Početna Sadržaj Izdvajamo KRIVOTVORENJE NOVCA

KRIVOTVORENJE NOVCA

831
0
SHARE

KRIVOTVORENJE NOVCA KAO OSNOV PRIVATNOG BANKARSTVASigurno ste imali prilike da u medijima čujete izraz „bankarski proizvod“, ali niste znali šta to znači i verovatno ste se pitali kako to banka može nešto da proizvodi. Iako na prvi pogled deluje kao jeftin marketinški trik, sa ciljem da stvori iluziju kako banke stvaraju nekakvu novu vrednost (nema veze što uopšte ne plaćaju PDV kao druge firme), ovaj termin nehotice otkriva pravo stanje stvari. Banke zaista nešto proizvode, a to nešto je novac i to ne bilo koji, već tzv. žiralni, knjiški ili bezgotovinski za koji većina ljudi ni ne zna da postoji, a kamoli kako nastaje. Svaki kredit koji podrazumeva bezgotovinski transfer novca, recimo stambeni kredit, krediti za kola, potrošački krediti ili oni za „podršku“ budžetu, znajte da privatne banke same stvaraju doslovno iz vazduha. Da stvar bude gora, takav privatno emitovan novac trenutno čini skoro 2/3 likvidne dinarske mase. Bezgotovinski novac banka kreira i prilikom odobravanja gotovinskih (keš) kredita, ukoliko je gotovina koju zajmi prethodno položena na neki tekući ili sličan prolazni račun, što ću pojasniti malo kasnije.
Novac koji banke same stvaraju „potezom pera“ ili u moderno doba tipkanjem po tastaturi, je specifičan po tome što nije fizički prenosiv i ne možete ga staviti u džep, novčanik ili koferče, jer nema supstancu (predstavlja puku evidenciju ili svedočanstvo o dugu na bankovnom računu), ali je zato jednako likvidan i tražen kao da se radi o novčanicama i kovanom novcu, jer ljudi naivno veruju da sredstva koja imaju na tekućem računu predstavljaju drugi naziv za gotovinu (njen ekvivalent ili ogledalo). Međutim, ništa nije dalje od istine. U realnosti, gotovina i tekući računi predstavljaju zasebne, različite vrste novca, koje stoje rame uz rame čineći zajedno M1 agregat – likvidnu novčanu, tj. dinarsku masu. Ovaj agregat je jedini bitan, ostali imaju samo statistički značaj, ali bankari više od svega vole ovakve trikove i terminološke pometnje da bi mogli neometano nastaviti sa svojim „biznisom“, ostavljajući laike i nesigurne u ubeđenju kako su bankarstvo i ekonomija nešto mnogo komplikovano.
Da bi kreirale ovu posebnu vrstu (bezgotovinskog) novca, potpuno nepoznatu široj javnosti, komercijalnim bankama nisu potrebne nikakve štamparske prese, već samo pravo na vođenje tekućih i drugih prolaznih računa pravnim i fizičkim licima, čijom zloupotrebom postižu isti efekat – kreiraju svež, dodatni novac u vidu kredita (duga), koji, da čitava stvar bude gora, obično završava u rukama krajnjih potrošača. Prolazni računi su oni računi sa kojih se vrše tekuća plaćanja, tj. uplate i isplate u svakodnevnim transakcijama. Upravo su oni ključ za razumevanje čitave podvale, one koja bankarima omogućava da koristeći svoje diskreciono „pravo“, sami stvaraju novac iz vazduha svaki put kada zajme pare. Za bankare, stvaranje novca i davanje kredita su jedna te ista operacija, što ću detaljno objasniti u nastavku.
Postoje dve osnovne „tehnike“ kojima se banke služe kako bi kreirale (praktično krivotvorile) svež novac. Prva se zove monetizacija aktive. Sama reč aktiva ukazuje na neku imovinu ili potraživanje, ali ono što banke tretiraju kao svoju aktivu je puki ugovor o kreditu (vaš dug, tj. potpis da ćete pare vratiti u budućnosti), dok monetizacija označava ništa drugo do štampanje ili elektronsko emitovanje novca (kredita) iz vazduha. Klijent sav srećan dobije robu, dok pare obično ni ne vidi jer one „legnu“ na račun prodavca, a ni na kraj pameti mu nije da je upravo njegov potpis kreirao do tad nepostojeći novac koji se svakodnevno i mimo znanja javnosti pušta u opticaj kroz potrošnju što konstantno generiše inflaciju.
Ono što banke rade je suštinski identično štampanju novca od strane Centralne banke, samo što umesto državnih obveznica koje tada potpisuje Vlada (kao svedočanstvo o dugu), komercijalne banke kao „pokriće“ uzimaju ugovor o kreditu zaključen između nje i klijenta i što Centralna banka može emitovati novčanice i kovani novac, dok obične banke stvaraju isključivo bezgotovinski novac na tekućim i drugim prolaznim računima. U oba slučaja ceh ove gigantske prevare plaćaju privreda i stanovništvo. U slučaju kada državu zadužuje korumpirana Vlada kao agent bankara, račun se ispostavi i utera kroz poreze. Kada kredite uzimaju direktno fizička i pravna lica, reket se ubira kroz kamate na privatno emitovan, krivotvoren novac.
Drugi način je tzv. multiplikacija depozita koja se često poistovećuje sa frakcionim bankarstvom. Međutim, frakciono bankarstvo kao termin jednostavno znači da je privatnim bankama dopušteno da same stvaraju bezgotovinski novac i da su u obavezi da drže izvesnu minimalnu rezervu u vidu novčanica i kovanog novca u odnosu na onaj koji same kreiraju, tj. krivotvore na bankovnim računima. Ovo je bitno, jer javnost i posledično klijenti banke misle da su to jedine vrste novca u opticaju, te kada dođu na šalter logično očekuju da budu isplaćeni ovakvim opipljivim novcem – kešom. Po uzoru na ono što su nekada radili zlatari krivotvoreći banknote, današnje banke iskustveno znaju koliko novčanica i kovanog novca moraju imati u rezervi da bi pred klijentima održale iluziju o likvidnosti. Ovo varira od zemlje do zemlje, zavisno od toga koliko se u jednom društvu koristi gotovina. Ako omanu u proceni, onda se međusobno ispomažu, pa jedna drugoj zajme gotovinu, što ne biste očekivali od onih koji su (kobajage) konkurenti. Ako ni to nije dovoljno, u pomoć može da im priskoči Centralna banka kao neka vrsta „poslednjeg utočišta“, jer samo ona ima mogućnost da štampa keš novac.
Kako u praksi funkcioniše ova „multiplikacija depozita“? Bilo kakva gotovinska uplata na vaš tekući račun ima za rezultat da banka sada poseduje fizičku gotovinu, plus u isto vreme se stanje na računu povećalo za recimo 1000 dinara kolika je bila uplata. E sad, iako te pare nisu oročene, banka uzima sebi za pravo da ih zajmi nekom drugom klijentu, ali pritom „zaboravi“ da izbriše stanje na vašem tekućem računu. Ne samo što je otuđila pare koje nije smela, ona u isto vreme radi nešto mnogo gore, efektivno kreira dupli ili dodatni novac zavisno od visine rezerve koju primenjuje. Da bi prikrila jedno kriminalno delo i prevaru, ona poseže za drugim. Ako je rezerva npr. 10%, banka zajmi 900 dinara u kešu, plus ostavlja nepromenjeno, tj. lažno stanje na tekućem računu za koji je ta gotovina inicijalno bila vezana. Znači, čim takne takvu gotovinu (bez obzira na iznos), banka automatski krivotvori i stvara žiralni novac, što proizilazi iz same prirode tekućih i drugih prolaznih računa.
Kod oročenih računa gde su sredstva imobilisana, takoreći umrtvljena i van opticaja, tako nešto nije moguće, pa ni ovi računi nisu toliko interesantni bankarima, jer ne dozvoljavaju takve vrste zloupotreba. Dakle, kao i u slučaju monetizacije aktive i ovde banka kreira svež bezgotovinski novac „iz ničega“, s tom razlikom što sada pretvara gotovinsku uplatu svog klijenta u bezgotovinska sredstva plaćanja, tako što njegov keš zajmi nekom drugom klijentu, a stanje na tekućem računu ostavlja nepromenjenim. Kada takva gotovina posle uđe u opticaj i promeni ko zna koliko ruku, pa opet završi u toj ili nekoj drugoj banci, ceo postupak se ponavlja, a novčana masa u opticaju raste. Za banku je samo bitno da ima dovoljno keša da isplati tekuće klijente, tj. one koji trenutno imaju potrebu za gotovinom, što banke iskustveno znaju, tj. procenjuju. Sve druge klijente, kada bi istovremeno nagrnuli na šaltere zahtevajući keš novac, banka ne bi mogla isplatiti sve i da hoće. Ali to se krije od javnosti, te se zato i kaže da se bankarski sistem bazira „na poverenju“.
Pošto se sa njih vrše bezgotovinska plaćanja, bankarski tekući računi se u praksi ponašaju isto kao i opipljivi novac, tj. keš. Nikakve razlike sa aspekta likvidnosti tu nema. I jedno i drugo predstavlja medijum razmene, nešto oko čega se svi drugi „kolju“ i bore da bi razmenili svoju robu i usluge, dok bankari za to vreme krivotvore pare i sve mirno posmatraju, gledajući kako se reka novca u vidu kamate sliva svakog časa. Ili ako se ne sliva, jer su ti isti bankari sve živo zadužili, pa zatim obustavili ili pooštrili uslove kreditiranja namerno izazivajući nelikvidnost u društvu, onda banka ima pravo da vam zapleni imovinu. Pošteno, jel da? Na sajtu tzv. Narodne banke, u odeljku novčani agregati, možete videti da ovakav žiralni (privatno emitovan ili krivotvoren) novac čini glavninu likvidne dinarske mase, oko 65%. Da bi malo zamazali oči neupućenoj javnosti, bankari koriste izraz transferabilni depoziti, što je samo drugi naziv za prolazne račune (bezgotovinski novac).
Inače, postoji čitav niz termina koji bankari koriste kao paravan za svoje tajne i nelegalne aktivnosti. Kreiranje „depozita“ je jedan od njih. Depozit se ne kreira, to je oksimoron. Depozit može samo da se položi u banku od strane njenih klijenata. Ono što banka kreira je bezgotovinski novac na način kako je u tekstu opisano i koji se koristi kao svojevrsno oružje za porobljavanje bilo kog društva koje to dozvoli. Obzirom na količinu nesvesti, „zdravo za gotovo“ pristupa, neverovatne korupcije u medijima i obrazovnom sistemu, nije ni čudo što tako nešto prolazi već decenijama, a ponegde i vekovima. Metod je toliko efikasan i izrabljivački, da nijedna okupaciona vojska ne može ni da mu „primiriše“. Nadajmo se da će upotreba interneta i širenje informacija promeniti ovakvo stanje i osvestiti ljude. Najvažnije je dijagnostikovati problem, jer kako se boriti, ako ne znaš prvo ko ti je neprijatelj i kakvim prljavim trikovima i lažima se služi?
Šta je rešenje za izlazak iz ovakve situacije jednom za svagda? Srbiji je preko potrebna monetarna reforma i uspostavljanje javne kontrole nad emisijom novca. Ovaj proces je danas pod apsolutnom kontrolom stranih privatnih banaka, koje u stvarnosti rukovode i Narodnom bankom. Guverner je tu samo marioneta, čovek zadužen da glumi pred kamerama i sprovodi tuđe naloge. Monetarna reforma podrazumeva sticanje kontrole nad centralnom bankom koja bi u saradnji sa državnim komercijalnim/razvojnim bankama zajmila svež novac čitavom privatnom sektoru, za šta bi direktno odgovarala izabranoj Vladi i Parlamentu. Sve to uz vrlo blage kamate kao vid obezbeđenja i podsticaja da se pare upotrebe u produktivne svrhe što će novčanoj masi dati pokriće. Najbitnije je da se ovako generisani prihodi po osnovu kamata počnu slivati u budžet umesto u džepove stranih privatnih “bankara”, čime zatvaramo krug i kreiramo jedan stabilan izvor za finansiranje javne potrošnje. Na ovaj način novac se vraća u promet (što danas nije slučaj) i to širokom krugu korisnika neopterećen bilo kakvim kamatama i dugovanjima što povećava kupovnu moć stanovništva i blagotvorno deluje na domaću privredu. Nelikvidnost postaje prošlost, kao i aktuelni „krediti za likvidnost“ koji su sami po sebi teška nebuloza i nusprodukt uzurpiranog monetarnog sistema.
Plus toga, ovlašćene banke bi emitovale nekreditni (debt-free) novac za podršku državnim preduzećima i za javne projekte tipa: putevi, mostovi, škole, bolnice, stambeni objekti, vodovod, kanalizacija, odlaganje i reciklaža otpada, hidroelektrane, alternativni izvori energije, sistemi za navodnjavanje i sl. Uporedo sa tim, uvodi se 100% obavezna rezerva na depozite po viđenju (prolazne račune), što stavlja tačku na praksu krivotvorenja novca. Privatne banke bi tada počele da rade ono što ljudi naivno veruju da sada rade – zajme postojeći novac, tj. štednju. Konkretno, za prikupljenu štednju banke bi izdavale certifikate o depozitu različite ročnosti i u skladu sa tim odobravale kredite. Sve mimo toga bi značilo trajno oduzimanje dozvole za rad i povlačenje krivične odgovornosti. Najbolje od svega jeste što je ovakav sistem veoma lak za kontrolisanje, jer postoje jasni pokazatelji da li stvari teku u pravom smeru. U njemu je inflacija kao sistemska pojava nemoguća i tu nema vrdanja od strane monetarnih vlasti. Zaposlenost brzo raste do nivoa pune uposlenosti privrede u roku od najviše par godina, s tim da prvi efekti moraju biti jasno vidljivi u toku nekoliko meseci. Troškovi života drastično opadaju praćeni smanjenjem ili potpunim ukidanjem poreza, standard raste munjevito. U društvu vlada blagostanje primereno znanju, inovacijama i prirodnim resursima kojima je Srbija prebogata. Nikad više robovi uzurpatorima i parazitima koji društvu zajme njegov sopstveni novac ili ga još gore ne zajme, čime parališu privredu koja propada i davi se u nelikvidnosti i dugovima, ni kriva ni dužna.
Čitava mudrost oko novca i monetarnih finansija se može sažeti u 3 osnovna principa i to bi svako trebao naučiti kao tablicu množenja, jer onda niko neće moći da vam prodaje maglu:
1. Novac je apstraktno javno dobro, stvar dogovora i zakona. Što manje supstance ima u sebi, tim je više novac. Zato je papirni odličan, a žiralni ili bezgotovinski još bolji. Sam po sebi novac nije vrednost ni bogatstvo, već samo služi da olakša razmenu robe i usluga, tj. pravih vrednosti koje se proizvode u jednom društvu, što bi inače moralo da se radi prostom trampom.
2. Ali novac sme da emituje isključivo država, tj. ovlašćena javna ustanova i državne banke čija dobit ide u budžet, a ne privatnici kao što je danas slučaj, jer onda imamo na delu kriminal i prevaru epskih proporcija sa katastrofalnim posledicama po društvo i ekonomiju.
3. I najzad, pare se emituju u produktivne svrhe, uključujući javne projekte i gradnju infrastrukture, što čuva kupovnu moć novca i ujedno podmazuje privredni mehanizam i celokupnu razmenu.
Ako nekom još uvek nije jasno šta se dešava u zemlji Srbiji (a bogami i šire), zamislite da u vašoj kući ili stanu imate skrivenu štampariju novca i da takve krivotvorene pare zajmite uz kamatu drugim ljudima ili preduzećima koji ni ne slute odakle vam novac. Današnje privatne banke rade upravo to, samo što se sve odvija preko bankovnih računa koji predstavljaju zasebnu vrstu (bezgotovinskog) novca iliti sredstva razmene. Ne treba biti posebno pametan pa shvatiti koliku moć, kontrolu nad privrednim tokovima i materijalnu korist to donosi njihovim vlasnicima, a koliko sve druge stavlja u podređen, gotovo robovski položaj. Emitovanje novca je nekada bila carska privilegija, jer je to bio (i ostao) dokaz vrhovne moći i suvereniteta. Dok nam danas bestidno podmeću priču o demokratiji, ta moć se nalazi u rukama stranih privatnih bankara koji se polomiše od brige za boljitak jedne Srbije, Grčke, Mađarske, Litvanije, Islanda… lista je predugačka.
Današnji novčani sistem je kao protočni bojler u koji se na jednom kraju sipaju krediti kreirani iz vazduha, dok na drugom oni nestaju iz opticaja (poništavaju se) svakom otplatom rate, a šapu na ventilu drže privatni bankari kojima plaćamo kamate i indirektno poreze. Kada sve živo zaduže, onda zavrnu slavinu optužujući privredu koja puca pod teretom dugova da je problem u njoj, dok na sve strane plene imovinu i otpuštaju radnike. Vlastima i raznim “ekspertima” sa TV ekrana ne pada na pamet da o ovome govore, jer su na ovaj ili onaj način namireni. Od takvih ne treba očekivati da progovore i učine nešto za opšte dobro i spas ove zemlje. Zato, uzmite se u pamet i dodatno istražite ako vam nešto nije jasno. Razgovarajte sa prijateljima i poznanicima i širite informacije. Ne strahujte da niste dovoljno stručni da govorite o ovim stvarima, jer to je samo paravan iza koga se kriju vlast i samozvani stručnjaci koji su nam uništili ekonomiju i predali zemlju u ruke privatnim “bankarima” i zelenašima.
Na kraju ću vam navesti nekoliko citata poznatih državnika, industrijalaca, ali i samih bankara:

 

„Moderno bankarstvo pravi novac iz ničega. Proces je možda najveća majstorija ikad napravljena ljudskom rukom. Bankarstvo je začeto u zločinu i rodjeno u grehu. Bankari su vlasnici sveta. Ako im oduzmete svet, a ostavite im moć da emituju novac, začas posla napraviće dovoljno para da otkupe svet nazad… Ali ako im oduzmete moć da kreiraju novac, sva velika bogatstva, kao moja će nestati, i treba da nestanu. Zbog ovog svet bi bio mnogo srećniji i lepši za život. Ako želite da ostanete robovi bankara i da plaćate ceh robovanju, ostavite im da emituju novac“ – Sir Josiah Stamp, bivši guverner Bank of England

„Svrha postojanja novca je da omogući i olakša razmenu robe i usluga. Jedina vrednost novca leži u vrednosti robe koju nam on omogućava da razmenimo za neku drugu robu. Ukoliko ne bi bilo robe namenjene razmeni, novac bi bio potpuno bezvredan. Vreća zlata na nekom pustom ostrvu ne vredi ništa više nego sama vreća u koju je zlato smešteno. Dopustiti da emitovanje i ponuda novca regulišu proizvodnju i potrošnju robe, je isto kao kad bi dozvolili da korpe za voće regulišu ponudu voća, ili kad bi recimo nedovoljna ponuda autobuskih karata izazvala štrajk vozača autobusa. Ali ipak, aktuelni poredak u našim životima je vođen i kontrolisan upravo tako da oni koji upravljaju emisijom novca određuju proizvodnju i potrošnju voća ili bilo koje druge robe i usluga. Kada bi ekonomistima sa neke druge planete ili malom detetu prosečne inteligencije objasnili trenutnu poziciju u kojoj se čovečanstvo nalazi, oni bi se valjali od smeha takvoj gluposti. (Economic Turbulation – Vincent C. Vickers, takoђе nekadašnji guverner Bank of England)

„Ako Američki narod ikad dozvoli da im privatne banke kontrolišu izdavanje njihove valute, prvo preko inflacije, onda preko deflacije, banke i korporacije će narasti oko njih, tako da će ljudima oduzeti svu imovinu, dok im se deca ne probude kao beskućnici na kontinentu koji su njihovi očevi osvojili“ – Thomas Jefferson.

„Dozvolite mi da izdajem i kontrolišem novac neke nacije i neće me brinuti ko pravi njihove zakone“ – Mayer Amschel Rothschild.

„Običnim građanima se ne bi svidelo da znaju da banke mogu i stvarati novac. Oni koji kontrolišu kreditnu politiku nacije kontrolišu i Vladu, te tako drže sudbinu naroda u svojim rukama.“ – Reginald McKenna, predsednik Midlands Bank of England.

„Kad bi se vratili svi bankarski krediti, niko nebi imao depozit niti bi bilo i jednog dolara u opticaju. Ovo je zapanjujuća pomisao. Mi totalno zavisimo od komercijalnih banaka. Neko mora da pozajmi sve dolare koji su u opticaju, keš ili kredit. Ako banke naprave dosta sintetičkog novca mi cvetamo, ako ne, mi gladujemo. Mi smo apsolutno zavisni od stalnog dotoka novog novca. Kad neko shvati celu suštinu slike, tragična apsurdnost naše beznadežne pozicije je prosto neverovatna, ali je tu.“ – Robert Hemphill, Kredit Menadžer, Federalne Rezerve SAD.

“Ko god da kontroliše obim novca je apsolutni gospodar celokupne industrije i trgovine. Kad shvatiš da se ceo sistem vrlo lako kontroliše od strane par ljudi na vrhu, neće trebati niko da ti kaže kako nastaje inflacija ili depresija“ – James Garfield, ubijeni Predsednik SAD.

„Dok se kontrola izdavanja novca i kredita ne vrati Vladi kao njena najpreča i sveta odgovornost, sve priče o suverinitetu parlamenta i demokratiji su uzaludne i beskorisne. Kad jednom nacija preuzme kontrolu nad kreditima, onda nije bitno ko piše zakone te nacije. Kad lihvarstvo preuzme kontrolu, svaka nacija će biti uništena“ – William Lyon Mackenzie, bivši kanadski premijer.

„Takav je zapravo naš novčani sistem. Da nema dugova u novčanom sistemu, ne bi bilo ni novca“ – Marriner S. Eccles, predsedavajući sistema federalnih rezervi.

„Zahvalni smo Washington Post-u, New York Times-u, Time Magazine-u i drugim velikim izdavačima čiji su direktori prisustvovali našim sastancima i poštovali njihovu diskreciju već skoro 40 godina unazad. Bilo bi nam nemoguće da razvijemo naš svetski plan, da smo bili izloženi očima javnosti tokom svih ovih godina. Ali, svet je sada više sofisticiran i spreman da maršira prema Svetskoj Vladi. Nad-nacionalna vladavina intelektualne elite i svetskih bankara je sigurno poželjnije od nacionalnog samoopredeljenja koje se praktikovalo u proteklim vekovima.“ – David Rockefeller

„Većina Amerikanaca nema predstave o operacijama međunarodnih bankara. Računi Saveznih rezervi nikad nisu bili pregledani. Oni operišu izvan kontrole Kongresa i manipulišu američkim kreditima“ – Senator Barry Goldwater

„Da bi proizveli visoke cene, sve što Savezne Rezerve treba da urade je da smanje eskontnu stopu. Ovo dovodi do ekspanzije kredita i tržišta, i onda kad se ljudi naviknu na ovakve uslove u sred započetih poslova se proizvoljno povećaju kamate. Oni isto tako mogu da tržišno klatno pomeraju nežno – malim promenama eskontnih kamata, ili pak mogu da vrše veće promene povećanjem kamate. U oba slučaja oni poseduju informacije o stanju finansija unapred. Sistem je u privatnim rukama, vođen radi ostvarivanja najvećeg mogućeg profita uz pomoć tuđih para. Oni znaju unapred kad da prave paniku radi svoje koristi. Znaju kad će panika i da stane. Inflacija i deflacija jednako dobro radi za njih.“ – Kongresmen Lindbergh.

„Finansijski moćnici u kapitalizmu imaju dalekosežni cilj, ništa drugo nego kreiranje sistema koji će biti u privatnim rukama, koji će moći da kontroliše pojedinačno svaku zemlju kao i ukupnu globalnu ekonomiju.“ – Dr. Carroll Quigley, Prof. Georgetown Univerziteta.

„Dobro je da ljudi ne razumeju naš bankarski i monetarni sistem, jer u suprotnom, verujem da bi izbila revolucija pre sutra ujutro“ – Henry Ford.

„Prvog septembra 1894. nećemo obnoviti naše pozajmice ni pod kakvim uslovima. Tad ćemo zahtevati naše pare. Uskratićemo prava korišćenja i postaćemo vlasnici hipoteka. Možemo uzeti 2/3 farmi zapadno od Mississippi, takođe na hiljade istočno od reke i to po našim cenama. Farmeri će postati sustanari kao u Engleskoj“- Asocijacije Američkih Bankara.

„Ovi međunarodni bankari i Rockefellerov Standard Oil kontrolišu veći deo štampe i čine sve da pokore ili oteraju zvaničnike vlasti koji odbijaju naredbe moćnih podmićenih klika koji čine nevidljivu Vladu.“- Theodore Roosevelt.

„Ovo nije bila slučajnost. Ovo je bio brižljivo smišljen događaj. Međunarodni bankari su tražili način da nas dovedu u poziciju očajanja kako bi se onda oni pojavili kao gospodari svih nas“ – Louis McFadden, predsednik Komiteta za Bankarstvo i Monetarnu Politiku, 1929 godina


Korisna literatura i linkovi:
1) „Modern Money Mechanics“ u izdanju američkih Federalnih rezervi, strana 3, podnaslov „Who Creates Money?” gde privatni bankari sasvim otvoreno i drsko priznaju ne samo kako krivotvore novac, već i odakle ta praksa potiče. http://www.bibliotecapleyades.net/archivos_pdf/money_mechanics.pdf
2) „Novac i bankarstvo“, prof. dr. Jovo Jednak, strana 40-42, gde čovek mrtav-ladan iznosi i „objašnjava“ kako banke same stvaraju novac koji zajme, bez ikakvog upozorenja da time smeju da se bave samo državne banke čija dobit odlazi u budžet, a ni pod razno privatnici (banke, firme ili pojedinci svejedno) www.vps.ns.ac.yu/nastavnici/Materijal/mat310.ppt  
3) Udžbenik „Finansije“ iz 1996. u izdanju Financing Centra, na 2. godini fakulteta u Subotici, glavni i odgovorni urednik prof. dr. Vojin Bjelica, inače i sam bankar, gde se na strani 62, u podnaslovu „Stvaranje i poništavanje novca“ doslovce kaže: „Kreditna aktivnost banaka omogućuje da banka stvara novac na taj način što monetizuje svoju aktivu. Najčešći i najtipičniji slučaj kreiranja novca je kada banka odobrava kredit nekom od svojih komintenata.“ I još dodaje: „Sa gledišta funkcije kreiranja novca, nije bitno da li se kredit odobrava u knjigama ili u gotovom“. (Ma jeste profesore, samo ste zaboravili jednu “sitnicu” – da to smeju da rade samo državne banke, jer u suprotnom na delu imamo prikriveno izrabljivanje i kontrolu društva.)
4) Za poznavaoce engleskog jezika izuzetno poučna knjiga “Web of Debt” –   http://www.webofdebt.com/ 

 

SHARE