Nije sve izgubljeno.
Ima nam spasa.
Neće Srbija da propadne, dok imamo ljude kao što je Ljubiša Ivanović.
Pravednik.
Prepošteni Ljubiša.
Vozač malog crvenog kamiona.
Snabdevač u jednoj privatnoj građevinskoh firmi za izvođenje zanatskih radova.
Moj spasilac.
Sve je počeli u ponedeljak ujutru.
Spremao sam se na put u Bijeljinu.
Bilo je 7,30.
U garaži sam otključao kola.
Zazvonio mi je mobilni.
Partner iz Hong Konga.
Važan razgovor.
Malu, ručnu torbicu sam nosio u ruci.
Veliku torbu sam stavio na zadnje sedište.
Razgovor je postajao sve žustriji.
Stavio sam malu torbicu na krov automobila.
Za trenutak.
Samo da proverim prednju gumu.
Nešto mi je bilo sumnjivo.
Nikada torbicu ne stavljam na krov automobila.
Moj vozač je tu glupost napravio pre dvadeset godina.
Neću je zaboraviti.
Siguran sam.
Samo da pogledam gumu.
Razgovor je postajao sve napetiji.
Počeo sam partneru da objašnjavam šta treba da uradi.
Nervirao me je sve više.
Ušao sam u automobil.
Upalio ga i krenuo iz garaže.
Iznervirano sam završio razgovor.
Spustio slušalicu.
Nastavio da vozim.
Razmišljao sam o tom novom poslu.
Posle desetak minuta sam se trgao.
Gde mi je torbica?
Ostala je na krovu automobila.
Vratio sam se nazad.
U garažu.
Nema torbice.
Sve sam pretražio.
Okolne ulice.
Torbice nije bilo.
U njoj se nalazila čitava moja dokumentacija.
I novac za put do Bijeljine.
Novac me nije zanimao.
Ali dokumenta i ključevi od stana.
Strašno.
Preznojio sam se od muke.
Kakvu glupost sam napravio.
Torbice nigde nije bilo.
Nisam imao više izbora, morao sam u policiju.
Dežurni policajac je bio vrlo ljubazan.
Počeli smo zapisnik.
Posle nekoliko minuta mi je zazvonio mobilni.
Nepoznat broj.
Javio se nepoznat glas.
Moj spasilac.
Ljubiša Ivanović.
Našao je torbicu na ulici.
Umalo je nije pregazio.
Video je moje vizit karte.
Okrenuo moj mobilni.
Zahvalio sam se policajcu Srđanu.
Našao sam se sa Ljubišom na semaforu.
Obojica smo žurili.
Dogovorili smo se da se vidimo za dva dana.
Pozvao sam ga i našli se kod mene u kancelariji.
Kako da zahvalim mom Ljubiši?
Novčana nagrada je mala za osećaj da ima još poštenih ljudi.
Nije sve prokleto izgubljeno.
Sve dok ima ovakvih čestitih ljudi u Srbiji.
Ponosan sam na mog spasioca Ljubišu.
U mobilnom telefonu sam ga upisao – LJUBIŠA PRAVEDNIK!
Neka tako ostane.
Osećam se snažnije i moćnije.
Moja borba za bolje društvo ima smisla.
Danas sam još odlučniji.
Nema predaje!
Nema odustajanja!
Srbija je zaslužila bolji život.
Imamo ljude koji su, uprkos svemu, ostali pošteni.
Imamo ljude za moralni preporod društva.
Na takvim ljudima mora da počiva zajednica.
Nema opravdavanja.
Ljubiša je pokazao da poštenje nije umrlo u Srbiji.
Hvala ti, brate Ljubiša.
Hvala na toj probuđenoj nadi.
Beograd, 12.11.2015
Situacija ista ja pre nekoliko godina izlazim uz kosutnjak i krecem ka vidikovcu na sred puta pederusa kola gaze preko nje stajem i uzimam je i spustam na sediste suvozaca nemam vremena da je gledam izlazim na ibarsku i tu stajem.Gledam torbicu puna otvaram je unutra kljucevi od stana kola nema novac samo kartice banaka sa siframa kakva glupost od vlasnika vozacka ne njegova od zene, i licna karata njegova i jos dokumenata nalazim viizitku od menjacnice isto prezime drugo ime.Okrecem broj javlja se muskarac pitam za ovog sto je njegova torba on mi kaze to mi je brat odakle ga znas ja mu kazem sta sam nasao na putu i on mi kaze ja drzim menjacnicu preko puta poste u savskoj, ok okrecem kola i idem do njega.On odusevljen zove brata kaze spustio torbu na pumpi na vidikovcu i zaboravio na krovu, zove ga da dodje.Ovaj dolazi sav izbezumljen gleda po torbi kaze spaisio si me imam blindirana vrata od stana nemam drugih kljuceva kartice sifre ja ga gledam kazem nije to nista , njegov brat mu kaze sta pricas casti coveka znas sta je uradio za tebe, ja mu kazem necu cast i krecem ovaj vadi 20 evra. pruza mi ja odbijam i krecem njegov brat pocinje da vice na njega sto daje tako malo sto me potcenjuje i jos svasta.Ja odlazim ne obazirem se na njih dvojicu ostaju da se svadjaju.