Savremeni svet upada u sve veće probleme. Nastala je opšta zbrka. Ljudi sumanuto tumaraju, sudaraju se i sukobljavaju, verujući da su neki drugi ljudi krivi za sve njihove probleme. Pojmovi su izgubili svoja osnovna značenja. Živimo u svetu bez ideja. Umesto velikih ideja koje pokreću čovečanstvo, dobili smo virtualni svet prepun manipulacija. Suština svih tih manipulacija je da se oduzme sloboda čoveku i da se on pretvori u potrošača. Čovek postaje konzument civilizacije koja je izgubila dušu. Čovek postaje rob svoje pohlepe i strasti. Nemajući središta u sebi, otuđen od drugih ljudi, usamljen u trošenju dozvoljenog vremena i okovan sopstvenom prazninom, čovek je pristao, prodajući dušu za pristojan životni standard, da ga porobe.
Razlika između antičkog roba i savremenog čoveka je u tome što je antički rob znao da živi u robovlasničkom sistemu. Znao je da je rob. Niko ga nije ubeđivao da je slobodan čovek i da živi u demokratskoj zajednici. Savremeni čovek živi u laži. On ima privid da je slobodan i da živi u demokratiji. Recimo, čovek koji ima kredite i koji je prezadužen, a takvih je najveći broj u razvijenom svetu, nije slobodan. On je rob uzetog kredita. Njime gospodari bankarski kapital. Nije važno gde će da živi i šta će da radi taj rob, važno je samo da na vreme i u roku vraća uzete kredite. Naravno, plaćajući obračunate kamate. Možemo slobodno reći da savremeni čovek živi u – dobrovoljnom ropstvu! Kako to? Objašnjenje je vrlo jednostavno. Totalitarni sistem, bez obzira da li se on zvao kapitalizam ili socijalizam, nastoji da čoveka porobi, drži pod kontrolom i eksploatiše. Na koji način je najlakše to uraditi? Robovlasnici i feudalci su surovo i sirovo hteli da gospodare lično nad čovekom. Totalitarni sistem je mnogo perfidniji. On razvija takav sistem u kome čovek sam prodaje svoju slobodu na tržištu. U zamenu dobija potrošački standard. Ukoliko čovek želi da zadrži dostignuti potrošački standard mora ropski da radi. Najčešće do kraja samog života.
Funkcionisanje sistema je vrlo jednostavno. Ako nemaš ništa, a hoćeš odjedanput sve, onda se to postiže uzimanjem kredita. Tako se građanin odriče svoje slobode i postaje rob potrošačke civilizacije. Globalni holivudski san o uspehu preko noći je moguć dobijanjem bankarskih kredita. Čovek koji dođe u neku razvijenu zemlju ili koji je u svojoj zemlji na početku života može odmah da dobije stan, kuću, nameštaj, kola, bazene, odeću, letovanje i pojavljivanje se na in mestima ukoliko uzme bankarski kredit. Potpisivanjem bankarskog kredita, obično otkucanog sitnim slovima da se ne vide finansijski okovi koji se stavljaju, čovek postaje deo totalitarnog sistema. On hrani i produžava totalitarizam. Oligarhija, oličena u krupnom kapitalu, uspeva da odloži agoniju sistema koji uništava ljudsku prirodu. Političari su dvorske sluge oligarhije. Oni su pajaci čija je uloga da zabavljaju narod. Demokratija se tako pretvara u farsu. Političke stranke stvaraju privid demokratije, ali sve rade za inerese oligarhije. Čelični zakoni oligarhije se ne menjaju. Ko će na političkoj pozornici glumiti demokratiju, oligarhiju to ne zanima. Njima je važno da se totalitarni karakter društva ne menja i da svi robovi na vreme plaćaju kamate. Ne moraju nikada da vraćaju kredite, važno je samo da uredno servisiraju kamate. Revoluciju ne izvode oni koji ne mogu više da vraćaju kamate, uprkos njihovom ropskom položaju, revolucije izvode i kontrolišu upravo oligarhije.
Bez obzira na totalitarni karakter vlasti, ni oligarhije nisu jedinstvene. One su jedinstvene isključivo u odnosu prema robovima. Gramzivost i želja za moći karakterišu oligarhiju. Otuda nastaju i sukobi oligarhija. U želji da prošire svoju moć i prigrabe što više kapitala samo za sebe nastaju sukobi oligarhija. Da li će se završiti ratom ili revolucijom zavisi od rasporeda snaga. Marks je tvrdio da je istorija borba klasa. To nije tačno. Istorija je borba oligarhija. Nova oligarhija zamenjuje staru, prevaziđenu oligarhiju koja ne razume istorijske procese. Niže klase koriste se samo kao topovsko meso u borbi oligarhija. Francusku buržoasku revoluciju, sam naziv govori, organizovali su i vodili buržuji kojima je smetalo plemstvo za konačno sprovođenje industrijske revolucije. Feudalizam je bio prevaziđen i morao je biti zamenjen novim totalitarnim sistemom. Građani su bili uvučeni u taj obračun. Bez njih taj istorijski proces ne bi mogao da se obavi. To je nova oligarhija znala i zbog toga je građanima ponudila ideju slobode, jednakosti i bratstva. Bio je to sjajan marketinški trik. Nova manipulacija koja je probudila čovečanstvo. Plemstvo više nije moglo da opstane.
Oktobarsku revoluciju u Rusiji finansirao je švajcarski i nemački krupni kapital. Lenjinovo opravdavanje pljačke banaka, radi finansiranja proleterske revolucije, bilo je nedovoljno za tako veliki istorijski projekat. Mnogo veći kapital je morao da uđe u igru kako bi se oligarhija domogla ruskih strateških sirovina. To nacionalno bogatstvo boljari nisu znali da koriste i pretila je opasnost da nastane neka ruska buržoaska revolucija. Krstašima takva revolucija nikako nije odgovarala. Navikli na monopolsko ponašanje na tržištu, uplašeni od pojave pravoslavnog kapitalizma i konkurentske oligarhije, koja će težiti novoj podeli sveta, krstaši odlučuju da finansiraju Lenjina. Proleterska revolucija je novi marketinški trik. Nova manipulacija koja je vezala milione nezadovoljnih radnika u svetu. Istovremeno, Rusija je skrenuta sa kapitalističkog puta razvoja. Staljinistički sistem je bio idealan jer je bio neefikasan. Nova podela sveta je mogla da se nastavi.
Neokolonijalizam je doveo do drastične eksploatacije nižih naroda i rasa. Prvi i Drugi svetski rat nisu mogli da reše pitanje koja će nacionalna oligarhija vladati svetom. Pokazalo se da multinacionalne kompanije ne mogu da prevaziđu nacionalne podele. Svaka oligarhija je htela da olimpijska pobeda pripadne njenoj naciji i državi. Nacija i država nisu bile prevaziđene istorijske tekovine. Nacizam i fašizam su podelile oligarhije. Velika ekonomska kriza 1929. pokazala je svu slabost tog sistema. Staljinistički zločini su odbijali svetski proletarijat. Nacionalne oligarhije, uplašene za sopstveni kapital, zastrašene surovošću Staljinističkog sistema, tražile su izlaz iz strukturalne krize kapitalizma. Oligarhija je 1933. pronašla odgovor – potrošačka civilizacija. Umesto nacija, rasa, vera i građana nastao je jedinstveni, objedinjeni i univerzalni pojam potrošač. Konzument komercijalne civilizacije. Kupac proizvoda i usluga koji vraća život totalitarizmu. Kapitalizam ili socijalizam? Prevaziđeno. Postoji samo – totalitarizam.
Orvelov i Hakslijev svet Velikog Brata i Vrli novi svet kontrola i manipulacije. Oligarhija je smislila novu prevaru – globalizaciju. Tehnničko-tehnološka revolucija je tražila veće tržište. Informatička revolucija je zahtevala globalan svet. Neoliberalni koncept je smišljen da se sruše nacionalne i državne granice za prodor kapitala oligarhije. Tranzicija je nametnuta nižim rasama i nerazvijenim državama. Dolar se štampa bez zlatnog pokrića. Virtualni svet finansija na berzama vodi čovečanstvo u propast. To je priznao i vodeći špekulant Soroš. Imperija u rastrojstvu gura čitav svet u nove nevolje. Bogati su postali još bogatiji, siromašniji sve siromašniji. Gde je kraj? Gde je greška? Kako dalje? Ko? Levica ili desnica?
Priča o levici ili desnici u totalitarnim sistemima je potpuno pogrešna. Danas ne postoji ni levica ni desnica. Postoje manipulatori i izmanipulisani. Postoje savremeni robovlasnici i robovi. Da li plaćate visoku kamatu državnoj ili privatnoj banci, to je za vas potpuno nevažno. Bitno je da plaćate. Da li glasate za levicu ili desnicu na vlasti za vas je potpuno nebitno ako se vaš položaj u zajednici ne menja. Ako vas i dalje manipulišu, lažu, kradu i pljačkaju. Za vas je nebitno pod kojim sloganom to rade. Levica to radi pričajući o socijalno odgovornoj vladi, o evropskim integracijama i o demokratiji. Desnica isto to radi veličajući naciju, tradiciju i borbu za Kosovo. Engleski laburisti su primenili neoliberalni koncept gori od reformi Margaret Tačer. Kineski komunisti vode zemlju u kapitalizam. Kapitalističke skandinavske države sprovode socijalne programe koje nisu imale socijalističke zemlje. Ko je tu levica a ko desnica?
U Srbiji nema ni levice ni desnice. U Srbiji je uspostavljen totalitarni sistem u kome vladaju tajkuni i politička oligarhija. Lideri levičara i desničara su preko noći postali bogataši. I levičari i desničari kradu. I levičari i desničari pljačkaju građane i državu. I levičari i desničari lažu. I levičari i desničari su primitivni, bahati, bezobrazni i pohlepni. I levičari i desničari ne poštuju zakone. I levičari i desničari žive na budžetu poreskih obveznika. I levičari i desničari manipulišu biračima. I levičari i desničari nemaju nikakvu viziju razvoja države i opstanka nacije. I levičarima i desničarima odgovara da se na političkom tržištu ništa ne menja. I levičari i desničari su prošlost. Šta nam treba? Ne trebaju nam ni levičari ni desničari. Na trebaju nam tajkuni i politička oligarhija. Potrebno je izvršiti potpunu demokratizaciju u državi i uvesti zakone i institucije u korist građana i privrede Srbije. Treba nam vizija države i nacije do kraja XXI veka. Treba nam elita koja će da ostvari tu viziju. Treba nam elita koja će pronaći pravo mesto Srbije u globalnom svetu. Treba nam ljudi poštenih, pametnih, vrednih, stručnih i disciplinovanih koji će raditi u interesu države, naroda, građana, porodice i svom ličnom. Treba nam ljudi koji imaju moralnu vertikalu. I koji imaju odvažnosti i ponosa. Treba nam ljudi koji imaju istorijsku odgovornost. Da li su ti ljudi levica ili desnica? Baš nas briga. Zovite ih kako hoćete. Konfučije je rekao da nije važno koje je boje mačka koja lovi miševe. Potrebno je srušiti totalitarni sistem vladanja i uvesti demokratiju. To je zadatak naše generacije.
Tabloid 162 2008-09-04
