Početna Sadržaj Tekstovi i kolumne Inkvizicija

Inkvizicija

855
0
SHARE

Poznato je iz psihoanalize da je ono što sami porièete, mada vas niko ništa o tome ne pita, dokaz da to stvarno i želite. Zašto biste inaèe govorili o tome? Vaše poricanje zapravo prikriva želju za tim što negirate. Ministar kulture kaže «Ne pravimo mi inkvizitorsku komisiju koja æe da sedi negde zatvorena i u tajnosti priprema naloge protiv novinara. Ovo telo æe biti otvoreno za svaku vrstu komunikacije sa javnošæu». Izmeðu ove dve reèenice postoji logièna nedoslednost.

Ako Ministar odrièe da pravi inkvizitorsku komisiju, zašto je uzeo za poreðenje inkviziciju, zar je to srednjovekovno muèilište manje zlo od moderne cenzure, o zatvorenosti i tajnosti naloga više govore neka prošla vremena, onda nije jasno kako æe «ovo telo» koje «ne pravimo» biti otvoreno, neæe biti zatvoreno i u tajnosti æe pripremati naloge, za svaku vrstu komunikacije kad protiv novinara priprema tajne naloge. Nešto tu nije logièno. «Svaka vrsta komunikacije» je taèno ogranièena tajnim nalozima i usmerena je prema novinarima. Ostaje samo nejasno ko æe odreðivati šta je to tajnost naloga i koji æe novinari stradati pred inkvizitorskom komisijom koja se navodno ne pravi. Dakle, ko?

Posle sledi pitanje kako æe se to odreðivati. Ministar nam je objasnio još nekoliko zanimljivih detalja. Inkvizitorska Komisija koju «ne pravimo» formira se na zahtev Ministarstva unutrašnjih poslova. Zašto sam MUP nije formirao tu komisiju, veæ je zahtevao od Ministra kulture da «ne pravimo» ovo telo koje æe biti otvoreno, nije objašnjeno. Policiji je mnogo bliža situacija u kojoj se sedi negde zatvoreno i u tajnosti pripremaju nalozi. Ali, to je izgleda stvar samo biroktatske procedure. Reformatori na vlasti ne prave bitnu razliku izmeðu zadataka policije i obaveza Ministra kulture. Šta je za nih bitnije? Mnogo je bitnije «da se saèini analiza svih napada na ubijenog premijera u medijima, u proteklih nekoliko godina». To je pravi zadatak inkvizitorske komisije koju «ne pravimo» u policiji, jer više nije tako moderno, veæ u kulturi pošto æe ovo telo biti otvoreno za svaku vrstu komunikacije. Samo zahvaljujuæi tolerantnom Ministru možemo biti presreæni što je njegovom ministarstvu pripala èast da oformi tu Komisiju i da saèini analizu u proteklih nekoliko godina.

Koliko je to nekoliko godina? Gde je granica? Ko je odreðuje? Reè «nekoliko» znaèi više od dve godine, više od vremena koliko je ubijeni premijer bio na vlasti. Šta to znaèi? Da li pod nekoliko godina ulaze i godine opozicionog rada? Ulaze li komunistièke godine koje su veæ davno pojeli skakavci? Da li æe svi koji su se bilo kada usudili da kritikuju buduæeg premijera biti istovremeno osumnjièeni i pozvani na analizu pred inkvizitorskom komisijom? Šta æe biti sa njegovim vršnjacima koji su ga u detinjstvu tukli? Da li su svi ti ljudi radili za zemunski klan? A šta ako neko od kritièara premijera živi u Zemunu ili je roðenjem iz Zemuna? Šta ako je dolazio u Zemun kod, recimo, prijatelja ili roðaka? Hoæe li sve njih prvo policija da uhapsi, a onda, kada utvrde taèno kretanje optuženih, predaje ih Komisiji da ona inkvizitorskim analizama saèini izveštaj? Hoæe li Komisija zaista to raditi?

Na sva ova pitanja moraæe Ministar dodatno da informiše graðane o naèinu rada Komisije, pogotovo graðane koji potpadaju pod udar Komisije i ulaze u vremenski raspon od tih nekoliko godina. Taènim odreðivanjem vremena i sadržaja optužnice mnogo lakše bi javnost komunicirala sa Komisijom. Pošto je veæ predviðena svaka vrsta komunikacije, verujem da æe savesni ljudi, koji ne žele da sede negde zatvoreni i u tajnosti, umesto da èekaju naloge koji se pripremaju, odluèili da se sami jave Komisiji kako bi saèinili analizu napada nekog neodgovornog kritièara na lik i delo ubijenog premijera ili, æe se pojaviti što æe se posebno ceniti od strane Komisije, pokajnici koji æe samokritièki saèiniti analizu i pokazati kako da svaka vrsta komunikacije podrazumeva da se bez sedenja i tajnih priprema i bez nepotrebnih naloga može doæi do Komisije. Ministar je lièno otvoren za svaku vrstu takve kulture i informisanja. Optuženi imaju pravo da sami izaberu naèin saradnje sa Komisijom. Optuženi ne moraju da znaju razloge zašto se baš danas formira Komisija. Te razloge zna Ministar.

Prvi i konkretan razlog da se formira Komisija, koju «ne pravimo» je «potreba da se odvoji žito od kukolja». Interesantno je da ta potreba traje veæ više hiljada godina, otkako je peæinski èovek uspeo da se konaèno odvoji od svog roðaka sa drveta, kod svih vlastodržaca se stalno javlja ta potreba i, evo, Ministar reformator ima istu tu potrebu. Otkud to? Kako to objasniti? Pošto se potreba javlja tokom razvoja civilizacije èoveèanstva iskljuèivo kod ljudi na vlasti, onda možemo zakljuèiti da jedino vlastodršci moraju da vrše iz nužde. Otuda je javni život toliko uprljan i zagaðen. Meðutim, mora se priznati, tokom istorije naèin vršenja te potrebe se prilièno modernizovao i demokratizovao. Naroèito u prošlom, XX veku.

Nekada su antièki vlastodršci ostracizmom ispunjavali tu potrebu proterujuæi van polisa na odreðeno vreme pojedinca koji, prema njihovom mišljenju, truju javnost i ne poštuje uspostavljenu vlast. Kasnije se sve demokratizovalo. Srednjovekovna inkvizicija, uzmimo baš nju za primer, optužuje, sudi i kažnjava èitave grupe ljudi koji misle i deluju drugaèije od onoga što je kanonom propisano i u šta se ne sme nikad posumnjati. Razlika u kaznama je, nažalost, bila velika. Proterani i izolovani pojedinac se u antièko doba posle isteka roka kazne mogao vratiti u zemlju i mogao je obavljati sve graðanske dužnosti, dok su oduðeni za jeres pred nekom komisijom Inkvizicije pokopavani direktno u zemlju. Mnogi su i spaljivani na lomaèama.

Vrhunac demokratizacije i modenizacije doneo je XX vek. Bez obzira da li su optužnicu podizali fašistièki ili komunistièki inkvizitori, demokratizacija potrebe dovela je do uništavanja desetine miliona graðana iz potpuno razlièitih razloga, što je još jedan vid uspešne komunikacije. Svi su oni, poput Ministra reformatora, navodili razloge za formiranje prekih sudova i komisija, a sve te komisije i sudovi su radili po zakonu koji je donosila veæina u parlamentu. Znaèi, zakoni su potpuno pokrivali sve podignute logore od Aušvica i Dahaua do sibirskih gulaga. Razlozi su bili vrlo razlièiti ali konkretni od Rajhstaga do ubistva Kirova. Modernizacija potreba ogledala se u tome što su nesigurne lomaèe zamenjene mnogo sigurnijim gasnim komorama, što je omoguæavalo istovremeno i bržu pripremu potreba. Odvajanje Jevreja, Srba, Cigana , komunista i revolucionara ili, s druge strane žice, imperijalista, kulaka, menjševika, izdajnika revolucije, saradnika okupatora, anarhista i komformista svih boja, vršilo se iz konkretnih razloga da bi se zadovoljile potrebe i nužde.

U našem sluèaju, svi oni koji su bili s druge strane puške i koji nisu ljubili lik i delo Najveæeg Sina naroda i narodnosti, Velikog Meštra sviju hulja, bili su osuðeni, likvidirani ili poslati na golootoèko prevaspitavanje. Kada uzmete štampu iz tog doba, zaista je neverovatno kako se sve dosadno ponavlja, možete da naðete naslove svih kontrolisanih novina koje prenose izjave vlastodržaca o potrebi da se odvoji žito od kukolja. Taèno tako piše – odvojiti žito od kukolja! I evo, to vreme je ponovo izronilo zbog potrebe i nužde.

Razlozi uvek postoje. Razlozi se nikada ne menjaju. Menjaju se samo vlastodržci i ideologije koje opravdavaju potrebe i nužde. Naravno, stil ostaje isti mada se modernizuju uèesnici. Nema više kožnih mantila, crnih, dubokih èizama i kaèketa, veæ dominiraju italijanska odela koja koštaju kao dvogodišnja plata radnika koji se reformama gura u propast, voze se luksuzni državni automobili vodeæih svetskih kompanija i zauzima se stajling japijevaca sa Vol Strita. Optuženi se ne šalju da protrèe kroz toplog zeca, ali se dosledno medijski linèuje svako suprotno mišljenje. Disciplinuje se javnost i širi strah kako bi se prikrila istina i izbegla neprijatna pitanja koja kompromituju mnoge u novoj vlasti.

Hoæe li javnost da uæuti? Mogu li se strahom i pretnjama rešavati nagomilani društveni problemi? Može li policija da širi kulturu informisanja? Hoæe li Ministar kulture da izdaje pripremljene naloge za privoðenje? Ko je žito a ko kukolj? Ko razvrstava i analizira? Ministar kaže da moraju «da se pronaðu novinari koji su bili direktno plaæeni od kriminalaca da vode propagandni rat». Kako æe se utvrditi ko je od novinara plaæen? Imaju li iznos uplata koje su stigle na njihove raèune? Da li su pronašli obeležene narko novèanice? Ako novinar ne priznaje da je plaæen, kako æe ga Komisija ubediti u to? Hoæe li prethodno policija voditi istražni postupak? Posebno važno je da uznemirenoj javnosti Ministar objasni kako su novinari vodili propagandni rat? Tajno? Ne, to je nemoguæe. Propagandni rat su vodili, kako su i optuženi, javno u medijima. Osuðeni novinari, koji su plaæeni od kriminalaca, uzmimo da je optužnica taèna, javno pišu u novinama i vode propagandni rat. Za to što javno rade primaju novac od kriminalaca. A šta za to vreme radi tužilaštvo, sudovi, policija i na kraju, sam Ministar kulture? Šta svi ti državni organi rade dok besni medijska propaganda kriminalnih novinara? Ništa. Niko ništa ne preduzima.

Zašto? Zašto ne hapse, privode, zabranjuju i javno ne polemišu sa onima koji vode propagandni rat šireæi laži o novoj vlasti? Zašto Ministar nije izašao sa svojom istinom? Zašto ti kriminalni tipovi i njihovi novinari nisu raskrinkani pre tragiènog ubistva? Zar je ubistvo premijera trebalo da se desi da bi se raskinkali ta kriminala banda? Kakva je odgovornost svih državnih organa, koji su plaæeni od poreskih obveznika da brane institucije države, zbog toga što je u sred dana ubijen premijer? Ta pitanja traže prave odgovore. Ne mogu se Ministar i njegove kolege doživotno sakrivati iza inkvizitorske Komisije koju «ne pravimo», ali koja æe biti otvorena za svaku vrstu komunikacije.

Odgovorite nam na sva ova pitanja koja smo postavili. Ne mogu se prikrivati razlozima. Pogotovo ako za drugi razlog navode da «takva Komisija treba da pomogne istrazi zbog èinjenice da postoje neki ljudi koji su javno davali izjave, a novinari su prenosili, a direktno sada povodom zloèina možemo utvrditi da su neki javljali unapred šta æe biti». Ne može razlog formiranja ideološke Komisije, koja æe saèiniti analizu napada, da bude pomoæ u toku istrage. Ne može jer je to neko drugo polje delovanja i podleže nekim drugim principima vrednovanja koje istraga može ali ne mora da uvaži. Zašto? Zato što je sve veæ javno objavljeno. I to su mnogi graðani proèitali. Videli su to i državni organi. A sada to tek priznaju. A to nije bilo dobro za nesreæu koja nije spreèena.

Treba ipak podrctati neke vrlo važne napomene. Graðani formiraju svoj sud o javnim liènostima i na slobodnim izborima izražavaju svoju politièku volju. Državni organi moraju da deluju, sve u saglasnosti sa zakonom, jer preventivnim delovanjem mogu da spreèe ono što može biti pogubno za državu ili što krši sam zakon. Državni èinovnici su za to plaæeni. Ako mafija potkupljuje novinare, da bi prikrila svoje prljave poslove, na drugoj strani svi graðani države plaæaju poreze da državni organi sprovode zakone i obraèunavaju se sa onima koji krše zakon, koji potkupljuju, ucenjuju, otimaju i koji prljavim poslovima kriminalno se povezuju u jednu organizaciju. Država se, dakle, bori protiv mafije svim zakonskim sredstvima.

Zašto to nije uraðeno na vreme? Ko je onda kriv? Ako je neko javno davao izjave, a novinari prenosili te izjave, nisu krivi novinari, zar ne? U èemu je njihova krivica? U tome što su prenosili? Pa šta je zadatak novinara i novina? Zbog èega se novine štampaju nego da prenose, izmeðu ostalog, i izjave? Ko odreðuje da li je neka izjava pogodna ili ne? Ko? Zašto Ministar nije uveo državnog cenzura koji æe sedeti u svim novinama i odreðivati šta može da se objavi, a šta je zabranjeno? Da li je to bila skrivena želja Ministra? Da li svi moramo da mislimo isto kao Ministar moramo i da podržavamo reformski kurs vlasti, makar taj kurs bio pogrešan i makar ne davao valjane rezultate.

Ako neko javno daje izjave, znaèi da on ništa tajno ne radi, to je neka elementarna logika, veæ pokušava javnosti nešto da saopšti. Možda je sve to što on javno iznosi pogrešno, ali javnost je ta koja æe presuditi. Ne može Ministar i njegova vlada, ma koliko se sama hvalila da je reformska, da zameni glas javnosti jer je to onda opasno za razvoj demokratije, pošto se na mala vrata uvodi velika diktatura vlastodržaca. Ne može glas javnosti da zameni ni policijska istraga, ni inkvizitorska Komisija koju «ne pravimo», ali koja ima telo. Ako su neki javljali unapred šta æe biti, zaprepašæujuæe je da neodgovorni državni organi nisu ništa preduzeli da to što je najavljivalo spreèi. Da li taj koji javlja ima dobre ili loše namere to je za državne organe nevažno. Njima je bitno da na vreme prime poruku i na vreme organizuju sve državne snage da preventivno deluju. Šta su uradili naši državni organi kad im je unapred javljeno? Šta je lièno uradio Ministar kad je u novinama proèitao šta se sprema? Zašto tada nije formirao Komisiju? Zašto policija nije pokrenula istragu? Ko je kriv? Novinari! Zato što su prenosili izjave onih koji su javljali šta æe biti. Kakva je ovo izvrnuta logika? Optuživati novinare što su imali hrabrosti da objavljuju ono što mafijaši spremaju nije dobro.

Državni organi se ne mogu sakriti iza tih optužnica i ne mogu prikriti svoju odgovornost za sve što se desilo. A to pokušavaju sve vreme da urade od kada se nesreæa dogodila. Ne mogu nasilno linèovati javno mnjenje i novinare da bi prikrili svoju nesposobnost i odgovornost za neuèinjeno. Državni organi treba da stanu u odbranu slobode medija i da zaštite sve novinare koji unapred javljaju šta æe se dogoditi. Na inkvizitorsku stolicu treba staviti sve one koji profesionalno nisu uradili ono što su morali i za šta su bili plaæeni. Sama èinjenica da niko iz vlasti nije dao ostavku i povukao se iz stida zbog svega što se dogodilo, najbolje govori o dogmatskom karakteru novih vlastodržaca koji imaju potrebu i nuždu da sve oko sebe zagade i obesmisle. Zašto Ministar kulture kao kulturan èovek nije dao ostavku jer nije ozbiljno shvatio informacije koje su novinari iznosili? Èemu onda ministarstvo za informisanje? Zašto ministar kulture nije stao u odbranu svojih kolega iz kulture i medija? Zašto ranije, pre ubistva, nije otpoèeo propagandni rat protiv mafije? To neka nam odgovori. Ministar tvrdi da ne postoji opasnost od pacifikovanja kritièke misli i da je strah potpuno bezrazložan.

«Zadatak novinara i štampe i jeste da kritikuje, da sumnjju, apsolutno i da pogreše! Ali ako ustanovite da se neko bavio zloèinom, afirmirao ili skrivao zloèin i bio u vezi sa ozbiljnim kriminalnim radnjama ili pripremao atentat, tj. uticao na atmosferu da to bude moguæe, to treba dokazati»- naglašava Ministar kulture. Da li ste razumeli nešto? Šta to hoæe Ministar kulture da nam kaže? Šta naglašava? Ako ustanovimo da se neko bavio zloèinom, afirmisao ili skrivao zloèin i bio u vezi sa ozbiljnim kriminalnim radnjama ili pripremao atentat, tj. uticao na atmosferu da to bude moguæe, ako, dakle, sve to ustanovimo onda to – treba dokazati?! Kakve su to budalaštine? Kako nešto što smo ustanovili treba tek da dokažemo? Jesu li to nekakve nove inkvizitorske mere za odvajanje potreba i nužda? Ministar je pomešao žito i kukolj. Ministar za kulturu javno iz nužde vrši potrebu. Ili navodi potrebu da bi izvršio nuždu. Ministar je pobrkao zadatke, sumnje i pogreške. Ministar ozbiljno veruje da se može biti u vezi sa radnjama. Kako to? Znamo da se ljudi javno vezuju i linèuju zbog drugaèijeg mišljenja, ali da se ljudi vezuju umesto sa ljudima, sa ozbiljnim radnjama, mora se priznati deluje neozbiljno za jednog reformatora Ministra koji vodi kulturu u zemlji.

Ako nam je ovakav ministar, kakva nam je tek kultura? Nije ni èudno što je Ministar Inkvizitor bio veæ duže vreme u ozbiljnoj vezi sa Pink televizijom i što je uticao na atmosferu da takav kiè i neukus budu moguæi u zemlji u kojoj se ustanovljeni zadaci tek trebaju dokazati. Ministar zna šta je zadatak novinara i štampe. Ministar im dozovljava da kritikuju i sumnjaju. To nije kažnjivo. Kažnjivo je samo kad sumnjaju u vlast i kretanju njene reforme. Novinari mogu i da pogreše. Apsolutno. Ali… Ali, ako se ustanovi da kritikuju, sumnjaju i greše apsolutno, onda to treba dokazati. Gde treba dokazati? Pred inkvizitorskom Komisijom koju «ne pravimo». Pred telom koje æe biti otvoreno za svaku vrstu naglašene komunikacije, bez logike i smisla.

Kako æe izgledati ta Komisija? Ministar je podelio Komisiju na: operativni i profesionalni deo. Kakva je ovo podela? Da li je podela proistekla iz potrebe ili nužde? Kakva je razlika izmeðu operativnog i profesionalnog dela koji su razdvojeni? Znaèi li to da oni koji su operativni nisu profesionalni i obrnuto, dakle, profesionalno iskljuèuje operativno? Još nisam sreo nijednog profesionalca koji nije istovremeno i operativan. U èemu bi se sastojala njegova operativnost? A u èemu profesionalizam? No, dobro, ta dva operativna i profesionalana dela koja su ustanovljena a koju treba tek dokazati, èine «struènjaci Ministarstva informisanja i vladinog Biroa za komunikacije kao i eksperti nekih nevladinih organizacija i ugledni novinari».

Ministar nam nije saopštio da li su struènjaci i eksperti takoðe odvojeni u dve grupe ili su spojeni u iste operativne i profesionalne delove. Struènjaci i eksperti, svaki za sebe, biæe birani pažljivim izborom Ministra i Šefa Biroa u senci, izmeðu nekih i uglednih. Ministar ne dozvoljava nikakvu neodluènost. Operativan i profesionalan je na delu. Ko æe biti izabran odmah je saopšteno. Na èelu Komisije koju «ne pravimo» biæe beogradski novinar Petar Lukoviæ. On æe predvoditi neke i ugledne u borbi protiv atmosfera i ozbiljnih radnji koje zbog èinjenica i razloga, potreba i nužda, žita i kukolja, treba da utvrdi ono što je javno javljano unapred, ono što je ustanovljeno da treba dokazati i što pre bude moguæe apsolutno naglasiti.

Veliki Inkvizitor æe sedeti negde zatvoren i u tajnosti æe pripremati naloge protiv kritika, sumnji i pogrešaka, da bi pronašao novinare, svoje kolege, koji su javno prenosili izjave, koje on nije prenosio i direktno javljali unapred, dok æe on apsolutno saèiniti analizu unatrag, bez opaska i saopštenja, koja mora pacifikovati kritièke misli jer takav kriminalni strah je potpuno bezrazložan i konkretan. U to treba da budemo apsolutno sigurni. To nam unapred javlja Veliki Inkvizitor i kaže: »Godinama se bavim analizom medija, to je moj posao. Analiziraæemo rad medija i pokušati da otkrijemo da li postoje veze sa ubistvom». Godine Velikog Inkvizitora nisu pojeli skakavci. On se sve vreme pripremao da doðe na èelo Komisije. Moramo da verujemo njegovom sudu jer se on bavi godinama analizom medija. Iz tog višegodišnjeg analiziranja medija nema nikakvih rezultata, uprkos atmosferama da to bude moguæe, zbog èinjenice da Velikog Inkvizitora u našoj javnosti èita toliko èitalaca da svi mogu da stanu u Komisiju, jer je on mnogo èitaniji tamo gde je direktno plaæen od onih koji vode propagandni rat protiv naše zemlje.

Kada bi se napravila istraga o javnim izjavama koje je, recimo, u poslednje vreme povodom èitave naše društvene situacije i problema davao Veliki Inkvizitor ustanovilo bi se da je neko bio ozbiljno povezan sa radnjama i da skriva razloge zbog èinjenica da sedi negde zatvoren i priprema naloge protiv kritièkog mišljenja, sumnji i grešaka. Da se to uradi na zahtev Ministarstva unutrašnjih poslova radi potrebe da se, posle hiljadugodišnjeg prebiranja, napokon izdvoji žito od kukolja, mislim da bi strah bio potpuno bezrazložan i da bi ozbiljne kriminalne radnje bile povezane sa ljudima koji utièu na atmosferu da to bude moguæe. Veliki Inkvizitor je doneo veliku priliku da okupi struènjake i eksperte, podeljene na operativce i profesionace, koji æe, tako podeljeni, zajedno sedeti negde u Birou zatvoreni i u tajnosti pripremati naloge koje potpisuje Manipulator tragiènog dogaðaja, Šef u senci. Neki i ugledni su veæ dobili zadatke i afirmisaæe veze sa radnjama i pripremiæe ozbiljne atmosfere da inkvizitorima pacifikacija bude moguæa. Neki i ugledni su se javili unapred, poput predsednika NUNS-a, gospoða NUNSA koja kaže da nije primerno jednom demokratskom društvu da takvu inkvizitorsku komisiju inicira policija. Tako tvrdi gospoða NUNSA i dodaje «S obzirom na vanrednu situaciju i posle saznanja i jakih policijskih dokaza da su neki mediji bili finansirani od strane mafije, mi, na neki naèin, imamo razumevanje za formiranje te komisije. Meðutim, ono što predstavlja opasnost u ovom trenutku, to je da se sluèajno tom prljavom vodom ne izbaci i bebe, a «druga opasnost koju vidimo, to je autocenzura» – ukazala je NUNSA.

Šta je htela da kaže gospoða? Šta nije primereno neki naèin? Kakve veze sa ozbiljnim radnjama imaju bebe? Prljava voda ne izbacuje samo opasnost od jakih policijskih dokaza, s obzirom na vanrednu situaciju, veæ postoji razumevanje koju vidimo za formiranjem komisije za autocenzuru, a to gospoða NUNSA, na neki naèin, u ovom trenutku ni sluèajno neæe skrivati jer takav zloèin apsolutno pacifikuje sve kritièke tvrdnje od drugih opasnosti i bezrazložan strah Bebe od prljave vode ne može da ustanovi ni sama gospoða NUNSA, sve sa svoji obzirima i vanrednim medijima, koju finansiraju komunikacije a jedna, ne, dakle, dve podeljene ekspertske i struène komisije, koju vodi Veliki Inkvizitor i koji primereno demokratskom društvu odvaja Ministra od žita i Biro od kukolja, da bi direktno najavio povode, kako bi, ostalo telo otvoreno za retke vrste: Ministre, Biroe, Velike Inkvizitore, MUP i NUNSE koji, uz opaske i saopštenja, predstavljaju apsolutnu opasnost za Demokratiju i za dalji razvoj Države.

Konkretan razlog je izbacio sve neke i ugledne mediokritete da nam prete prljavim vodama, inkvizicijama komisijama, potrebama i nuždama, saslušanjima i analizama kako bi potpuno bezrazložno pripremali atmosferu da linè bude moguæ i na taj naèin dokažu ono što je veæ ustanovljeno.

S obzirom na opasnost od Bebe koja sedi negde zatvoren i u tajnosti priprema naloge, treba izbaciti autocenzuru prljave vode u proteklih nekoliko godina i posle saznanja o jakim policijskim medijima, pronaæi razumevanje za istrage koje se direktno prenose. To je zadatak novinara i štampe.

I da pogreše, utièu na atmosferu, da to bude moguæe.

Apsolutno.

Beograd, 02.april 2003. god.

SHARE