КОМПРОМИС
Мило Ломпар ме је поново изненадио.
Након несхватљиве подршке поквареном политичком преваранту Вуку Јеремићу, који је оличење пропасти србске политике, подржао је његову суманту идеју о одржавању противуставног референдума о Косову, ево нових политичких бисера.
Наиме, у интервју агенцији БЕТА, Ломпар је, на питање да ли је могућ компромис између националних и опозиционих странака, рекао :
„ „Nije uspelo između Đinđića (Zoran) i Koštunice (Vojislav), a zatim ni između Koštunice i Tadića (Boris). Rezultat tog neuspeha je Vučićeva negativna sinteza, koja teži prevari svih i svakog. Svrha kompromisa prebiva u uklanjanju apsolutizacija„, istakao je Lompar i naglasio da se ne može bez potresa sprovoditi politika koja napušta svest o tome da preko dve trećine stanovništva izražava nacionalno opredeljenje i proruski stav.
„Ali, ako se ima u vidu da jedna trećina stanovništva predstavlja znatan broj ljudi, preovlađujuće raspoloženje mora se dovesti u održivu vezu sa svojim kontekstom. To znači da bi i nacionalna i građanska opozicija morale da odustanu od apsolutizacije svojih polaznih stanovišta. Dakle, otpada ono ‘bez alternative’ u svim slučajevima, uključiv i Evropu. Ostaje, međutim, Evropa kao ugovorna, pogodbena, relativna formula, koja ne podrazumeva nužno priključenje, a koje je i mimo toga neizvesno“
Агенција БЕТА је у најави интервјуа написала :
„ Govoreći o rešenju trenutnih političkih napetosti u društvu, Lompar je u intervjuu agenciji Beta kazao da bi nacionalna i građanska opozicija morale da odustanu od apsolutizacije svojih polaznih stanovišta i da pronađu kompromis.“
Значи, решење наше националне трагедије се налази у компромису националне и грађанске опозиције.
Која се данас налази у Народној скупштини, јер су, вољом америчког намесника Хила и помахниталог Узурпатора, добиле прилику да постану парламентарна опозиција.
Искрено речено, национална опозиција је некако угурана у Скупштину смањивањем цензуса, да би била икебана за велеиздају Узурпатора.
Уместо да подрже идеју бојкота и да остану верни одбијању било какве сарадње са криминалним режимом Узурпатора, национална и грађанска опозиција, својим непромишљеним изласком на намештене изборе, дали су легитимитет тоталитарном политичком систему Узурпатора.
Данас видимо да је њихово присуство у Скупштини у служби избезумљеног Узурпатора и његовог жалосног покушаја да се задржи на власти.
Посебан проблем представља то што национална и грађанска опозиција немају никакву политичку идеју и решење како да држава изађе из наметнуте националне трагедије.
Њима је најважније да се докопају власти и да наставе да спроводе досадашњу неуспешну политику својих претходника, будућих опозиционара.
Тако се успоставља зликовачки олигархијски систем владавине, који је Србију увео у националну трагедију губитка државе, територија и биолошког нестанка народа.
Мило Ломпар сада тражи да се успостави компромис између националне и грађанске опозиције.
Заробљен злодухом пропале представничке парламентарне демократије и мешетарењем криминалних политичких странака, он тражи да они данас, када се прелама историја поробљене Србије, када 150.000 људи бесмислено шетају улицама, трагајући за новом политичком идејом свога спаса, склопе трули компромис за свој политички опстанак.
Тражи, дакле, да се ништа системски и суштински не промени у болесном друштву.
Ако би се то заиста и догодило у политичкој пракси, ако би национална и грађанска опозиција послушала Ломпара и направила компромис, то би довело до наше потпуне националне пропасти.
То је пут без повратка.
Проблем србске родољубиве интелигенције је да она наивно и даље верује у пропалу представничку демократију и корумпиране политичке странке.
Зато се састају са тим политичким олошем и подржавају њихове накарадне политичке пројекте.
Србска родољубива интелигенција нема храбрости да искорачи из тог политичког тоталитаризма, затвара очи пред појавом нових политичких идеја, не може да изађе из сујетног академског конформизма, окреће се у кругу надобудних истомишљеника и досадних лапрдала, самозаварава се писањем апела, прогласа и одржавањем бесмислених, безидејних скупова, плаши се сваке нове системске политичке промене, јер је то опасно револуционарно стање и подржава догматско шминкање политичког мртваца, убеђена да тако може да се оживи политички живот у Србији.
Тако се, господо родољуби, убија Србија!
Нема нам спаса ако не раскринкамо лажну националну и грађанску опозицију.
О њима сам пуно писао и говорио у јавности.
Једни су аутошовинистички провинцијални медиокритети, док су други салонско-славске естрадне патриЈоте.
Сви они паразитирају на туђим буџетима.
Неко државним, неко страним.
Нема компромиса са њима.
Србији треба нова политичка идеја.
Рушењем представничке парлемантарне демократије и стварањем новог политичког система непосредне демократије, једини је начин да се заустави наше програмирано уништавање и срљање у пропаст.
Државу и народ можемо да спасимо само ако се промени политички систем.
Све остало је превара.
Зато је данас важно да отворено проговоримо о заблудама наше родољубиве интелигенције.
Нико није заштићен од стручне критике.
У овим историјским тренуцима нам је потребна трезвеност, мудрост и одлучност.
Морамо, као мислећи људи, народу да покажемо пут нашег спасења.
Немамо времена да губимо на понављању заблуда из прошлости.
Стигло је ново доба.
Које тражи нове политичке идеје.
ЗА СПАС СРБИЈЕ!
Београд, 7532.г. цветањ, двадесет четврти дан
