U svom romanu 1984 Džordž Orvel je zastrašujuće opisao totalitarni režim u kome sve komunikacije kontroliše Ministarstvo istine, a disidente progoni politička policija. Sjedinjene Države ostaju demokratija kojom upravljaju ustav i vladavina zakona, s pluralističkim medijima, mada ima uznemirujućih znakova da su propagandni metodi što ih je opisao Orvel i ovde uhvatili korene.
U stvari, tehnike obmanjivanja su od Orvelovog vremena doživele ogromna poboljšanja. Mnoge od njih razvijene su u vezi s reklamiranjem i marketingom komercijalnih proizvoda i usluga, a potom prilagođene politici. Osobina koja ih izdvaja jeste da se mogu kupiti za novac. U skorije vreme egzaktne nauke doprinele su da tehnike obmanjivanja postanu još efikasnije, omogućavajući uspon političkim profesionalcima koji se koncentrišu samo na „dobijanje rezultata“.
Ovi profesionalci ponosni su na svoja dostignuća i mogu čak uživati poštovanje dela američke javnosti koji se divi uspehu bez obzira na to kako je ostvaren. Ta činjenica dovodi u sumnju koncept otvorenog društva Karla Popera, koji se zasniva na shvatanju da, mada se savršeno znanje ne može ostvariti, realnost možemo bolje shvatiti prihvatanjem kritičkog mišljenja. Poper nije shvatio da u demokratskoj politici sticanje javne podrške ima prednost u odnosu na otkrivanje istine. U drugim oblastima, kao što su nauka i industrija, impuls nametanja nečijih pogleda na svet sukobljava se s otporom spoljne realnosti. Ali u politici se može lako manipulisati percepcijama realnosti biračkog tela. Kao rezultat toga, politički dijalog, čak i u demokratskim društvima, ne vodi obavezno i boljem shvatanju realnosti.
Razlog zbog kojeg demokratska politika vodi manipulaciji je u tome što političari ne teže da kažu istinu. Oni žele da dobiju izbore, a najbolji način da se to postigne je da iskrive realnost u svoju korist.
Zbog ovog saznanja ne treba da napustimo koncept otvorenog društva, već da revidiramo i reafirmišemo argumente u njegovu korist. Moramo napustiti Poperovu implicitnu pretpostavku da politički dijalog ima za cilj bolje razumevanje realnosti i predstaviti je kao eksplicitni zahtev. Razdvajanje vlasti, sloboda govora i slobodni izbori ne mogu sami obezbediti otvoreno društvo; potrebna je i snažna posvećenost traženju istine.
Treba da predstavimo nova osnovna pravila za politički dijalog. Ona ne mogu biti identična naučnom metodu, ali treba da budu slična po karakteru i da sadrže traženje istine kao kriterijuma po kojem treba procenjivati politička mišljenja. Političari će poštovati a ne manipulisati realnost samo ako javnost bude marila za istinu i kažnjavala političare kad ih uhvati u svesnom obmanjivanju. A javnost treba da brine o istini zato što obmanjivanje čini da ljudi pogrešno biraju svoje predstavnike, izobličava politička opredeljenja, potkopava odgovornost i uništava poverenje u demokratiju.
Nedavna istorija pruža ubedljive dokaze da politički programi zasnovani na pogrešnom predstavljanju realnosti donose suprotne rezultate. Reakcija Bušove administracije na terorističke napade 11. septembra 2001 – proglašavanje rata protiv terorizma i tretiranje kritičara kao nepatriota – uspela je da stekne javnu podršku, ali su rezultati ipak bili potpuno suprotni od onih koje je želela Bušova administracija, i za sebe i za Sjedinjene Države.
Praktična teškoća je u prepoznavanju kad politički profesionalci iskrivljavaju realnost. Važnu ulogu tu imaju mediji, politička elita i obrazovni sistem. Svi oni moraju delovati kao „budni psi čuvari“ (watchdogs). Pored toga, javnost treba ‘pelcovati’ protiv različitih tehnika obmanjivanja. Najefikasnije tehnike operišu na nivou podsvesti. Kad se emocije mogu uzbuditi metodima koji zaobilaze svest, javnost najvećim delom ostaje bez odbrane. Ali ako je javnost svesna različitih tehnika, ona će ih verovatno odbaciti.
Jedna uticajna tehnika – za koju republikanski ispitivač javnog mnjenja Frank Lunc kaže da je naučio iz 1984 – jednostavno preokreće značenja i realnost postavlja naglavce. Tako, Foks njuz sebe naziva „poštenim i uravnoteženim“, a Karl Rouv (bivši visoki savetnik i veoma uticajni saradnik predsednika Džordža V. Buša, koji je krajem avgusta ove godine podneo ostavku, bio povezivan s mnogo skandala i manipulacija koje do sada nisu dokazane) i njegovi obožavaoci najjače kvalitete svojih protivnika pretvaraju u njihove Ahilove pete, koristeći insinuacije i laži da dostignuća svojih protivnika predstave kao prevare. Tako su insinuacije o kukavičluku i nefer igri pomogle da budu poraženi veterani s visokim odlikovanjima iz vijetnamskog rata, senator Maks Kleland 2002. i Džon Keri 2004, dok su Buš i potpredsednik Dik Čejni – a obojica su izbegli vojnu službu – bili predstavljeni kao pravi patrioti.
Druga tehnika je preusmeravanje: protivnici se optužuju za motive ili metode koji karakterišu one što ih optužuju. Na primer, Dejvid Horovic, koji mene optužuje da sam „Lenjin antiameričke zavere“, jeste bivši trockista za koga protivnici nikad nisu suprotna strana s kojom treba raspravljati, već neprijatelji koje treba uništiti.
Pokazalo se da je američka javnost izuzetno prijemčiva na manipulaciju istinom, što sve više dominira političkim dijalogom u zemlji. Tom zadatku posvećena je čitava mreža publikacija, od kojih neke uspevaju da prolaze kao mejnstrim mediji. Ipak, verujem da je moguće ‘pelcovati’ javnost protiv lažnih argumenata podsticanjem resentimana protiv orvelijanskog novogovora. Potreban je usaglašeni napor da se identifikuju tehnike manipulacije – i da se imenuju i okrive oni koji ih koriste.
Sada je idealno vreme da se započne ta akcija. Amerikanci se sada bude, kao iz nekog lošeg sna. Ono što smo naučili iz iskustva poslednjih godina – a što je trebalo da znamo sve vreme – jeste da suprematija kritičkog mišljenja u političkom dijalogu ne može da se uzme zdravo za gotovo. Nju može da obezbedi samo izborno telo koje poštuje realnost i kažnjava političare koji lažu ili se angažuju u drugim oblicima obmanjivanja.
Džordž Soros
Autor je predsednik Soros fonda i Instituta za otvoreno društvo
Danas subota-nedelja, 24-25. novembar 2007
