КАРАЂОРЂЕ
Деценију уназад пишем и говорим да естрадне србске патриЈоте живе у XIX столећу.
Ево и доказа.
О паланачким малограЏанерима, који су зомбирани ЕУ идиоти, не вреди више да пишем.
Преносим делове интервјуа проф др. Милоша Ковића, историчара, који је дат режимском медију СПУТНИК.
Цитирам шта је изјавио МК :
„ Почели смо да се понашамо као распуштена дечурлија у обданишту. Знам да је ово благо, с обзиром на то шта се ради. Али мора да буде неки васпитач који ће да подели шљаге и да нас распусти. Од историјских личности то би био Карађорђе. Треба нам неко ко ће имати природни ауторитет и који ће рећи – овако више не може, каже Милош Ковић за Спутњик.“
Шта је проблем у овој изјави?
Три су кључна проблема.
Први, није тачна анализа стања у нашем друштву.
Други, предложени начин решавања проблема у друштву није могућ у данашње доба.
Трећи, тоталитарна свест историчара МК.
Пођимо редом.
Прво, Србија није обданиште и распуштена дечурлија, вероватно МК мисли на студенте и средњошколце, који нису имали доброг васпитача да их среди, нису никакав проблем у друштву, него је наш највећи проблем успостваљени политички систем фашизма, са психопатом Узурпатором, разбојником, бандитом, криминалцем и убицом на власти, који злоупотребљава све државне ресурсе, нарочито полицију, убацивањем криминалаца у полицијске насилне одреде, организује фашистиче обрачуне на улицама и намерно изазива грађански рат, према налозима његових Западних налогодаваца.
Како историчар МК не види фашизам у Србији, који разара државу и народ?
Зашто окривљује распуштену дечурлију, уместо помахниталог Узурпатора, који је главни кривац наше националне трагедије?
Зашто се отворено и јавно не супростави фашизму и култу личности поремећеног Узурпатора?
Друго, ко је тај „ неки васпитач“ који ће да подели шљаге? Карађорђе? Разумем да Карађорђа призива неки неуки србски родољуб, поштен и добронамеран човек из народа, коме се смучио зулум Узурпатора и његових надрогираних дахија, али да Карађорђа потеже професор доктор историјских наука, морате да признате, да је то поражавајуће жалосно стање наше естрадне, салонско-славске, патриЈотске интелигенције у терању.
Призивање неког појединца, који има природни ауторитет, ма шта то значило, да подели шљаге и да каже да овако више не може, доказ је немоћи поданичке интелеигенције да се супростави нарастајућем фашизму и зато, кукавички неспособна, позива неког новог тиранина да уведе ред у државу.
Србски народ неће више никакву тиранију.
Тај који буде поделио шљаге, тај ће да буде наш нови тиранин.
Суштина нашег данашњег историјског тренутка, о коме историчар МК ниједну реч није изрекао, налази се у захтеву народа да се сруши сваки облик тираније у друштву.
Једини начин да се спасимо из наметнуте националне трагедије, није да устане Карађорђе и да подели шљаге, него да се промени тоталитарни политички систем, који ствара тиранију.
Нажалост, историчар МК не може да добаци до те нове политичке идеје XXI столећа, већ се задовољава превазиђеним политичким идејама XIX столећа.
Системски преображај друштва, залажем се преко четири деценије за рушење тоталитарног политичког система, не може да изведе један човек, макар он био и Крађорђе, који има природни ауторитет, већ то морају да изврше тим стручних људи, који одлично знају у каквој тешкој и сложеној ситуацији се Србија налази и који могу прецизним хирушким потезима да спасе Србе од биолошког нестајања.
Романтичарске заблуде историчара МК о Карађорђу су бајке за дечурлију из његовог обданишта.
Посебно ме је изнервирало, морам да признам, изјава МК да, после поделе шљага, тај самозвани Карађорђе, треба да нас распусти.
Шта то значи?
Кога да распусти?
А кад нас распусти, шта онда?
Може ли МК да нам објасни шта се онда дешава?
Да ли све прелази у руке самозваног Карађорђа?
Какво онда ми то друштво градимо?
Треће, на основу свега горе изнетог, потпуно је јасно да се МК није ослободио тоталитарне свести, да не разуме или неће да разуме доба у коме живимо, да тражи решења из давно прохујалог времена, која није могуће данас да се примене, да његови јавни наступи наносе велику штету родољубивим снагама које имају решење за излазак из садашње националне несреће и да би било много боље, мој му је савет, да се посвети историји за коју је стручан, него да збуњује јавност својим политичким дилетантизмом.
На крају, признајем, тешко сам се одлучио да напишем овај текст, јер сам сматрао да ће МК да се уразуми и да ће да се заустави у свом накарадном јавном деловању, али како се то није догодило, како је постао икона режимских медија, док смо ми, који нудимо нека друга решења, без Карађорђа и подељених шљага, константно забрањени, плаше се наших нових политичких идеја, онда ми није преостало ништа друго него да укажем на промашене политичке идеје МК, које, уместо да сруше политички тоталитаризам, успостављају неку нову тиранију.
Завршићу у Карађорђевом стилу .
„ Него, Милоше, реци, којекуде, шта ћемо са ови Узурпатор и фашисти да радимо?“
Београд, 7534.г. гроздобер
