ЛОБАЊА
- Где си, легендо, нисмо се видели двадесет година. Читам те и гледам на мрежама. Свака част, брате! Јебеш им кеву! Хајде, бре, да ручамо да се испричамо.
- Не ручам са тајкунима.
- Ха-ха! Царе, не зајебавај! Брате, ја сам радиo све по закону. Јесам ли ја правио такве законе? Нисам! Радио сам све по закону. Тачка! Уосталом, мој капитал је ништа. Ни-шта! Знаш ли ти коју лову су узели ове партијске џукеле?!?
- Знам! Хитлер и Стаљин су логоре правили по закону.
- Еј, бре! Не претеруј! Јебеш историју. Глуп сам за историју.Живи живот! Живот нема репризу! Уживај у животу! Види мене! Погледај ме! Успешан! Богат! Манекен! Дотеран, скоцкан, намирисан! Свиђа ти се моје ново одело?
- Свиђа.
- Е, царе! Ти си уметничка душа. Имаш осећај за лепо. Пипни, пипни! Првокласан материјал! Најбољи! Врх, брате! Врх! Нема даље!
- Бутик у Банхофштрасе.
- Јесте! Јесте! Откуд знаш? Не могу да верујем! Па, ти си цар! Тачно! Свака част! Банхофштрасе! Купио сам га пре два дана у Цириху.
- 10.000 франака?
- Јесте, јесте! Браво! Тачно 10.570 франака. Брате, па ти си чудо! Не могу да верујем! Откуд знаш?
- Не знам. Погађам.
- Свака част! Банкар је увек банкар. Погодио си, браво! Како ми стоји одело,а?
- Искрено?
- Наравно, брате! Искрено! Увек сам те ценио због твоје сурове искрености. Дакле, удри! Слушам!
- Ти си висок 1,70?
- Нисам! Висок сам 1,71. Виши сам од Путина, Наполеона и Ал Паћина.
- Није проблем висине. Проблем је лобања.
- Лобања?
- Тачније, чело.
- Чело?
- Да, чело.
- Не разумем.
- Видиш моје високо чело?
- Видим.
- Знаш како ми је чело постало високо?
- Не знам.
- Када сам у осмом разреду почео да читам Достојевског нисам ништа разумео. И онда сам, читајући, наслонио главу у руке и прстима пролазио кроз косу. И тако, док сам читао, да ми текст уђе у главу, чело се ширило…
- И?
- После су дошли Ниче, Крлежа, Његош, Пруст, Пекић, Толстој, Андрић, Томас Ман, Црњански, Шопенхауер, Селимовић и тако редом. Сазнавајићи из књига, мени се чело проширило и добило данашњу господску форму.
- Шта хоћеш да кажеш?
- Твоје чело.
- Шта фали мом челу?
- Ти немаш велико чело. Теби длаке косе расту мало изнад обрва. Слично као код, рецимо, неандерталца.
- Шта-а? Ја сам за тебе неандерталац?
- Ниси ти неадерталац, него ти је чело као код неандерталца.
- Зато што нисам читао књиге?
- Да.
- Нисам читао!Признајем! Па, шта?!? Зато сам успешан. Направио сам паре. Велике паре! Богат сам и могу себи да купим скупо одело.
- То одело не иде уз твоју лобању.
- Како то мислиш?
- Не стоји ти господски отмено.
- Јебе ме лобања, а?
- Да.
- Е, јеби га, брате! Не могу да купим лобању. Да, могу, купио бих. Баш ме брига! Одело чини човека! Ај, уздравље!
- Уздравље!.
Београд, 7533.г. колодар
