ЛУИС БУЊЕЛ
„ ЛЕПОТИЦА ДАНА „
Ако сте моја генерација или сте близу мојих година, онда вам предлажем да поново погледате филм Луиса Буњела „ ЛЕПОТИЦА ДАНА“ из 1967.године, ако сте, пак, много млађи и никада нисте чули за овог режисера, који је авангарда надреализма, саветујем вам да погледате како један талентовани уметник наговештава шта чека богату и размажену Европу.
Северин Серизи је данашња Европа.
Богата, удомљена, лепог изгледа, дотерана, пожељна, успешна и заводљива.
Жена која је идол многим другим женама.
Али, нажалост, то је само маска.
Привид. Глума.
Иза те лепе и хладне спољашности, круте и стерилне, крије се фригидна, перверзна, садомазохистичка, себична, вулгарна, неостварена, декадентна, уморна, досадна и поробљена Европа, која сања неки други живот и која хоће да побегне из те своје, ужасно заморне, малограђанске свакодневнице.
Европа која нема осећаје за своје најближе, која је хладна, крута, незаинтересована за друге, егоцентрична, незадовољна својим ушушканим и промашеним животом и која, у жељи да задовољи само себе, гази све моралне и људске принципе.
Европа је Јанус са два лица.
Светло и тама.
Шминка и сенке.
Излог и подрум.
Цвет и корење.
Чедност и похота.
Истина и лаж.
Добро и зло.
Љубав и мржња.
Презир и завист.
Европа се заварава да сунчаним наочарама може да сакрије своју бестијалност.
Европа се подаје и проституише, јер је празна,неиспуњена и фрустрирана, потиснутих осећања, поробљена, злостављана, силована, несрећна, јер мора да плати рачун свом нагомиланом, отетом, насиљем узетом, материјалном богатству.
Европа је декадентна и разочарана.
Она трага за новим животом и новим животним соковима.
Када не може да га доживи, онда сања.
Спремна је да све да искуси, да се понизи, да буде напаствована, да буде покорна, гажена, повређена и покварена, на све је спремна само да изађе из света баналности, равнодушности, апатије и безнађа.
Европа уништава све око себе својом жељом да се докопа испуњеног живота.
Европа сања бољи живот.
Хоће по сваку цену да га оствари.
Хоће да се ослободи нелагоде.
Несмотрена је у својој намери да доживи свој изгубљени сан.
Гази осећаје.
Предаје се страстима.
Срља у пропаст.
Изазива судбину.
А када се,ипак, догоди трагедија, суочена са реалним светом, признаје да више не сања.
Буди се из омаме својих страсти.
Нема више снова, јер је свесна свога греха.
Али, нема покајања. Не осећа никакву кривицу.
Равнодушно прихвата злу судбину.
Ниједна гримаса на лицу јој се не мења.
Нема признања.
Нема катарзе.
Нема снаге да призна истину.
Она је и даље фригидна.
Хладна.
Суздржана.
Далека.
Не показује своја осећања.
Њен живот је, опет, упао у досаду јесење кише.
Капи њеног згњеченог живота се сливају низ прозоре луксузног стана.
Ни сузе бола је не дотичу.
Европа увек мисли само на себе.
Ради оно што мисли да мора да ради.
Механички.
Не верује у то што ради.
Покушава да брине, али не очајава.
Она не зна да воли.
Страст, жудња и злостављање су убили осећање љубави.
Она не сажаљева, него служи.
Дужност испуњава.
Тако треба.
Задатак само да се испуни.
Када истина убија, она не пати.
Нема бола на њеном лицу.
Поново се јављају снови.
Њени вечити снови.
Снови као казна.
Кочија живота је на крају филма празна.
Нема људи.
Празнина.
Која звечи.
FIN.
Катрин Денев је светица пропасти.
Буњуел је само обојио крах Европе.
Надреално.
Београд, 7529 година, гроздобер, двадесет девети дан
