Svedočenje Stanka Subotića (1)
U prisustvu Mićovića, Beko je objašnjavao da će od razlike od skoro 10 miliona on i Mišković zadržati svega četiri ili pet miliona, a da ostatak ide Dejanu Mihajlovu i Aleksandru Nikitoviću, koji pak daju novac Draganu Jočicu, Radetu Bulatoviću, Predragu Bubalu i Koštunici za DSS, jer je takav dogovor napravljen u kabinetu još 2005. godine i da su svi pojedinačno imali svoje uloge u procesu privatizacije
Višem Javnom tužilaštvu u Beogradu, posebnom odeljenju za organizovani kriminal, izjavu o saznanjima o organizovanom kriminalu dao je Stanko Subotić povodom privatizacije dnevnog lista “Večernje novosti”. Izjavu prenosimo u celini, zajedno sa priloženim dokumentima
Pre više od dva meseca u javnom obraćanju preko medija, optužio sam Milana Beka i Miroslava Miškovića, da su me, čineći razna krivična dela, oštetili za višemilionske iznose u evrima i da su prevarom moj novac iskoristili u privatizacijima dnevnog lista “Večernje novosti” i preduzeća “Luka Beograd”. Tim povodom vaše tužilaštvo je najavilo istragu. S obzirom na to da do danas niko iz vašeg tužilaštva, ni iz policije, nije kontaktirao mene (adresu i kontakt imate, jer mi na tu adresu dostavljate materijale sudskog procesa koji se protiv mene vodi), a ni moje advokate, rešio sam da vam dostavim pismenu izjavu potkrepljenu delom dokumenata i dokaza kojima se moji navodi potvrđuju. Drugi razlog zbog čega vam dostavljam svoju izjavu i prateće dokaze, odnosi se na sve učestalije tvrdnje Milana Beka i Miroslava Miškovića, da su sve “pokrili i dogovorili”, da će istraga (koje nema) biti rađena u njihovu korist i da će se tužilaštvo kroz nekoliko meseci oglasiti informacijom da je usled nedostatka dokaza istraga odbačena te da nema nepravilnosti u privatizacijama “Večernjih novosti” i “Luke Beograd”.
Upravo da se tako nešto zaista ne bi dogodilo, prilažem vam moju izjavu potkrepljenu delom dokumentacije u vezi sa privatizacijom “Večernjih novosti”, a u narednih mesec dana dostaviću vam i predmet “Luke Beograd”, odnosno privatizacije preduzeća “Putnik” ali i drugih nezakonitih privatizacija poput Industrije građevinskog materijala “Trudbenik” iz Vršca. Obaveštavam vas da u vezi sa pomenutim slučajevima posedujem celokupnu dokumentaciju koja se sastoji iz originalnih dokumenta. Naglašavam, da vam ovom prilikom uz izjavu dostavljam samo deo kopiranih dokumenta iz kojih se jasno potvrđuju moji navodi i opisi svih počinjenih krivičnih dela koja se gone po službenoj dužnosti. U posebnoj izjavi dostavio sam vam i moja saznanja potkrepljena dokumentacijom o krivičnim delima koja je u periodu od 2002. godine do danas učinio Manojlo Vukotić, direktor “Večernjih novosti”. Osim zloupotrebe službenog položaja i primanja mita, tu se uočava još čitav niz krivičnih dela koja se takođe gone po službenoj dužnosti.
UVODNE NAPOMENE: U Srbiju sam se vratio 2001. godine, nakon petooktobarskih promena, u nameri da poslovno pomognem naporima Vlade da reši godinama gomilane probleme i obnovi ekonomski potpuno uništenu državu. Na donošenje ovakve odluke uticali su moja želja da radim u zemlji u kojoj sam rođen i, naravno, lični poslovni interesi. U Srbiju sam doneo veliki kapital koji sam stekao u inostranstvu, zatim sve moje poslovne veze i kontakte, a uticao sam i na dolazak velikih internacionalnih kompanija sa kojima sam radio. Dovođenje u Srbiju multinacionalne kompanije “British American Tobacco” (u daljem tekstu BAT), najvećeg u svetu proizvođača cigareta, sa namerom da investira milione u svoju novu fabriku, čime bi direktno zaustavili ogroman šverc cigareta u Srbiji, zasmetalo je godinama stvaranim švercerskim vezama političara i kriminalaca. Umesto očekivane dobrodošlice i pozitivnih priznanja u javnosti, BAT i Vlada Srbije morali su da prođu kroz medijsku harangu. Kao posledica ovih beskrupuloznih napada u medijima, ja sam u javnosti predstavljen kao najnegativnija ličnost koje je u Srbiji ikada postojala.
Glavni razlozi za moju difamaciju, ležali su u činjenici da sam bio blizak sa tadašnjim predsednikom Crne Gore Milom Đukanovićem i predsednikom Vlade Srbije Zoranom Đinđićem. Upravo su njih dvojica bili glavna smetnja reakcionarnim krugovima smenjene Miloševićeve vlasti, koja je i bila inspirator pomenute medijske hajke. Kampanja za rušenje legalno izabranog rukovodstva Srbije i Crne Gore vođena je na osnovu naručenog teksta, punog laži i izmišljotina, koji je objavljen u hrvatskom nedeljniku “Nacional”. Urednik ovog lista direktno je radio po nalogu švercerskih oligarha na čelu sa Antom Vlahovićem, vlasnikom “Tvornice Duhana Rovinj”, koji je imao najviše razloga za strah od dolaska BAT-a u Srbiju. Akcija je bila sinhronizovana sa kabinetom Vojislava Koštunice, tadašnjeg predsednika Jugoslavije (Jugoslavija je bila zajednica Srbije i Crne Gore) koji je okupio sve kadrove Slobodana Miloševića i vodio direktnu kampanju za rušenje tadašnjeg premijera Srbije, Zorana Đinđića, kao i tadašnjeg predsednika Crne Gore Mila Đukanovica.
Upravo iz ovih razloga odustao sam od namere da investiram novac u poslove sa trgovinom i proizvodnjom duvana, čime sam se bavio godinama i okrenuo sam se drugim poslovima koji su bili dostupni. Tako sam učestvovao na tenderu za privatizaciju distributivne mreže “Duvan” i javno obznanio namere da želim da kupim i neke druge distributivne lance poput “Borbe”, “Politike”, “Štampe” itd. U tom smislu započeo sam razgovore sa najvećim distributivnim lancem u Francuskoj, sa namerom da zajedno sa njima dođem u Srbiju i da tamo primenimo najsavremeniju evropsku tehnologiju iz oblasti distribucije.
U tom periodu uspostavljam kontakt i sa nemačkim medijskim koncernom WAZ, koji je već bio prisutan u Srbiji. Sa njima započinjem poslovnu saradnju s obzirom na to da se naši interesi nisu preklapali, a imali smo nameru da ulažemo u oblast proizvodnje i distribucije štampe. Tokom te 2002. godine država je objavila da je spremna da proda i novinsku kuću “Borba”, pa sam sa predstavnicima WAZ-a napravio dogovor da na tom projektu zajednički učestvujemo, da za njihov račun kupim dnevni list “Večernje novosti”, dok je mene interesovala, pre svega, distributivna mreža. To je bio razlog zašto sam započeo kontakte sa mnogobrojnim osobama kako iz same vlasti, tako i iz kuće “Borba”. Naglašavam da je u tom trenutku bilo nejasno kakva je vlasnička struktura i koji će oblik biti prihvaćen za privatizaciju.
UPOZNAVANJE SA MILANOM BEKOM: Početkom 2003. godine sa mnom, između ostalih, uspostavlja kontakt i Milan Beko, nekadašnji ministar Slobodana Miloševića i blizak prijatelj njegove porodice, posebno supruge Mirjane Marković. Znajući da je Beko za vreme Miloševića bio ministar za privatizaciju, prihvatam ponuđeni sastanak. Tokom prvog susreta Beko mi saopštava da je čuo da se raspitujem za privatizaciju robnih kuća “Beograd” i direktno mi saopštava da je jedini način da to kupim, da pristanem na njegove uslove, koji su podrazumevali da moram da mu uplatim honorar od milion evra ! Tom prilikom Beko mi saopštava da za njega “rade” skoro svi iz Agencije za privatizaciju, a posebno je apostrofirao izvesnog Vuka Delibašića. Beko je tvrdio da je ministar Vlahović njegov poslovni partner, a da je na mesto stečajnog upravnika RK “Beograd” on lično postavio službenicu iz svoje firme „Dibek“, Oliveru Savović. Kako nisam posebno bio zainteresovan za tu privatizaciju, a delom me je odbio njegov arogantan stav ali i politička prošlost, sastanak smo brzo završili. Nismo se više sretali, sve dok me 2004. godine Beko nije ponovo kontaktirao i tom prilikom mi saopštio da zna za moje namere za kupovinu “Večernjih novosti” i da mi nudi svoje usluge. Sreli smo se ponovo i tom prilikom mi je u svom prilično arogantnom stilu skrenuo pažnju na svoje veze i kontakte, pri čemu mi je stavio do znanja da su “njegovi”, misleći na Koštunicu, došli na vlast te da je on, Milan Beko, apsolutni gospodar privatizacija u Srbiji! Tvrdio je da je napravio dogovor sa Koštunicom lično, da značajne privatizacije mogu da se odvijaju samo preko njega i uz njegovu saglasnost. Da bi mi to potvrdio, Beko mi je saopštio da mu je Koštunica dao najpoverljivije ljude kojima, kad se radi o privatizaciji, on komanduje. Na tom spisku su bili Dejan Mihajlov, generalni sekretar Vlade RS, Aleksandar Nikitović, šef kabineta predsednika Vlade, Predrag Bubalo, ministar za privatizaciju i neki drugi… Beko se posebno pohvalio činjenicom da je svoju službenicu, Oliveru Savović, uspeo da postavi na mesto sekretara Agencije za hartije od vrednosti, koja je ključna institucija za trgovinu akcija i privatizacije koje se vrše otkupom akcija. Takođe mi je rekao da je i Agencija za privatizaciju formirana na osnovu njegovih zahteva i po njegovim instrukcijama. Tako je na mestu direktora ove agencije bio Miodrag Đorđević, bivši službenik Državne bezbednosti, koga Beko poznaje iz vremena dok je bio ministar, a ključna osoba Agencije je Goran Mrđa koga je Beko postavio na mesto izvršnog direktora i koji ima ključnu poziciju u procesu privatizacije. Podsetio me je i na Vuka Delibašića, koji je izašao iz Agencije i prešao kod Beka u firmu, a koji je zadržao kontakte sa ostalim zaposlenima i koji “drži” ostale službenike Agencije. Kako bi demonstrirao svoj uticaj, pozvao je telefonom Đorđevića i Mrđu, razgovarao sa obojicom u vezi sa privatizacijom “Večernjih novosti”, a meni dao da slušam šta njih dvojica odgovaraju na njegova pitanja. Iz načina na koji su se vodili ovi telefonski razgovori, odnosno servilnosti koju su demonstrirali Đorđević i Mrđa, zaključio sam da je Beko za obojicu autoritet.
Izbori u Srbiji su bili zakazani za 26 januar 2007. i po Bekovim rečima akcije je trebalo da nam prebace najkasnije do juna 2007. godine. U toj fazi provodio sam puno vremena u Beogradu, razvijao poslovanje svoje firme za distribuciju „Futura Plus“, koju sam zajednički osnovao sa nemačkim koncernom WAZ i redovno se viđao sa Bekom, Miškovićem, Mićovićem, Aleksandrom Tijanićem, kao i mnogim drugim funkcionerima vlasti. Baš u tom periodu do mene stižu informacije da se u tužilaštvu „pakuje“ optužnica protiv jedne grupe ljudi za šverc cigareta iz ranih devedesetih godina, među kojima su i saradnici iz moje firme na čelu sa mnom. Bio sam upoznat sa privatnom i tajnom akcijom bivšeg ministra policije Dušana Mihajlovića, koju je on započeo sa namerom da istragom obuhvati sve bogatije privrednike za koje je verovao da može da ih reketira. Kako sam jedan od tih pojedinaca i ja, bio sam predmet ucene i reketiranja Dušana Mihajlovića. Tim sam povodom već podneo prijave protiv Mihajlovića policiji Švajcarske, Francuske, Velike Britanije, a preko Mićovića, Beka, Tijanića i drugih, poslao sam poruku ministru policije u Srbiji, Draganu Jočicu i direktoru tajne policije Radetu Bulatoviću. Od svih pomenutih političara dobijao sam identične odgovore da znaju šta je i zašto Mihajlović radio i da nemam razloga za brigu.
Tokom 2007. sve vreme sam bio u Beogradu i radio u svojoj firmi „Futura plus“, a u isto vreme i započeo sređivanje „Večernjih novosti“. Naime, dogovor koji smo napravili sa Bekom i Miškovićem, podrazumevao je da mi preuzmemo rukovođenje firme jer smo uplatom postali vlasnici kompanije, iako se formalno vlasništvo vodilo na Beka i Miškovića. Prihvatili smo da oni postave Upravni odbor, a da mi obezbedimo izvršne funkcije. Kako ja nisam bio dugo u zemlji i nisam poznavao kadrove prihvatio sam predlog Beka da postavim Miška Đorđevića, koji bi sa mesta direktora Agencije za privatizaciju došao na mesto direktora. Posle objašnjenja da u fazi izbora ne sme da se menja Manojlo Vukotić, da bi to moglo da oteža preuzimanje akcija, pristao sam da Miška Đorđevića postavim na mesto zamenika direktora „Novosti“. Đorđević je do dana ostanka u „Novostima“, pa čak i kad sam sredinom 2007. stavljen na nameštenu poternicu srbijanske policije, mene tretirao kao poslodavca i redovno me obaveštavao o stanju u kući. (Prilog 7)
Mada je od roka za predaju akcija prošlo više od pet meseci i dalje smo verovali Beku i Miškoviću, posebno jer smo potvrde da je to tačno dobijali od Dejana Mihajlova, Aleksandra Nikitovića, Dragana Jočića, Aleksandra Tijanića i mnogih drugih „starih-novih“ ministara i funkcionera, koji su posle izbora zadržali vlast i svoje funkcije, na čelu sa Koštunicom kao premijerom. I dalje smo se svi međusobno viđali i poslovno sarađivali, kako na projektu „Novosti“ tako i na drugim projektima koje sam započeo sa Bekom i Miškovićem.
MIŠKOVIĆ TRAŽI DA MU PREPIŠEM SVU IMOVINU: Početkom juna 2007. dobio sam poziv od Miroslava Miškovića da se nađemo u Crnoj Gori radi hitnog sastanka. Sastali smo se 6. juna 2007. godine u Budvi. Na sastanku su pored nas dvojice bili prisutni i Svetozar Marović i Dragi Mićović koji je došao sa Miškovićem. Tokom sastanka zazvonio mi je telefon i urednik Miškovićevog dnevnog lista “Press” me je pozvao da pita za komentar povodom podizanja optužnice Specijalnog tužilaštva za organizovani kriminal protiv mene i hapšenja mojih bivših saradnika za krivično delo zloupotrebe službenog položaja. Bio sam šokiran kako informacijom, tako i drskošću novinara pa sam telefon dao Miškoviću, koji je nastavio razgovor sa svojim urednikom, raspitujući se navodno o čemu se radi. Po završenom razgovoru Mišković je, navodno šokiran, obavio nekoliko razgovora, čak je pozvao i ministra policije Dragana Jočića i od svih dobio slične odgovore da je to urađeno van Vlade, da je to neko iz tužilaštva, da je verovatno greška i slično. Mićović je pozvao Mihajlova, Radeta Bulatovića i još neke funkcionere i svi su navodno bili iznenađeni i navodili da je to preko tužilaštva uradila ona druga strana iz Vlade (DS i Boris Tadić).
To je naravno bio nonsens, jer sam i sa Tadićem, i sa Demokratskom strankom bio u izuzetno korektnim odnosima. Posle sat vremena telefoniranja sa raznim funkcionerima iz Beograda, Miroslav Mišković mi je ponudio da svu svoju imovinu uključujući i sve firme, posebno „Futuru“, prepišem na njega, da bi mi ih on “sačuvao” jer će navodno država da mi sve oduzme po zakonu, što je tada bilo vrlo čudno jer je taj zakon tek dve godine kasnije donet i to upravo da bi se meni imovina oduzela. Nisam pristao da imovinu prepišem Miškoviću, verujući da ne postoji mogućnost da me neko procesuira bez dokaza i nezakonito. Tom prilikom, valjda da bi me ubedio, Mišković mi je saopštio da je on dao novac za kauciju Sretena Jocića i po njegovim rečima, on je imao kontrolu nad Jocićem i njegovim poslovima. Kako sam ostao dosledan da neću da prepisujem imovinu, završili smo sastanak i rastali se. Kontaktirao sam advokata i saznao da me ni policija ni tužilaštvo čak nisu ni pozvali, da nisu ni advokata obavestili i da su potpuno neosnovano i nezakonito već izdali potragu. Bilo mi je jasno da je to nečija poruka, samo tada još nejasno čija.
Policijska potraga se ekspresno pretvorila u poternicu Interpola, a to je naravno bio odličan izgovor Milanu Beku za neprebacivanje akcija, uz objašnjenje da bi bilo jako nezgodno zbog javnosti da se sazna da se akcije dnevnog lista predaju licu koje je na poternici.
BEKO I MIŠKOVIĆ NARUČUJU HAPŠENJA: Ubrzo sam počeo da sumnjam da su u konstruisanje moje optužnice umešani upravo Beko i Mišković, jer su mi njih dvojica sami, u vreme dok smo se družili, objašnjavali kako Mišković direktno zove ministra policije Dragana Jočica ili tužioca Radovanovića i dogovara hapšenja ili podizanje optužnica protiv svojih protivnika i onih privrednika koji mu se nađu na putu. Beko je to morao da radi posredno preko Mihajlova ili Nikitovića, ali su obojica bili u stanju da utiču na policiju, tužilaštvo i sudove. Tako su prilikom privatizacije C-marketa, oni naredili hapšenje Mike Brašnjevića i njegovih saradnika, a posle sukoba koji je imao sa Bekom i Miškovićem, Slobodan Radulović, direktor “C-marketa” završio je na Interpolovoj poternici. Ogorčeni na predsednika Trgovinskog suda Gorana Kljajevića, jer nije hteo da im izađe u susret oko upisa akcija “C-marketa” uspeli su čak i njega da uhapse, da ga skoro tri godine drže u zatvoru, iako optužnica nije bila ni podignuta. Setio sam se kad je tokom privatizacije “Novosti”, poznati košarkaš Vlade Divac izrazio želju da učestvuje u kupovini “Novosti”, da je nas to zabrinulo, s obzirom na njegovu popularnost u Srbiji, ali su nas Beko i Mišković uveravali da nemamo razloga za brigu jer će ga na sve načine sprečiti, pa ako treba i hapšenjem, što su sa smehom ponavljali svaki put kad bi se o njemu govorilo. Na kraju je zbog pretnji Miše Beka, Vlade Divac i odustao. Ko je konkretno pretio Divcu, ne znam – ali znam da se Beko ponašao vrlo moćno između ostalog jer je bio veoma blizak sa Frankom Simatovićem, optuženikom pred Haškim Tribunalom. Beko je sa njim i u poslovnim odnosima, preko zajedničke firme koju Beko ima sa Frankovim sinom. Napominjem da je tokom tog procesa Milan Beko demonstrirao svoju moć i time što je telefonom zvao Vladu Čupića direktora „Hypo banke“ u Beogradu i tražio od Čupića da ne odobri deponovanje novca Vladi Divcu, kojim bi ovaj pokušao da kupi akcije. Beko mi je jednom prilikom rekao da je Čupić pod njegovom kontrolom još iz faze kada je bio direktor Agencije za privatizaciju, na čije ga je čelo doveo Bekov poslovni ortak i kum Danko Đunić, koji je takođe postavio i Aleksandra Vlahovića, na mesto ministra za
privatizaciju. Beko je tvrdio da su to sve njegovi bivši službenici i da on i Đunić njima određuju na koja mesta idu i šta rade, a oni se brinu o njihovim finansijama.
PRIVATIZACIJA “PUTNIKA”: Imajući sve ovo u vidu, počeo sam ozbiljno da sumnjam u Beka i Miškovića, pa sam čak sa Bekom obavio i razgovor na tu temu. Beko me je uveravao i kleo se da on nije uključen u podizanje konstruisane optužnice, ali nije mogao da garantuje za Miškovića. Objašnjavao mi je da je po njegovim izvorima problem u mom intervjuu koji sam dao za RTV B92, u maju 2006. godine, da je najveći krivac novinar Brankica Stanković s kojom sam radio intervju, čak me je upućivao na Borisa Tadića i Ružicu Đinđić, zbog aranžmana koji sam sa njima nešto ranije završio, a o čemu sam bio obavestio i Beka. Obećao je da će sve učiniti da proba da mi pomogne i spreči očigledno montirani proces. Da bi mi se pokazao kao iskreni prijatelj, dolazio je kod mene skoro svakih desetak dana, nudio usluge i poslove. Tako smo započeli posao privatizacije preduzeća “Putnik”, a i neke druge poslove. Čak mi je jednom prilikom ponudio pomoć oko zaustavljanja medijskih napada na mene od strane marginalnog crnogorskog političara Nebojše Medojevića, čije su laži i klevete o meni redovno prenošene u medijima u Srbiji. Pozvao ga je preda mnom i tražio da prestane sa napadima na mene i premijera Crne Gore Mila Đukanovića, uz napomenu da nas dvojica nismo više “target”, što je Medojević bespogovorno prihvatio i zaista u jednom periodu i prestao. Zbog Bekove servilnosti i predusretljivosti kao i ubedljivosti u iskazivanja prijateljstva, poverovao sam da on nije uključen u hajku na mene, čak sam poverovao da mi je iskreni prijatelj. Zbog toga sam i pristao da mu prodam stan u Atini za neku simboličnu cenu, takoreći sam mu ga poklonio, a činio sam mu i brojne druge usluge.
Akcije “Novosti” još nije prebacivao, ali mi je Beko to objašnjavao tehničkim razlozima, otvaranjem off-shore kompanija na koje je putem ugovora o pozajmici sredstava, uz obezbeđenje akcija kao zaloge, izbegao da plati porez u Austriji gde su “Ardos” i “Trimax” registrovane, pa je tako akcije “Novosti” uspeo da prebaci na off-shore račune. (Prilog 8)
Sve poslove oko pranja i skrivanja para, izbegavanja plaćanja poreza kako u Srbiji, tako Austriji, ili drugim državama radili su po nalogu Beka timovi advokata i advokatskih kancelarija iz Beograda, Salzburga, Beča, Kipra, Paname, Devičanskih Ostrva, Sejšela itd. Među njima najvažniju ulogu imala je kancelarija “Janković, Popović, Mitić”, iz Beograda, na adresi, Čarli Čaplina 37. U toj kancelariji ključne osobe za sve nezakonite radnje Milana Beka bili su Nenad Popović i Suzana Stefanović. I dok je Stefanovićeva obavljala tehničko administrativne poslove u Srbiji, Nenad Popović je bio ključna osoba u svim Bekovim privatizacijama pa tako i privatizaciji “Večernjih novosti”. Logistiku izbegavanja poreza i pranja para u Austriji radilo je nekoliko advokatskih kancelarija, a najvažniji su bili “Cerha Hempel Spiegelfeld Hiawati” iz Beča, na adresi Parkring 2, a odgovorna osobe iz te kancelarije bile su Dr Birkner Albert i Pia Muhrer. Osoba koja je u ime Beka bila delegirana da održava kontakte sa advokatima svih firmi uključenih u ovu privatizaciju, kada je Beko bio sprečen, bio je Nikola Stojaković iz Beograda. Nenad Popović je bio ovlašćeno lice u ime svih kompanija koje su Beko i Mišković otvorili u procesu privatizacije “Novosti”: “Stadlux S.A.”; “Ardos Holding GmbH”; “Trimax Investments GmbH”; “Karamat Holdings Limited”; “Bicos Beteiligungen GmbH”;“ABISCO Verwaltung GmbH”; “Munon Management limited”;”Vidoler Management Corporation”. (Prilog 9)
Da bi izbegao plaćanje poreza kako u Srbiji, tako i Austriji, Beko je osim registrovanja dodatnih firmi na koje je prebacivao akcije, ugovorom obezbedio da se razlika u ceni predstavlja kroz fiktivne troškove koje je dodatno fakturisao i bonuse za uspešno obavljenu kupovinu, a koje je fakturisao sa off-shore kompanija. Tako je na kompanijama “Stadlux” odnosno “Ardos”, “Trimax” i “Karamat” razlika u ceni bila minimalna, a sav profit se pojavljivao na off-shore kompanijama. Iz tih razloga sam mu dodatno uplatio 2.942.118 evra kao i 922.824,05 evra, tako da je ukupan iznos koji sam prebacio Beku i Miškoviću 18.897.602,68 evra. Čim sam Beku prebacio dodatni novac, pojavili su se novi problemi. Ugovorom je, naime, obaveza Beka i Miškovića bila i da obezbede mišljenje Komisije za zaštitu konkurencije, za šta su oni sve vreme tvrdili da će biti završeno bez problema s obzirom da „Senta“, odnosno WAZ ispunjavaju sve uslove da bi dozvolu i dobili. Kako je moja firma trebalo da dobije to mišljenje, Beko mi je predložio da uzmem Advokatsku kancelariju „Moravčević-Vojinović-Zdravković“, iz Beograda (Francuska 27), kojima sam dao punomoćje, jer su po Bekovim rečima oni specijalisti za ta pitanja. Međutim, ni pored specijalista poput Relje Zdravkovića ili Slavena Moravčevića mišljenje nije dobijeno. Kako se akcije nisu mogle predati bez mišljenja komisije, Beko je to koristio za nova prolongiranja. Prolazili su meseci, Beko i Mišković su upravljali „Novostima“, a mi smo i dalje čekali da nam se prebace plaćene akcije. Ubrzo za tim dobijamo informacije da zastoj u Agenciji upravo sprovode Beko i Mišković, preko svojih ljudi u Vladi i tad prvi put saznajemo za njihovu ideju, da hoće da zadrže i novac i akcije, jer je po mišljenju Bekovih advokata to moguće ukoliko Komisija za zaštitu konkurencije, uopšte ne da mišljenje.
Paralelno sa ovim dešavanjima, protiv mene i moje firme se u Srbiji vodi strahovita medijski negativna kampanja, utrkuju se urednici i političari ko će nešto gore o meni izgovoriti. Sve to se dešava, pre svega, u novinama kojima su upravljali Beko i Mišković. Oni su me pak uveravali da to preko njihovih novina rade Tadić i DS. Ja nisam imao mnogo izbora, morao sam da vodim računa da uspešno završim započet posao, izdao sam višemilionske garancije u evrima, a nisam ni mogao u toj situaciji da stvaram nove neprijatelje. Završavao sam i posao oko privatizacije “Putnika” sa Bekom. Zaradili smo 36 miliona evra i tek kad je trebalo da mi isplati zaradu počeo je da pokazuje pravo lice i njegove stvarne namere. Mesecima je izbegavao kontakt. Prestao je da se javlja. Preko svog službenika Gorana Mrđe, bivšeg izvršnog direktora Agencije za privatizaciju, lagao je oko uplata i doznaka. Naši su se kontakti proredili i čak u jednom trenutku prestali. Kontakt smo održavali preko Dragog Mićovića, koji je garantovao u ime Dejana Mihajlova da će se sve obaveze iz dogovora ispuniti. Drugi razlog da Mićović bude garant je i insistiranje Beka i Miškovića, da Dragi Mićović bude sastavni deo ugovora, pa je na osnovu toga imao i obaveze. (Prilog 10)
Dragi Mićović je prenosio uveravanja da će Beko akcije „Novosti“ prebaciti najkasnije do avgusta 2008. kako je i bilo definisano ugovorom. Zbog poternice srpske policije, uhapšen sam u Rusiji i tamo proveo skoro tri meseca. Sve dok nisam oslobođen i pušten na slobodu, moji problemi u Rusiji, bili su dodatni razlog da Mišković i posebno Beko urade sve da akcije „Novosti“ ne predaju, tvrdeći da ću biti isporučen Srbiji i da nikad neću izaći iz zatvora. Tada se naši odnosi potpuno pogoršali i skoro potpuno prestali. Pokušaj ponovnog uspostavljanja odnosa dolascima Beka i Mićovića u Ženevu i telefonskim pozivima Miroslava Miškovića, gde su svi tvrdili da nemaju veze sa mojim hapšenjem, niti medijskom kampanjom protiv mene – samo je privremeno zaustavio već vidljivu obostranu netrpeljivost. Beko mi je isplatio deo duga, ostao dužan još osam miliona evra i vidno izbegavao da mi vrati novac.
BEKO I MIŠKOVIĆ PRILAZE TADIĆU: Umesto da mi vrati novac i preda akcije, Beko mi tokom oktobra 2008. šalje raskid ugovora, zbog navodnog kršenja klauzule o poverljivosti. Kao svedoke, on pominje najbliže saradnike Borisa Tadića, predsednika Srbije, i kao glavnog navodi Srđana Šapera, predsednikovog intimusa. Raspitujući se kod raznih izvora o tome šta se dešava, saznajem da se u međuvremenu Beko zbližio sa Tadićem i njegovom strankom DS, da su nakon izbora 2008. i Beko i Mišković tvrdili da su oni lično formirali novu vladu u kojoj je DS bila većinski partner. (Prilog 11)
Beko je tada uveren da akcije za koje je dobio novac još 2006. godine ne mora da preda nikad, a da novac može da zadrži. Za to mu je potrebna podrška političara, a on tvrdi da je ima i to – u liku samog predsednika Srbije. Podrška najbližih Tadićevih saradnika čini Beka toliko moćnim da odlučuje da mi dug od osam miliona evra ne vrati. Verovao je da će za mene uspeti da izdejstvuje višegodišnju zatvorsku kaznu, u montiranom procesu koji se vodio u Specijalnom sudu, pa da zbog toga neće ni morati da dug vrati.
Uz pomoć političara bliskih Borisu Tadiću, Beko počinje da vrši pritisak na partnere iz WAZ-a, da moraju da raskinu ugovor sa mnom i da urade nove ugovore i to direktno sa Bekovim firmama i da je to jedini način da posle toliko vremena i uloženog novca WAZ može da dođe u posed akcija „Novosti“. Pored Beka, tu su tvrdnju predstavnicima WAZ-a davali i predstavnici DS i Vlade Srbije, pa posle svih pritisaka, decembra 2008. godine WAZ sa mnom raskida ugovor i potpisuje novi, direktno sa Bekom i njegovim firmama. Kako je, međutim, WAZ novac ustupio meni, a ja preko svoje firme transferisao novac Beku, moje garancije izdate WAZ-u ostale su blokirane kod njih sve dok akcije „Novosti“ ne pređu u posed WAZ-a. Tako je ostalo do današnjeg dana, maja 2010. godine, sedamnaest meseci pošto sam ja izbačen iz posla. Kako su vlasnici kapitala u WAZ-u postali vrlo nezadovoljni poslom oko „Novosti“, dali su nalog da se garancije aktiviraju i preuzimaju firme koje su im uplate garantovale. Tako sam ja u poslu sa „Novostima“, sem što sam oštećen za dobitak iz tog posla u isto vreme oštećen i za višemilionski iznos u evrima, zbog garancija koje sam izdao. Šteta koju trpim je posledica beskrupoloznog i kriminalnog ponašanja Beka i Miškovića, koji su sa mojim, tj WAZ-ovim parama, još pre četiri godine kupili akcije „Večernjih Novosti“ i umesto da ih po ugovoru predaju oni zadržavaju za sebe i akcije i novac. Poslednjih nekoliko meseci i Beko i Mišković traže partnere iz vrha vlasti sa kojima bi ovu prevaru i završili. Beko čak otvoreno tvrdi da je napravio dogovor sa Draganom Đilasom i Srđanom Šaperom, visokim fukcionerima DS i bliskim prijateljima Borisa Tadića. Beko tvrdi da preko njih dvojice kontroliše DS i Tadića, da zahvaljujući tim vezama upravlja Komisijom za zaštitu konkurencije, koja, iako po zakonu ima obavezu da izda mišljenje, to ne radi više od dve godine. Upravo na osnovu dogovora sa Šaperom i Đilasom, Beko je pokrenuo kampanju uz pomoć Manojla Vukotića protiv WAZ-a i to baš u dnevnom listu „Novosti“, sa namerom da se kroz kampanju stvori utisak da ukoliko se akcije predaju WAZ-u, to će značiti gubitak nacionalnih vrednosti, državnu izdaju i slične konstrukcije. Pozadina te kampanje je čista ucena i reket Milana Beka, koji ne ispunjava svoje obaveze, ne vraća novac i stalno traži dodatne pare, tvrdeći da se vlast promenila i da mora da plaća sada i „ove nove“. Iz istih razloga naterali su i svoje službenike, urednike „Blica“, „Pressa“ i „Novosti“ da izdaju 16. maja 2010. jedno potpuno nelogično i lažno saopštenje u kome optužuju WAZ i mene da pokušavamo da preuzmemo monopol na distribuciju štampe?! To saopštavaju oni koji su naterali WAZ da sa mnom prekine saradnju i koji znaju da sa WAZ-om imam samo finansijske probleme. Taj pamflet potpisuju urednici, koji su vodili kampanju da mi se „Futura“ oduzme i koji su slavili kada je država proglasila stečaj, bez moje saglasnosti i obaveštenja da će se to desiti! Lažne optužbe šalju u medije u trenutku kad treba da predaju akcije vlasnicima i kada su istrošili sve argumente na osnovu kojih već četiri godine ne ispunjavaju svoje obaveze.
Za to vreme zajedno sa Manojlom Vukotićem, Beko i Mišković, dvojica samoprozvanih gospodara Srbije, pljačkaju „Novosti“ i uništavaju imovinu te kuće. Zvanični rezultati koji pokazuju da su „Večernje novosti“ u 2008. i 2009. godini ostvarile gubitak od 6.836.532 evra, da se tiraž drastično smanjuje, kao i prihodi kompanije, najbolje pokazuju kakva je misija ove trojice „uglednih privrednika“.
Za sva saznanja i navode koje sam ovde izneo, posedujem celokupnu dokumentaciju. Nešto od te dokumentacije vam dostavljam uz ovu izjavu, jer je i na osnovu toga moguće da se pokrene istraga i izvrši celokupna analiza zloupotreba koje su načinjene tokom privatizacije „Novosti“. Spreman sam da celokupnu dokumentaciju, kao i sva ostala saznanja dam predstavnicima Specijalnog tužilaštva u neposrednom kontaktu. S obzirom na okolnosti, tu izjavi bih bilo kad mogao vama ili vašim predstavnicima da dam u Ženevi, gde i živim. Verujem da ćete to i prihvatiti i od mene uzeti izjavu na isti način kako ste to učinili sa Ratkom Kneževićem u Zagrebu ili Londonu. Uostalom, i ja sam sam nedavno davao izjave tužilaštvima nekih država suseda Srbije, pa verujem da će i vaše tužilaštvo doneti istu odluku.
Piše: Stanko Subotić
http://www.e-novine.com/srbija/srbija-tema/37674-Kako-Beko-Mikovi-oteli-Novosti.html
