ЈОКИЋ
Интересантан ми је случај Николе Јокића.
Сјајна метафора наше националне пропасти.
Најбољи играч света, који је кошарци дао једну нову димензију, могу то да стручно проценим јер више од пола столећа играм баскет, који је показао да је кошарка уметност, машта и игра главом, уместо америчког допинговања снаге мишића, одбио је да игра за репрезентацију.
Према србском накардном обичају, зависти и љубоморе, почели су дрвљем, камењем и фекалијама да бацају и просипају по најбољем играчу света.
Који нас, потпуно бесплатно и својевољно, најбоље репрезентује у свету.
Ми, Срби, имамо лошу особину, поред зависти, поводљивости и спрдања, да људе које волимо или од којих имамо интерес, некритички дижемо у небеса и не дамо да трунка сумње или критике падне на њих, али, ако нас разочарају, онда смо спремни да исте те људе, којима смо се до јуче дивили, сахранимо дубоку у земљу и да попљујемо све што смо о њима говорили.
Средиине нема.
Немамо ни промоћурне памети.
Када би је имали, не бисмо дозволили једном шизофреном психопати да нас понижава, вређа, пљачка, осуђује и руши једине темеље куће која нам је остала и у којој живимо.
Нико није поставио једно обично, логично и искрено питање – зашто најбољи играч на свету неће да игра за репрезентацију?
У чему је проблем?
Тачније, ко је проблем?
Нико од званичника државних институција, задужених за спорт и спортске савезе, није поставио то кључно питање.
О бесрамним увредама на рачун Николе Јокића не вреди да пишем.
Селектор Светислав Пешић је, покушавајући да се оправда, изјавио да :
„ Никола Јокић није спреман да преузме одговорност.“
Председник КСС сујетни Предраг Даниловић је изјавио за хрватске медије „ не мислим да је Никола Јокић најбољи европски играч у историји.“
Када прочитате ове две подле изјаве, онда вам је јасно где је проблем.
Тврдити да Никола Јокић није спреман да преузме одговорност за све људе, који се разумеју у кошарку и који су одгледали прошлу НБА сезону, у којој је Јокић доминирао и преузео одговорност, у кључним тренуцима, када нико није смео, што је довело његов тим до прве титуле, представља лупетање увређеног селктора Пешића.
Истина је , заправо, потпуно другачија.
Селектора Пешића је време прегазило.
То више није стручњак који разуме модерну коишарку.
Најбољи доказ је катастрофа репрезентације на прошлом Еуробаскету.
Ко је гледао пораз против Италијана, схватио је да наша репрезентација погрешно игра.
Забринути новинари су тада постављали питања – Шта не ваља? Ко је крив?
Нисмо до данас успели да схватимо да не ваља селектор Пешић и да је он крив за катастрофалну игру наше репрезентације.
Али, незамерање је наша национална вештина за сигуран пораз на терену.
Пешић, господо другови, није способан да води репрезентацију.
То је једина данас кошаркашка истина.
Такав селектор, нажалост, не разуме како игра Никола Јокић.
Видели смо како га је спречавао да игра онако како је научио да игра у НБА.
Никола Јокић и сви репрезентативци су се обрукали.
Зато је Јокић одбио да игра за репрезентацију.
Неће да игра на такав начин.
Неће да се бламира у тиму који погрешно игра и сигурно губи.
Једно кратко подсећање.
Како је Јокић успео да постане најбољи играч света?
Тренер Денвера мудри Мајкл Мелоун је дао одрешене руке Јокићу.
Није га спутавао, јер је схватио да је Србин сувише интелигентан да би играо по нечијим правилима.
Дао му је потпуну слободу у игри.
Није му чак сметало што Јокић повремено преузима и његову тренерску палицу.
Није био сујетан да се томе супростави, него је Јокића подржавао у свему што је он радио.
Зашто?
Зато што је Јокић – ЛИДЕР!
Лидер који покреће тим.
Лидер који преузима највећи терет на себе.
Лидер који преузима одговорност.
Лидер који живи за тим.
Лидер који уноси шарм у игру.
Лидер кога остали у тиму слушају и прате.
Лидер који има природну харизму.
Затуцани селектор Пешић ово не разуме.
Он намеће своја застарела правила, која репрезентацији доносе само поразе.
Има у тиму најбољег светског играча и не зна да га искористи.
Шта вам то говори?
Није, дакле, Јокић проблем, него је проблем селектор Пешић.
О Даниловићевим баљезгањима не вреди да пишем.
Никола Јокић јесте најбољи кошаркаш у историји евроске кошарке.
Зар освојена круна то најбоље не доказује?
На крају, нешто о метафори овог случаја.
Јасно вам је да ћемо да пропадамо као држава и народ све док нас воде Пешићи и Даниловићи, док најбољи светски кошаркаш не игра за репрезентацију.
Колико још Јокића и Ђоковића имамо по читавом свету, који су светски признати, али за које нема места у Србији.
Политичком олошу не требају светски играчи.
Зато се наша трагедија наставља.
Не можемо да се спасимо без моралних и стручних људи.
Не можемо да победимо, без најбољих светских играча.
Које, на сву срећу, имамо.
Али, које нико неће да ангажује на прави начин.
Све док државу не буду водили признати, модерни и родољубиви стручњаци.
Београд, 7532. гумник
