Početna Sadržaj Pogledajte IN MEMORIAM

IN MEMORIAM

1907
0
SHARE

STEVAN  POPOV (1947 – 2015)
Legendarni pilot Stevan Popov je izvršio samoubistvo.
Čovek koji je iz ratnog Sarajeva spasio 40.000 ljudi.
Koji nije dozvolio 1992 u Švedskoj da njegov avion zarobe zbog sankcija.
Brile iz Izbišta.
Pilot ratne eskadrile iz filma „SUTJESKA“.

Na sahrani nije bilo nikoga iz državnog vrha Srbije.
Oni ne vole heroje jer su kukavice.
Ne vole legende jer su za života zaboravljeni.
Ne vole odvažne jer su mekušci.

Upoznao sam ga pre šet godina.
Nazvao me je, predstavio se i pitao da se upoznamo.
Našli smo se istog dana.
Hteo je da mi pruži podršku na svemu što radim i na hrabrosti.

Prekinuo sam ga.
O hrabrosti u njegovom prisustvu ne želim da govorim.
Za sve što je uradio imao sam veliko divljenje.
On je za mene bio kao junak iz filma.

Tako je i izgledao.

Viđali smo se s vremana na vreme.
Više smo se čuli.
On je mene zvao da komentariše moje tekstove.
Bio je nezadovoljan kako su se JAT i država poneli prema njemu.

U jednom razgovoru rekao sam mu da volim magare.
Odrastao sam uz dvoje magaradi.
Crni i Vida.
Moja dva najbolja druga iz detinjstva.

Stevan se nasmejo od srca.
I ispričao mi o svom magaretu.

Sve se dešavalo na snimanju filma „SUTJESKA“.

„Dosnimavali smo neke kadrove. Bilo je vrlo zanimljivo. Bio sam smešten u mostarskoj kasarni. Jednoga dana, vidim  pirotehničar stavlja eksploziv magaretu oko trbuha. Šta je ovo? Priđem malo bliže. Imam šta da vidim. Magare na prelazu reke treba da odleti u vazduh. Zamislili snimatelj i pirotehničar da dignu jadno magare u vazduh. Hoće da dobiju autentičan kadar.

Ja poludim!
Ne dam magare!
Otmem ti ja ono magare.
Magare je moje! Vičem iz sve glasa.
Ne dam moje magare!
Oni ljuti na mene.
A ja, tvrdoglav kao magare.

Nađem neki ular, vežem ga i pođemo prema kasarni.
Ja i magare.
Išli smo jedno desetak kilometara.
Dođemo na ulaz kasarne, stražar me ne pušta.
Kaže, ti možeš, magare ne može.
Molim i kumim ga, on mi ne da.
Magare neće da pusti u kasarnu.

Stanem kraj kapije, šta da radim?
Neću da vratim magare, makar umro ovde na kapiji.
Ako ga pustim, možda će ga opet pronaći.
Gledam ono magare, gleda magare mene.
Lepo magare!
Tople oči!
Pametno magare!
Kome da ga dam?
Nikoga ne poznajem van kasarne.

Odem od stražara. Pravim se da sam odustao.
Setim se da ima na žičanoj ogradi neka rupa.
Tuda je vojska krišom bežala u grad.
Nađem ti ja onu rupu, provučemo se ja i magare.
Uđemo u kasarnu.
Smestim magare iza zgrade gde sam spavao.
I tako smo se ja i magare družili.
Zavoleo ja njega, zavoleo on mene.

Završilo se snimanje filma.
Iz više komande stigla naredba da se vratim.
Spakujem se.
Šta ću sa magaretom?
Ne mogu drugara da ostavim.

Imao sam folksvagena.
Otvorim vrata da ubacim magare u kola.
Magare pametno, pomaže mi da se nekako smesti.
Vidi i on da moramo da se snađemo.

Guraj vamo, guraj tamo.
Ne ide.
Ne mogu da ga smestim.
Nema mesta.
Veliko magare.

Šta ću sad?

Odem na železničku stanicu.
Hoću da ga transportujem vozom.
Može.
Odlično, obradujem se ja. Magare maše radosno ušima.
Ali, kaže železničar, moraš da zakupiš vagon.
Čitav vagon? Ne možemo ja i magare u kupe?
Ne može. Magare ne može u putnički voz.
Zašto ne može? Ovo je moje magare.
Uredno i čisto. Vaspitano magare.
Kulturno magare.
Ne može.
Neće da njače. Biće tiho. Pusti nas da putujemo zajedno.
Neće nikom smetati u kupeu. Evo, obećavam!
Ne može!
Molio sam ga i preklinjao.
Ne vredi.
Koliko košta zakup vagona?
Reče neku veliku cifru.
Nemam para da platim.

Šta da radim?

Vratim se u kasarnu.
Nađem nekog oficira.
Zamolim ga da mi sačuva neko vreme magare.
Samo da se snađem i vratiću se po njega.
On pristane.
Tražio sam da se zakune da će čuvati magare.
On se zakune.

Gledam ja magare, gleda ono mene.
Kažem mu da moram da idem.
Viša komanda me zove.
Magare maše repom.
Obećavam mu da ću se vratiti.
Samo da sredim sve oko njegovog puta i novog smeštaja.
Magare klima glavom.
Zagrlim ga i poljubim.
Suze mi same pođoše.
Magare striže ušima.

Pođem.
Ne smem da se okrenem.
Čini mi se da će mi srce prepući.
Uđem u kola.
Kada sam zašao za ulicu, čujem kako magare njače.
Nagarim gas iz sve snage.
Samo da ga ne čujem.

Posle mesec dana vratim se u mostarsku kasarnu po magare.
Dođem tamo. Srce kuca da iskoči. Tražim moje magare.
Nema mog magarete.
Šta je sad ovo?
Nađem onoga oficira.
Gde je moje magare?
Pobeglo?
Kako pobeglo?
Eto, pobeglo.
Hteo sam da svisnem od bola.
Tužan, vratim se nazad.
Nikada neću zaboraviti tople oči moga drugara.
Ljudske oči“

Stevane, legendo!
Nikada te nećemo zaboraviti.
Hvala ti za sve ljude koje si spasio.
Hvala ti za jednu devojku što je doletela.
Hvala ti za ovu priču o magaretu.
Magaretu sa toplim, ljudskim očima.

Neka ti je večna slava!

Beograd, 08.06.2015.

SHARE