Šta reæi posle svega? Èemer. Tuga. Oèaj. Bes zbog nacionalne nemoæi. Sramota. Šta uraditi? Poniženi smo. Svi. Kako pomoæi svom narodu i sebi? Kako spreèiti zlo? Gde je kraj našem stradanju? Hoæemo li zaista posle vekovnih istorijskih promašaja konaèno nestati? Da li je to jedini naèin da se iskoreni srpski nacionalizam? Šta æe raditi multietnièke nevladine organizacije kad više ne bude Srba? Koga æe optuživati za genocid prema èoveèanstvu? Koga æe reformisati neoliberali? Kome æe Ustav pisati ideolozi verbalnog legalizma? Kako æe pohlepni politièari da vladaju kada više ne bude našeg naroda? Kakvo je nacionalno prokletstvo zahvatilo srpsku pseudoelitu? Gde je greška? Šta da radimo? Ima li nam spasa?
Ne mogu više da slušam profesionalne rodoljube kako iz blindiranih audija i Pal Zileri odela brane kosmetske muèenike. Godinama isti ljudi govore jedno te isto. I godinama postaju lièno sve bogatiji. Krajnje je vreme da neki drugi ljudi kažu šta misle. Možda mi imamo bolja rešenja. Biæu lièan. Gotovo tri decenije govorim, pišem, opominjem i predlažem kako da se reši kosmetski problem. Ništa. Uvek jedan te isti odgovor – nije vreme! Danas više nemamo vremena. Vreme više ne radi za Srbe. Politièki diletanti su upropastili Srbe na Kosmetu.
Kažu, državni organi nisu znali šta se sprema. Laž. Godine 1977. kao gimnazijalac upoznao sam na radnoj akciji u Zagrebu deset godina starijeg Šiptara koji mi je rekao da napušta Kosmet i odlazi da živi van granica Juge. Zašto? Biæe dosta krvi, Srbe æe proterati sa Kosova i stvoriæe se nezavisna država Šiptara, objašnjavao mi je mirno mladiæ željan boljeg života.
Bio sam zaprepašæen. Pokušao sam na politièkim skupovima da nametnem temu Kosmeta. Tadašnji komunistièki omladinski aktivisti, kasnije socijalisti i novodemokrate, prezrivo su sve odbijali. Sprdali su se zavaljeni u svojim dobro plaæenim omladinskim foteljama i dobijenim društvenim stanovima. Kada sam napao te funkcije i te otete stanove, proglasili su me za – anarholiberala. Godine 1981, kada su izbili nemiri na Kosmetu, napisao sam otvoreno pismo državnom vrhu Srbije i optužio ih za izdaju. List “Student“ nije smeo da objavi taj tekst. Opet, nije bilo vreme. Zašto su svi æutali? Služeæi vojsku u Zadru družio sam se sa Šiptarima i mislim da sam ih dobro upoznao. Obièan svet je bio èestit dok su najveæe probleme pravili lažni studenti iz Zagreba i Islamabada. Gomila neznalica i pokvarenjaka manipulisala je obiènim svetom, pretili mu, plašili ga i zadojili mržnjom prema Srbima. Ne mogu da zaboravim strah u oèima mog siromašnog i nepismenog prijatelja iz zaseoka kod Gnjilana dok mi je prièao kosmetsku istinu.
Tražio sam od politièara da se otvreno progovori o tome, meðutim potkupljiva srpska pseudoelita nije imala interes da pokreæe kosmetsko pitanje. Nije vreme! Bili su ispunjeni svojim karijerama, branili su socijalizam od radnika, odbacivali su višepartijski sistem, žderali su našu buduænost, povaljivali našu mladost i bahato trošili vreme. Usput su zabranjivali omladinsku i studentsku štampu.
Te politièke skotove danas velièaju kao liberale. Velièaju one koji su u montiranim, neostaljinistièkim procesima sputavali slobodnu misao, palili zabranjene knjige i ravnodušno posmatrali stradanje Ðorða Martinoviæa. Izmislili su da se muèenik sam povredio. Godine 1987. u beogradski pionirski park došlo je stotinjak ljudi sa Kosmeta da isprièa svoju tragediju. Doèekao ih je u Beogradu prezriv muk. Samo nas pedesetak smo èitav dan bili sa njima i svedoci smo kako ih je specijalna policija posle ponoæi spakovala u autobuse i prognala. Nama su samo uzeli podatke. Mediji ništa nisu smeli da izveštavaju. Nije bilo vreme!
Potresne su bile prièe naše sabraæe. Scenario je bio isti onaj o kome mi je prièao moj šiptarski prijatelj. Godinu dana kasnije primitivni neoboljševici, lažni nacionalisti, uèvršæuju svoju vlast na kosmetskom pitanju. Antibirokratski revolucionari su omoguæili Šiptarima da stvore paralelne državne institucije. Despot je promašio vreme. Nesreæa se nadvila nad srpskim življem na Kosmetu. Ostavljeni su sami sebi i prodani. Šiptari su postali pravi gospodari Kosmeta. Genocid prema Srbima nisu videli samo srpski politièari. Ko je prodavao svetu srpsku zemlju po desetostruko veæoj ceni? Ko se bogatio trgujuæi sa iredentom? Gde su nestale pare za razvoj Kosmeta? Ko je otimao državne pare i pravio privatne kompanije? Zašto je srpska pseudoelita zatvarala oèi? Šta su radile državne službe? Šta su radile jajare iz DB?
Bio sam u nekoliko navrata na Kosmetu i uverio se da tamo Srbi ne mogu da žive. Mržnja Šiptara prema Srbima je bila iskonska. Godine 1996. napisao sam , zajedno sa dva prijatelja, predlog srpskoj javnosti o rešavanju šiptarskog pitanja. Tražili smo – podelu Kosmeta! U proporciji 51:49 i povlaèenje linije razgranièenja. Nešto slièno kao na Kipru. Srpska imovina koja bi ostala na šiptarskoj strani bila bi rentirana ili prodata na kredit. Dobrim lobiranjem i trgovaèkom nagodbom sa Šiptarima trajno bi rešili kosmetsku krizu. Nijedne novine nisu smele da objave naš tekst. Na kraju, intervenisao je Ðinðiæ i èlanak se pojavio u “Demokratiji“. Srpska pseudoelita je æutala. Nije bilo vreme. Problem je sve više rastao. Lavina se srušila na Srbiju 1999. godine. Bio je to potpuni fijasko i kapitulacija. Šiptari su likovali. Proterali su Srbe i dobili naklonost moænih sila i svetskih medija. Ostalo je samo da proteraju preostale srpske muèenike koje su odmah prodali lažni reformatori. Nova vlast je bila opsednuta pljaèkom i kriminalom, zaboravljajuæi na muke svoje sabraæe na Kosmetu.
Bilans njihove vlasti vidimo danas. Posle kapitulacije proterano je 250 000 Srba i pripadnika drugih naroda , a za èetiri godine vladavine neoliberala vraæeno je svega 2000 ljudi ili samo 0.8 odsto. Porušeno je 50 000 srpskih kuæa, 140 crkava i manastira i pobijeno nekoliko hiljada ljudi. Površina kosmeta je 10887 km2 i to je 12,3 odsto Srbije, na kojoj živi 1 950 000 ljudi. Prema papirima, preko 34 odsto zemlje je u rukama Srba. Zašto nije izvršena denacionalizacija? Zašto Crkvi nije vraæena zemlja? Gde nestadoše milijarde dinara? Šta je radio Koordinacioni centar? Zašto RTS nema link na Kosmetu? Zašto stradalnik iz Gnjilana kaže da ih za pet godina niko nije nazvao? Zašto nismo imali jedinstvenu državotvornu politiku za Kosmet? Za koga politièari Šiptari kažu da je dobar, ali da je previše skup? Kako smo mogli da dobijemo medijski rat kada našu diplomatiju vodi asistent sa fakulteta?
Da li je sada vreme da zajednièki potražimo odgovore? Nije vreme! Koštunica vodi neku sopstvenu politiku, bez odobrenja Skupštine. Kakav je to Premijer koji je tek sedmog dana otputovao u Brisel? Ministar odbrane, onaj koji je uništio našu Armiju, kaže kako se albanski politièari ne ponašaju politièki jer traže – nezavisnost?! Neverovatno! Slušamo gomilu gluposti o multietniènosti, albanskom civilnom društvu i institucijama. Prestanite da lupetate! Genocid je izvršen nad našim narodom! Sve što je srpsko se uništava!
Kakva kantonizacija?! Kasno, gospodo politièari! Srbija je ugrožena! Èeku je otvoreno rekao da je nastavljeno èišæenje završna faza ka potpuno èistom Kosovu. O kakvom civilnom društvu govore srpski politièari kad su Šiptari plemenski organizovani? Šiptari misle da su Srbi istorijski gubitnici, kukavice, da ih lako mogu potkupiti i zato traže svoj istorijski prostor. Njihov cilj je – Velika Albanija. Kosovo smatraju svojim i sada napadaju jug Srbije. Cilj im je otvaranje ibarskog puta i proširenje do Niša. Vreme – sredina 21.og veka.
Ponavljam, ugrožena je Srbija. Moramo imati istorijsku mudrost i odluènost. Vreme radi protiv nas. Ukoliko sada ne podelimo Kosmet, za tri decenije æe u našoj državi veæinsko stanovništvo biti šiptarsko. Predlažem da se napravi crkveno – narodni sabor najumnijih ljudi iz zemlje i rasejanja i da se saèini dugoroèni Program za spas Srbije. Moramo znati kako æe Srbija izgledati na kraju 21.og veka.
Država treba da stvori fond za lobiranje. Lobira se iskljuèivo novcem. Hiljadu srpskih novobogataša mogu da uplate po milion evra za lobiranje. Kad imate jednu milijardu evra možete kupiti sve svetske medije i politièare. Premijer je morao posle prvih progona da ode u svet i obiðe sve moænike. Pomogla bi mu naša dijaspora. Nažalost, on, poput svojih prethodnika, nije dorastao istorijskom trenutku. Poslati nesposobnog Asistenta da govori u UN, gde se ništa ne odluèuje, krajnje je licemerno. Premijer je morao da klekne, poput Stefana Nemanje, pred Vladarima Sveta i da im za spas svoga naroda poljubi skute.
Premijeru je važnije da nesposobne partijske kadrove postavlja u privredi, nego da stvara istoriju. Nemamo državnika. Okruženi smo diletantima i psihološkim sluèajevima. Ukoliko danas ne budemo odluèni, zažaliæemo u buduænosti. Ugroženi smo biološki. Šiptari æe da nas pojedu, dok mi otplaæujemo njihova kreditna zaduženja. Treba uzeti najskuplje amerièke advokate da nas brane u sporu protiv Šiptara.
Tražimo da se vrati Srbima privatna svojina koja je u katastarskim knjigama. Tako treba podeliti Kosmet. Šiptari sa juga Srbije, koji ne priznaju našu državu, neka preðu u šiptarsko Kosovo. Menjaæemo imovinu za imovinu. Koliko bude Srba živelo u šiptarskom delu Kosova, toliko Šiptara neka živi u srpskom delu Kosmeta. Princip reciprociteta neka razluèi dva nacionalno suprotstavljena naroda. Interesi neka pobede mržnju. Nikad im neæemo oprostiti genocid, ali možemo da živimo kao komšije. Kad povuèemo granicu, neka se u svom delu razmnožavaju do mile volje. Sami neka otplaæuju uzete kredite. Vizni režim æe zaustaviti šovinistièko širenje Šiptara. Umesto da ratujemo, poèeæemo da trgujemo. Ako Evropa i SAD ne mogu da nam pomognu, moramo pomoæi sami sebi. Još uvek nije kasno. Srbiju je trebalo braniti u Kninu, Mostaru, Sarajevu i Prizrenu. Danas više nemamo izbora. Princip života i istorijskog trajanja neka pobedi fašizam i genocid.
