LIČNO

Zameraju mi što sam suviše ličan i emotivan.
Zameraju mi što sam previše otvoren i iskren.
Zameraju mi što nisam diplomata i taktičan.
Zameraju mi oštar način govora i pisanja.

Šta da napišem?

Sve su u pravu.
To sam ja.
I ne želim da se menjam.
Ne mogu.

Pa, ljudi moji, ja nisam političar.
Zašto bih se menjao i ulagivao osrednjosti?

Znam da moj govor i moje pisanje ne odgovara onima koji su prevarili i pokrali narod.
Znam da moju otvorenost ne podnosi malograđanska intilegencija koja služi političkom ološu za zamajavanje naroda.
Znam da moje kolege ekonomisti ne vole da raspravljaju sa mnom, jer sam previše direktana, konkretan i operativan.
Znam da se uspavani i razmaženi deo našeg naroda plaši realne slike o svetu, koju iznosim pre svih i opominjem da ta uspavanost i razmaženost može biti pogubna.

Ne valja što sam ličan.
Ne valja za mene.
Lično.
Materijalno me je to mnnogo koštalo.
Ali, život se ne sastoji samo od materijalnog.
Život ima neku svoju vertikalu.
Koja je – lična!

E, to što sam ličan, mislim, da je dobro za društvo.
Razbijaju se predrasude i zablude.
Razbijaju se strahovi i pritisci.
Stiču se nova saznanja i novi vidici.

Živimo u raspadu predstavničke demokratije i neiliberalne ekonomije.
Ljudi su se potpuno izgubili.
Nikome ne veruju.
Svuda caruje laž, obmana i prevara.

Ličnim svojim nastupom iznosim nove i originalne ideje.
Ne kažem da su najbolje, ali su moje i hoću da se borim za njihovo ostvarenje.
Verujem u sve ono što govorim i pišem.
Živim u skladu sa svojim verovanjem.

Verujem da ljudski život ima viši smisao.
Verujem da čovek nije stvoren da bude rob.
Verujem da u svakom čoveku ima snage i energije da se pobuni.
Verujem da se ta njegova snaga može upotrebiti za stavaranje bolje zajednice.

Zajednica!
Ta čarobna reč koja nam toliko nedostaje.
Zajednica slobodnih i ravnopravnih ljudi.
Ne jednakih ljudi, jer nema jednakih.
Svi smo različiti i svi svoju različitost ugrađujemo za dobrobit zajednice.

Zajednica ne znači da sam poništio sebe, kako misle planački skorojevići.
Koji otvorenih usta gutaju otpad potrošake civilitacije u raspadu.
Zajednica znači da gajim i razvijam svoju ličnost, poštujući principe zajednice.
Čuvam sebe čuvajući zajednicu u sebi.

I tako se ponašam.
Ako prenaglim i počnem da pišem u prvom licu, to nije zbog toga što sam sujetan ili narcisoidan.
To je iz nemoći i besa što ne možemo da srušimo tiraniju političkog ološa i tajkuna nad zajednicm.
To je moj protest protiv ljudske sebičnosti, gluposti, primitivizma i vulgarnosti.

Ko pišem u prvom licu, to je zbog toga što iznosim šta se događalo jer sam u tim vremenima učestvovao.
Nisam bio samo svedok, nego i aktivni učesnih nekih događaja.
Upoznao sam od 1981 godine do danas većinu aktera naše političke tragedije na Balkanu.
Ako pišem o tim skotovima, onda mi je namera da prikažem ljudima šta se stvarno dogodilo, kakvi su to ljudi i da srušim sve zablude o tim političarima i tajkuinima ili javnim ličnostima, koji su glavni akteri naše tragedija.

Kako da pišem o njima?
Moram da ih prikažem onakve kakvi oni stvarno jesu.
Pohlepni, primitivni, alavi, glupavi, pohotni, blesavi, ludi…..
I kada to napišem javno, onda je to veliki problem.
Optužuju me da sam – ličan?!?

Ličan sam jer sam rekao istinu o tim njuškama.
Ličan sam jer ih prikazujem javno.
Ličan sam jer im ne verujem.
Ličan sam jer ne mogu da gledam njihovo pretvaranje i njihove laži.

Ako je zajednica ono čemu stremimo, onda moj ličan stav samo pomaže zajednici.
Pomaže joj da odbrani svoje principe.
Zajednica u različitosti i sukobu mišljenja dolazi do kvaliteta.
I nikada se na čelu zajednice ne mogu da nađu pokvareni likovi koji zloupotrevljavaju zajednicu za svoje lične interese.
A to nam je najvažnije.

Beograd, 08.07.2015.