ИСИДОРА СЕКУЛИЋ
„ КУЛТУРНИ НАЦИОНАЛИЗАМ“
Нема нам опстанка без културног и националног идентитета.
Ми, Срби, то имамо хиљадама година уназад, али тога се стидимо.
Заборављамо оно што је највредније у нашој повести, док прихватамо смеће пропале Западне цивилизације.
Време је да то, напокон, променимо.
Зато вам препоручујем да читате Исидору Секулић.
Која нам указује шта морамо да чинимо, уколико желимо да опстанемо.
Велике идеје, пише Исидора, изникле су из душе народа.
Загрлмела су кроз уши робова, који су своје достојанство заборавили.
Наш проблем је у томе што имамо : „ мало великих мисли, мало несебичних и отмених душа, мало је националне свести, па је стога и мало руку, мало и жртава и рада и дара“ / стр.17/
То нас и данас прати.
Реците ми, која је нова велика идеја у нашем друштву?
Сви се окрећу утабаним стазама пропалих Западних идеја.
Једино наша групација је понудила нову, велику идеју – директне демократије и владавине стручњака.
Идеју моралне обнове Заједнице.
Али, то још увек не допире до свести наше поткупљене и однарођене интелигенције.
Полако, али сигурно, наше идеје допиру и освајају душу нашег народа.
Када се народни цунами подигне, сломиће тоталитарно устројство друштва.
Наша свест је, нажалост, још увек „ трома и консервативна.“ / стр.18/
Мењање такве свести је обавеза наше генерације.
Исидора сматра да смо ми „ сањала и неплодне бунџије“, да нас „ никада не привлачи прави циљ“ и зато „ никада не трошимо снагу онде где треба.“
„Код нас нема јединства између онога што треба и што се мора и онога што се ради.“ / стр.19/
Ако хоћемо да се спасимо, онда свако „треба да потегне и за точак општег народног посла.“
Шта то конкретно значи?
„ Ми немамо времена да чекамо и рачунамо на природно сазревање генерација; ми морамо у свим живим генерацијама и сваковрсним оруђем одједаред и бранити и градити…а свесна и поштена интелигенција међу народом мора проповедати тај нови морал перманентног рада без одмора…јер за народ радитити, то је друмове орати.“/ стр.21/
Ево одговора салонско- славским, естрадним патриЈотама, који су ми недавно рекли да имамо времена, да треба чекати, да су пред нама деценије промена и да се ништа не може одмах да уради.
То је погрешан став, који нас данас прескупо кошта и кога шире интелектуалци апела, прогласа и осталих папзјанија за замајавање народа.
Морамо, дакле, господо другови, друмове орати.
Али, то неће да прихвати свилена и конформистичка србска квазиелита.
Они не знају и не смеју друмове да ору.
„ Љубав према раду за опште добро треба да постане код нас не уверење, него вера, вера која ће заменити братске и племенске везе.“ / стр.21/
Има ли ове вере међу поткупљеним интелектуалцима?
„ Дошло је време да у нашој националној вери морамо и ми бити афрички дервиши; фанатици и занесењаци који са слепим и непоколебљивим убеђењем верујемо да ни наше сунце није због месецатавно, него што је други неко испред њега стао.“ /Стр.25/
Наша национална борба мора да се усмери ка томе да склонимо оне који нам заклањају сунце Слободе.
Ту више нема компромиса.
„ Није сада време женских осећања, није време ни хришћанском стрпљењу да се непријатељ љуби и да се непријтељу прашта, није време ни Будином стрпљењу да ћемо сви опет доћи.Не! У овој земљи и у овом народу је време нестрпљења и срџбе и ОСВЕТЕ, време тешких жртава и умирања без повратка…мртви и живи су заслужили да се освете и треба освету да изврше.“
/ стр.29/
Освета!
О освети нам пише Исидора.
Освету тражи наш поробљени народ.
Како то да остваримо?
„ Има само један начин да се буде националан, а то је да се буде увек националан.И има само једно средство за то, а то је шири, што боља, што човечанскија култура, јер само тако културан човек је, без емоција и без цена, у свако доба родољуб и националан.“ / стр.39/
Побуна долзи, како пише Исидора, из разбуђене свести.
Пример је Први српски устанак.
Морамо да следимо примере наших славних предака.
И боримо се да се свест, напокон, разбуди.
Тада ћемо да учинимо оно што је историјска обавеза наше генерације.
Све остало су тлапње и губљење времена.
Читајте нашу Исидору Секулић.
Постаните културни и родљубиви.
То је једини начин да се спасимо.
Београд, 7532. гумник
