Veliki Gete je za sebe rekao da je nemački kosmopolita.
Ako je najveći mislilac Nemaca to rekao za sebe, onda mogu i ja da kažem da sam – srpski kosmopolita.
Kako je to moguće, pitaju se malograđanske nevladine organizacije na apanaži Velikog Brata.
Kako je to moguće, čude se skorojevići svih političkih stranaka, koje sprovode nametnuti neoliberalni koncept uništavanja nacionalnih država i nacionalnog identiteta.
Kako je to moguće, zaprepašćeni su narkotizovani potrošači, ubeđeni da su dostigli vrh zanosa kupovinom u blistavim hipermarketima, koji prodaju đubre.
Moguće je, gospodo drugovi!
Nema protivrečnosti u tom iskazu.
Uprkos vašem nerazumevanju, te dve odrednice se dopunju.
Prožimaju.
I ne mogu da egzistiraju jedna bez druge.
To palanački provincijalni podanici ne shvataju, jer se njihov život završava poniznim puzanjem pred Velikom Bratom.
Otvorenih usta gutaju sve što dolazi iz raspadajuće zapadne komercijalne civilizacije i klanjaju se holivudkim spomenicima ljudske gluposti kao nekim uzvišenim božanstvima, koje nastoje da umilostive i odobrovolje svojim potrošačkim kupovinama bez smisla i razloga.
Moguće je biti Srbin i biti kosmopolita.
Moguće je voleti svoj narod i kroz svoj narod voleti sve druge narode.
Voleti svakog čoveka na planeti.
Voleti naše različitosti, jer u tim različitostima se brani sloboda izbora svakog čoveka.
Različitost je jedina garancija da nećemo nestati u pokušaju potrošačke civilizacije da preobrazi čoveka u zombija, idiota, debila, mašinu za kupovinu reklamnih roba.
Moguće je voleti svoju naciju i negovati svoj nacionalni identitet, čuvati svoju tradiciju i održavati drevne korene, razvijati nacionalnu svest, dok istovremeno učimo iz različitosti drugih naroda i poštujemo njihovu kulturu, identitet i nacionalnu svest.
Moguće je na jednom mestu spojiti srpski opanak i italijansku cipelu, srpski jelek i Bossovo odelo, krajiške ojkačke pesme i Rolingstonse, Uroša Predića i Brojgela, Savu Šumanovića i Boša, Nikolu Teslu i Bil Gejtsa, užičko kolo i irski step, glamočko gluvo i rokenrol, Borislava Pekića i Krležu, Andrića i Tomasa Mana, Boru Stankovića i Dostojevskog, Ćosića i Tolstoja, Mokranjaca i Mocarata; moguće je spojiti srpsku vrcavost sa nemačkom disciplinom, srpsku sabornost sa ruskom dušom, srpsku ingenioznost sa švajcarskom urednošću, srpsku žrtvu sa japanskom odanošću državi, srpsku žilavost sa italijanskom lepršavošću; moguće je spojiti Živka Nikolića i Miloša Formana, Acu Petrovića i Tarkovskog, Šijana i Bergmana, Žiku Pavlovića i Kurosavu; moguće je sposjiti sve ono što ima vrednost i što, kada se jednom stvori, više ne pripada autoru, njegovoj naciji ili državi, nego pripada čitavom čovečanstvu.
Biti Srbin znači da ne mrzite nijednog čoveka na planeti.
Biti Srbin znači da ne zaboravljate zločine koji su nam drugi uradili.
Biti Srbin znači da pamtimo, ali praštamo.
Biti Srbin znači da volimo sve ljude na planeti, ali da uvek budemo na oprezu.
Biti Srbin znači da usvajamo sve najbolje iz drugih nacija i kultura.
Biti Srbin znači da naučimo da kalkulišemo i trgujemo.
Svuda gde putujem po svetu ne krijem da sam Srbin kosmopolita.
Kada provodim nekoliko dana u nekoj zemlji, onda se ponašam kao da je to moj narod i moja država.
Poštujem ih i uvažavam.
Ne gubim svoj nacionalni identitet, ali prihvatam različitost drugog naroda.
Postavljam posao tako da svi imamo interese iz tog posla.
Nemam, dakle, ugrađenu kolonijalnu svest, koja podrazumeva da investitor uništi drugu zemlju i drugu naciju, da satre nacionalni identitet, da menja ljudima svest, da siluje tuđu civilizaciju, samo da bi on izvukao ekstra profite, makar sve u toj zemlji propalo i makar ljude pretvorio u svoje robove.
U drugoj civilizaciji i sa drugim narodom ponašam se kao da je to moja civilizacija i moj narod.
Prihvatam njihove običaje i učim iz njihove tradicije.
Upoređujem sa mojim običajima i mojom tradicijom.
Uzimam samo ono što me ispunjava, što nema u mojoj kulturi, što je bolje i što bi trebalo moja nacija da nauči.
Kada voz iz Ciriha za Chur polazi tačno u 11,12 sa železničke stanice, kada na svaku stanicu stiže na najavljeno vreme i kada u Chur stiže u tačno vreme 12,43, onda postavljam pitanje – zašto takvi isti vozovi ne prevoze putnike u Srbiji?
Zašto ne učimo tačnost od Švajcaraca?
Zašto ne učimo organizaciju poslovanja?
Ako niska i poplavljena Holandija, otimajući plodnu zemlju od okeana, na 900.000 ha obradivog zuemljišta godišnje izveze poljoprivrednih proizvoza za 100 milijardi evra, šta onda sprečava Srbiju da na 4,2 miliona obradivog zemljišta podigne izvoz sa 2 milijarde na 100 milijarde evra.
Zašto ne učimo produktivnost od Holanđana?
I takve primere treba da sledimo.
Prihvatamo.
Usvajamo.
Primenjujemo.
To je onda srpski kosmopolitizam.
Propali smo jer ljudi koji nas vode su nesposobne barabe.
Možemo da se spasimo ako se modernizujemo.
Estradne patriote ne mogu da nas izvuku iz ove bede.
Mogu samo srpski kosmopoliti.
Oni koji danas žive van svetlosti javnosti u Srbiji i rasejanju.
Beograd, 17.05.2015
