VLADIMIR NESTEROV: KRAH ŠVEDSKOG MODELA
četvrtak, 24 maj 2012 15:25 .U Stokholmu se 90 odsto umrlih kremira, ali 45 odsto urni rodbina ne preuzima
Predsednički izbori u Francuskoj, gde je pobedio socijalista Fransoa Oland – koji je bezočno izjavio da su bankari njegovi neprijatelji – još jednom su pokazali da se u Evropi završava 30-godišnji „talas neokonzervatizma“. Reklo bi se da niko u starom svetu specijalno ne teži da se vodi uputstvima Miltona Fridmana o smanjenju novčane mase i pritezanju kaiša. „Mere čvrste ekonomije nisu jedina moguća varijanta“, kaže Oland i u Evropi ga slušaju. Između ostalog, i u Švedskoj, u kojoj, počev od 2006. godine, vlada alijanse četiri desnocentrističke partije nije ostavila ni kamen na kamenu od nekada poznatog „švedskog modela“.
JAČANJE NEJEDNAKOSTI DOHODKA Krajem aprila Evrostat je saopštio da je u Švedskoj cena radne snage skoro najviša u Evropi. Jedan sat rada, uključujući platu i socijalne dažbine, poslodavca koštaju 39 evra, odnosno skoro 350 lokalnih kruna (10 kruna je 1,48 dolara ili 1,13 evra). To je, na primer, preko 10 puta više nego u Bugarskoj i samo za 10 evrocenti manje nego u Belgiji, lideru EU po navedenom pokazatelju.
Međutim slika blagostanja počinje da se kvari ako se pogleda sve jača diferencijacija u plaćanju rada različitih profesionalnih grupa zaposlenih Šveđana. Podaci Centralnog udruženja sindikata Švedske dokazuju da je u 2010. godini prihod direktora velike firme bio prosečno 46 puta veći od prihoda industrijskog radnika, dok su 1980. godine glavni menadžeri koncerna zarađivali samo devet puta više od svojih radnika. Kako je u vezi s tim pisao početkom marta u novinama „Wall Street Journal“ američki ekonomista Alan Meltcer, provalija između bogatih i siromašnih se produbljuje ne samo u SAD već i u „socijaldemokratskim državama Evrope“.
Rastuća nejednakost u dohodku dovela je do toga da je pola miliona Šveđana, odnosno 5,5 odsto stanovnika Švedske (Švedska ima oko 9,5 miliona stanovnika), prinuđeno da živi u stalnoj dužničkoj zavisnosti jer nema mogućnosti da otplaćuje dugove. Prema podacima Službe za naplatu imovinskih dugovanja (Krofogdmyndigheten), neizdrživi teret dugovanja dovodi do sve većeg opterećenja društva uopšte. Obzirom da polovina takvih dužnika uopšte ne radi, oni godišnje koštaju društvo 30-50 milijardi kruna.
Postavlja se pitanje kakve su u tom slučaju prinadležnosti nezaposlenih? Jer ponekad se kaže da Šveđanin dobija pomoć i ide da se odmara ako ne baš na obalama Sredozemlja, onda, bar u Egipat. Radi se opravo o tome da preko 140 hiljada ljudi uopšte ne dobija pomoć iako je nezaposleno, početkom marta su saopštile novine „Dagens Nyheter“. Ako je početkom 2006. godine pomoć iz osiguravajućih kasa za nezaposlene dobijalo 70 odsto njih, krajem 2011 samo 36 odsto, saopštava Državna agencija za posredovanje u radu. Zato je kriva desnocentristička vlada Fredrika Rejnfeldta: zbog njegovih antisocijalnih reformi osiguravajuće banke za nezaposlene je napustilo oko pola miliona ljudi, a poverenje Šveđana u njih je ozbiljno poljuljano.
Mnogim nezaposlenim ostaje samo da idu na ono poslednje što mogu – da traže socijalnu pomoć (Försörjningsstöd). Međutim, ni nju nije lako dobiti. Čovek je dužan da dokaže da je sve ostale mere da se sam obezbedi već iskoristio i da nema prava na drugu vrstu prinadležnosti. Osim toga, ukoliko u porodici postoji još jedan hranitelj, uopšte ne treba računati na socijalnu pomoć. Ista je situacija u slučaju kada onaj koji traži ima ušteđevinu, kooperativni stan, obveznice ili neku drugu vrstu vrednosti. Socijalna pomoć se dodeljuje samo privremeno i kako bi se pokrili obrazloženi troškovi domaćinstva. Njen nivo se određuje individualno u zavisnosti od lične situacije kao i od oblasti u kojoj se živi. Prosečno, za Stokholm, na primer, socijalna pomoć po čoveku u 2012. godini iznosi ispod 4.000 kruna mesečno, a za porodicu od dvoje – oko 6.000 kruna.
Anketa koju je početkom aprila izvršila kompanija Novus pokazuje da skoro polovina Šveđana ne računa na pomoć države ukoliko izgubi posao ili oboli tako da duže vreme ne može da radi. Sistemu socijalne zaštite najmanje veruje kategorija stanovnika sa niskim primanjima, kao i nezaposleni i bolesni na bolovanju.
Prikazujući prolećni projekat budžeta, ministar finansija Anders Borg je konstatovao da je isplata socijalnih prinadležnosti za nezaposlene i bolovanja smanjena za skoro devet odsto. Prema njegovom mišljenju, to stimuliše ljude da se vrate na tržište rada. Nije baš dobra „stimulacija“, kako je predlaže Anders Borg. Broj nezaposlenih koji nemaju mogućnost da nađu posao nastavlja da se povećava. Ako ih je 2006. godine bilo oko 155 hiljada, prošle godine se taj broj popeo na otprilike 220 hiljada ljudi. U grupu onih kojima je teško da se zaposle spadaju i ljudi kod kojih postoje različita ograničenja zbog zdravstvenog stanja. To su i stariji od 55 godina, maloobrazovani kao i imigranti iz zemalja izvan Evropske unije. Analitičar iz Agencije za zapošljavanje (Arbetsförmedlingen) Tord Stranefors kaže: „Mi tu grupu nezaposlenih nazivamo ‘strukturni’; čak i u ona dobra vremena njima je bilo vrlo teško da se zaposle. Njih je u Švedskoj oko 60 odsto od ukupnog broja nezaposlenih. Samo pre pet godina bilo ih je oko 40 odsto.“
Prema zvaničnim podacima za februar, broj nezaposlenih je preko 400.000 ljudi – jedan procenat više nego u istom periodu prošle godine, i taj broj nastavlja da raste. Vlada prognozira da će do kraja 2012. nivo nezaposlenosti dostići 7,5 odsto. Naravno, to nije 10,9 odsto, kao što je trenutno u zemljama evrozone, ali za relativno dobrostojeću Švedsku – to je izuzetno mnogo.
PENZIJA SA 75 Umesto da se sa nezaposlenošću bori povećanjem državnih troškova, vlast pokušava da manevriše. Tako je Rejnfeldt početkom februara ove godine u intervjuu novinama „Dagens Nyheter“ predložio da se godine za penziju povećaju sa 65 na 75: „… zasluženi odmor će nastupiti kada se dođe do kote od 75 godina“. Upravo tada će iznos penzije biti dovoljan da se stanovnicima zemlje obezbedi sigurna starost, smatra premijer.
Ali da rad ne bude teret, nastavio je, i sami trudbenici su dužni da budu spremni da, ukoliko bude potrebno, promene pravac karijere i posle jubileja od pola veka. Zato je vlada spremna da razmotri mogućnost za isplaćivanje državnih stipendija i studentima koji su stariji od 54 godine (to je sada granični uzrast da se u Švedskoj dobije pomoć za studiranje). Rejnfeldt smatra da će „55-godišnji kadrovi biti mnogo privlačniji na tržištu rada, ako ne još čitavih 20 godina, ono svakako bar još 5-6. Ljudi moraju da budu spremni da i dalje rade“, kaže on. Interesantno je kako bi Rejnfeldt reagovao kada bi njemu lično predložili da „promeni pravac karijere“?
ŽRTVE MLADI I DECA Još jedan veliki problem u istoj toj instituciji predstavlja nezaposlenost mladih. U 24 švedska municipaliteta, u kojima je poslednjih godina zatvoreno najviše firmi, nezaposlenost među radnom snagom između 18 i 24 godine iznosi preko 30 odsto. U municipalitetu Bromola (u provinciji Skone) taj pokazatelj je dostigao cifru od 35 odsto. Jute Larson, koja je u navedenom municipalitetu odgovorna za pitanja zaposlenosti konstatuje da se zatvaranjem industrijskih preduzeća samo u poslednje dve godine kod njih broj radnih mesta smanjio za preko 300, zbog čega najviše problema imaju zaposleni mladi. „Da, mladim ljudima koji nemaju sklonosti za teoretisanje, već jednostavno žele da rade praktično, ne ostaje baš veliki izbor“, kaže ona.
Situacija je bolja, na primer, u bogatim predgrađima Stokholma Lidingjo i Danderjud, gde nezaposlenost mladih ne prelazi cifru od 4,5 odsto. Prvo, mladići i devojke iz bogatih porodica mogu da dobiju potrebno obrazovanje, a drugo – uvek je u dobrostojećim porodicama mogućnost za zapošljavanje njihove dece veća.
U uslovima kada postoji nezaposlenost stradaju i deca. Broj siromašne dece se u aprilu 2012. godine popeo na 248 hiljada. Udruženje „Spasavajte decu“ (Rädda barnen) dalo je godišnji izveštaj o siromašnim slojevima stanovništva u zemlji. Lak 13 odsto dece živi ispod granice siromaštva, dok je prošle godine taj procenat iznosio 11,5 odsto.
„Koji to roditelj može da za 180 kruna dnevno prehrani porodicu?“, postavljaju pitanje šefovi udruženja Elisabet Dalin i Aneta Olund u članku u novinama „Svenska Dagbladet“. Trebalo bi objasniti da je iznos od 180 kruna dnevno onaj minimalni iznos koji daje roditeljsko osiguranje za brigu o deci.
„Prema statistici, 1,3 miliona Šveđana ima toliko nizak dohodak da živi na granici siromaštva. Skoro četvrt miliona – 250.000 dece sasvim zavisi od socijalne pomoći koju dobija porodica. To znači da takva deca teško da mogu da otputuju sa razredom na neki izlet, da igraju u fudbalskom timu ili da pođu u bioskop sa drugovima. To se naziva socijalna isključenost. Među takvom decom se češće nailazi kako na gojaznost, tako i suprotno – na mršavost; ona češće boluju od dijabetesa i od bolesti srca i krvnih sudova. Start za život im je izuzetno loš. Ta deca ponedeljkom dolaze u školu vrlo gladna (u školi sva deca dobijaju besplatan ručak)…“, pišu autori članka.
EKONOMSKA KONJUKTURA SVE LOŠIJA Porast socijalnih problema u Švedskoj se dešava zbog pogoršanja opšte situacije u ekonomiji. U 2011.god. rast proizvodnje je iznosio 3,9 odsto što je za Švedsku iznad prosečnih pokazatelja. Međutim, između trećeg i četvrtog kvartala se porast smanjio za 1,1 odsto. Poređenja radi – još u 2010. godine porast BDP je iznosio pet odsto.
Sve prognoze pretpostavljaju da će rast proizvodnje u zemlji i dalje padati. Vlada prognozira da će smanjenje obima rasta BDP u ovoj godini biti do 0,4 odsto. Pojavio se i deficit u budžetu. U 2012. on će iznositi do 14 milijardi kruna, tj. oko dve milijarde dolara). U Švedskoj se to odavno nije desilo.
O pogoršanju ekonomske konjukture govori i februarska odluka Riksbanke (Centralna banka Švedske) da procenat za refinansiranje spusti za 0,25 odstro, tj. sa 1,5 na 1,25. Pritom su dva člana uprave Riksbanke izdvojila mišljenje. Karolina Ekholm i Lars Svenson su se borili da se taj procenat ne spusti za 0,25, već za 0,5 odsto.
Situacija u ekonomiji je možda čak i lošija nego što se to čini vladi. Tim pre što vlada očigledno pokušava da krizu leči lekovima kojima je istekao rok trajanja. Na snazi ostaje režim čvrste ekonomije, koji raduje bankare, ali koji ne pomaže oživljavanju ekonomije i smanjenju nivoa nezaposlenosti.
DRUGAČIJI SOCIJALDEMOKRATI Zato je sasvim zakonomerno da ponovo dižu glave socijaldemokrati, koji su spremni da se, zajedno sa komunistima, 2014. godine vrate na vlast u Riksdag. Naravno, ukoliko izborima ne bude suđeno da se održe prevremeno. Nekadašnji imidž socijaldemokrata je bio ozbiljno pokvaren finansijskim skandalima, koji su potresali partiju dok ju je vodio predhodni lider Hokan Juholte. Ali, otkako je krajem januara 2012. na njeno čelo došao Stefan Lofven, bivši lider najvećeg sindikata IF Metall, stvari su očigledno počele da se popravljaju.
Novi lider socijaldemokrata kaže: „Vrlo je važno da radimo zajedno za snažno i razvijeno društvo koje će da služi interesima svih stanovnika Švedske. Danas vidimo društvo koje nije orijentisano ka razvoju i korišćenju potencijala svih stanovnika. U savremenoj Švedskoj sistem obrazovanja je na nedovoljno visokom nivou, vidimo premalo razvoja i previše nezaposlenosti. Moji glavni zadaci, koje ja treba da uradim, će biti obezbeđenje pune zaposlenosti i razvoj ljudskog potencijala za čitavo društvo, za realizovanje mogućnosti svakog čoveka. Tako ćemo, siguran sam, uspeti da zajedno stvorimo jako društvo“. A sindikalni vođa Vanja Lundbju-Vedin izjavljuje da Lofvena vidi kao premijera zemlje sa rezultatima izbora koji bi trebalo da se održe 2014. godine.
Međutim, da li će socijaldemokrati umeti da obnove nekadašnji „švedski model“ čak i ukoliko se vrate na vlast? Jer i u njoj, kao i svuda u Evropi, skupljaju snagu krajnji desničari. Partije „Demokrate Švedske“ je došla do rejtinga od sedam odsto. Razlog za povećanje simpatija prema krajnjim desničarima je na površini: problemi sa imigrantima iz muslimanskih zemalja, koji domaćim stanovnicima zadaju sve više briga.
Brojnost muslimana u Švedskoj je do 450.000, što nije malo za zemlju od devet miliona stanovnika. Osim toga, oni se ponekad ponašaju, blago rečeno, ne baš korektno u odnosu na novu otadžbinu. Najveća muslimanska opština je u Malmeu – na 300.000 stanovnika dolazi 60.000 muslimana. U tom gradu je 1984.godine sagrađena nova velika džamija, prva na Skandinavskom poluostrvu. Tu su i medresa, Islamski centar i biblioteka.
Multikulturalna politika švedskih vlasti je dovela do toga da se vođstvo zemlje nađe u konfliktu sa značajnim delom svog naroda. Mnogi Šveđani protestuju protiv muslimanskog „nasilja“ i sve većeg gubljenja svog švedskog nacionalnog lika; islamofobija je postala rasprostranjena pojava. U takvoj situaciji pojava njihovog Brejvika može da bude samo pitanje vremena.
DEGRADACIJA DRUŠTVA Još jedan specifičan momenat predstavlja degradacija švedskog društva, koja i dalje traje. O lokalnim pederastima, biseksualcima, transseksualcima i sl. čak ne bih hteo ni da govorim. Kao i o tome da pola miliona Šveđana pati od alkoholizma. A najviše šokira sledeća stvar. U Stokholmu se 90 odsto umrlih kremira, ali 45 odsto urni rodbina ne preuzima. Pritom, radnici krematorijuma ne znaju čije ostatke pale, jer je na urnama samo identifikacioni broj. Iz „ekonomskih razloga“ energija koja se dobija iz spaljenih urni se uključuje u zagrevanje kuća ili u sistem za grejanje grada. Nepostojanje ceremonija sahrane je samo deo opšte degradacije švedske porodice.
Da li treba da se doda da se društvo razlikuje od stada po tome što ne postoji bez porodice? I u tome je, verovatno, glavni razlog činjenice da ne samo „švedski model“ već i sama Švedska danas predstavlja više svojinu prošlosti nego perspektivu za budućnost.
Fond strateške kulture
