešno i žalila za njim. Sahranjen je u Čikagu.Nije mogla da ide na sahranu. Zapalila je sveću u crkvi za njega i njegovu porodicu.
Vreme je bilo sve gore.
Nije razumela šta se događa, ali se uplašila rata.
Jedan rat je već prošla i to su joj nagore uspomene.
Majka je umrla u ratu.
Samo rata da ne bude!
Rat je izbio sledeće godine.
U njenu kuću je svraćala svakakava vojska.
Više nije mogla da razume koliko to mi vojske imamo.
Stariji sin je morao na front.
Plašila se za njega. Imao je dvoje dece. Kako će oni živeti, dok je on na frontu?
Želela je da im pomogne. Snaja je odbila. Ne treba joj nikakva pomoć. Neka gleda sebe. Snaja je bila ljuta i neprijatna. Majka je razumela njenu nervozu. Nije htela da joj staje na muku.
A onda su joj jedno jutro došli da kažu da je sin poginuo.
Upao je u neku unakrsnu vatru.
Poginulo je još pet naših ljudi. Njen sin je bio najstariji. Ostali su bili mladići.
Majka je pala u postelju.
Bol u grudima ju je razdirao.
Žalila je svoga sina, ali i one mladiće.
Zašto su poginuli?
Zašto se ratuje?
Zašto se ljudi mrze? Zašto se ubijaju?
Ima mesta na svetu da svi zajedno žive.
Evo, kod nje u kući je odraslo sedmoro dece. Mogu da dođu druge porodice da žive na njenom imanju. Ona će im sve dati. Samo da više ne bude rata. Deca da nam ne ginu.
Sina su shranili na seoskom groblju.
Nedaleko od njegovog oca.
Snaja nije htela da je pozdravi.
Nije razumela zašto se tako ponaša.
Deci je gurnula novac u džep. Krišom, da snaja ne vidi.
Pare joj ne trebaju.
Bolje da je umrla. Ne bi doživela da sahranjuje sina.
Zašto Bog nije nju uzeo? Zašto uzima preko reda? Zapamtila je da je njena baba, koju je godinama negovala, rekla da je najvažnije da Bog uzima svoju decu po redu. Zašto je preskočena? Zašto sina? Bio je na početku života. Otac dvoje divne dece.
Majka se zatvorila u kuću.
Nije više izlazila.
Htela je da umre.
Nije želela da joj više niko nanosi bol.
Tražila je u smrti spas. Naživela se dosta. Neka nju Bog uzme. Neka ostavi njenu decu na miru.
Jedne noći, upala je vojska.
Naredili su joj da uzme svoje stvari i da krene sa njima.
Kuda? Neće da ide. Hoće ovde da umre. Ne ide nikuda!
Prišao joj je mladi vojnik. Oficir. Nežnog i okruglog lica. Toplih očiju, punih suza. Poljubio ju je u ruku i zamolio da krene sa njim.Suza mu je kanula na njenu smežuranu ruku. Vrela suza. Potresla ju je ta oficirska suza. Vojnici ne plaću. Možda je i njen sin spašavao neku staricu negde.
Ustala je uzela zavežlaj i krenula za oficirom toplih očiju.
Nije znala kuda idu. Celu noć su hodali. Svuda oko nje su bili ljudi iz njenog sela. Svašta se pričalo. Ona nije htela ništa da sluša. Verovala je oficiru toplih očiju.
Stavili su je na kamion, pod neku ceradu. Pozdravila se sa njim. Sagnula i poljubila mu ruku. Videla je kako oficir toplih očiju odlazi u noć.
Stigla je u Beograd.
Smestili su je u neku školu. Posle nekoliko dana na vratima učionice se pojavio njen srednji brat. Oficir u penziji. Odveo je sestru u svoj stan. Posle su došli njeni sinovi i kćerka. Niko nije smeo da joj kaže da je njen mlađi brat umro u Nemačkoj. Razboleo se od tuge zbog tolikog stradanja srpskog naroda.
Nekoliko nedelja je spavala kod sinova i kćerke.
Posle su je poslali u dom.
Svima je smetala. Niko nije hteo da majka bude u porodici.
Zašto da im smeta?
Imaju oni dosta svojih problema, nego da se staraju o njoj.
Može ona sama da se brine o sebi.
U domu joj je bilo lepo.
Upoznala je mnoge dobre ljude.
Svi su bili pažljivi.
Deca su slabo dolazila.
Nisu imala vremena.
Brat jednom mesečno.
Nnapunila je 92 godine.
Niko se toga nije setio.
Umrla je tiho.
Popila je malo čaja od nane, srknula, okrenula se na drugu stranu, zatvorila oči i utonula u večni san.
Umrla je sa osmehom na licu
Sahranili su je na groblju u predgrađu.
Na sahrani je bilo devet ljudi i dva grobara.
Niko nije znao zašto nije bilo sveštenika.
Deca nisu došla na sahranu.
Samo zet i njegov sin.
Brat i njegov sin.
I komšije iz sela.
Niko nije zaplakao.
Beograd, 19.09.2014
