Isključiv čovek misli da je istina apsolutna i da pripada samo njemu. Odnosno, da sud o istini samo on poseduje. Isključiv čovek ne sumnja. On se ne pita, niti preispituje. On usvaja postojeće norme, ali toga nije svestan. Misli da je to njegova spoznaja. On ne stvara, već podražava.
Samouverenost je njegova poza Isključiv čovek je plašljiv čovek. On oseća strah. Strah rađa mržnju prema različitosti. Različitost njega ugrožava. Čini ga nesigurnim, jer on ne poseduje snagu. Prazan je. Zatucan. Svaka nova ideja mu je strana. U njoj ne ume da se snađe, jer ne poseduje samosvest. Nema širinu razumevanja celine. Spas traži u svom ličnom komforu. Ne želi da se preispituje da ne bi pokvario tu svoju udobnost.Beži od svake promene i pokušava da zadrži postojeće stanje. Ne želi da se menja. Žrtva je svoje uskogrudosti. Svoje rigidnosti. Doslednost i principijelnost su opravdanja za isključivost. Forma samozadovoljavanja.
Isključiv čovek je nasilan, jer je preplašen. Njegova agresivnost je posledica njegovog unutrašnjeg ispraznog života. On kažnjava sve koji se razlikuju od njega. Sve koji imaju slobodu da biraju. Isključiv čovek prezire slobodu izbora. Begstvo od slobode je njegov izbor.
Kako pobediti isključivost?
Promeni sebe! Svoju isključivu prirodu. Potrebno je srušiti podignute bedeme u sebi.To se postiže učenjem. Stalnim učenjem.
Zreo čovek nije isključiv čovek. Njegovo iskustvo mu daje neophodno potrebnu širinu i tolerantnost. Zreo čovek različitiost doživljava kao izazov, kao slobodu koju treba da dosegne. Različitost mu pomaže da svet shvati u njegovoj celovitosti. Različitost mu pomaže da se menja. Menjajući sebe spreman je da promeni svet oko sebe.
Zajednica ne može da opstane sa isključivim ljudima. Osrednjost hrani isključivost. Nema napretka i razvoja zajednice ukoliko su ljudi isključivi. Konvencionalnost je forma isključivosti. Slobodan čovek ne može da se smesti u usku formu isključivosti. Problem isključivosti kod čoveka je što ne dopušta razvoj njegove ličnosti. Ne dopušta mu da prevaziđe sebe i da osvoji slobodu. Samosputava se i krije se u isključivosti. Ubija u sebi radoznalost, zatvorenog je uma, zatvara oči pred životom; ne želi nikakvu muku, patnju, bol, beži od odgovornosti i traži autoritativnu ličnost koja će ga voditi. Nema sopstvenu savet, već prihvata savest većine. Odgovornost za svoj život mora da podeli sa drugim ljudima.
Isključiv čovek ne sme da ostane sam, upitan, zamišljen, neodlučan, podeljen… Podložan je svemu što je veće i moćnije od njega. Državu, religiju, naciju ili klasu doživljava kao svetinju kojoj se klanja. Isključiv čovek je čovek rituala. U ritualima nema neizvesnosti i rizika, nema sloboda i sve je unapred poznato i određeno.
U borbi suprotnosti pomeramo granice sloboda zajednice. Kada počinjemo svi da se slažemo, onda ugrožavamo samobitnost zajednice. Kada smatramo da je sve izgubljeno, to je tek novi početak. Novi izazov. Možda će nas novo iskušavanje izvesti na put spasenja. U poniranju isključiv čovek vidi katastrofu, slobodan čovek novu mogućnost. Novu nadu za izgubljeno čovečanstvo. Nešto se događa, menja, preobražava, pomera i to može da izazove promene i u nama samima.
Isključiv čovek kuka nad svojom sudbinom, slobodan čovek kreira svoj život.
Oslobodite svoju kreativnost.
Doba u kojem živite je vaše doba.
Zagledajte se u sebe. Tamo ćete pronaći sva rešenja. Naučite da ronite duboko. Na velikim dubinama su sakrivene najveće istine. Istine koje čekaju da ih otkrijemo.
Branko Drgaš
Beograd, 23.7.2014.
