Evo još jednog u nizu političkih protuva i reformskih profitera, demokratskih bitangi i europejskih nitkova, koji podržava vladavinu sumanutog Ace Dramosera, koji mu se klanja i koji smatra da je to velika stvar za Srbiju da ima takvog lidera koga čitav svet uvažava.
Gostovanje Gorana Pitića na režimskoj televiziji Studio B je bilo sramno.
O sveznajućem novinarskom piskaralu Ćulibrku nemam komentara.
Da li još neko zna ekonomiju u Srbiji osim novinara Ćulibrka?
Goran Pitić je pokazao svu svoju kvarcovanu površnost i raskalašnu beznačajnost.
Ministar u vladi Zorana Đinđića je vatreni pobornik diletanta Ace Dramosera.
E, moj Zorane, prijatelju moj!
Rekao sam mu kakve budale je uzeo za ministe.
Dripce koji će ga prodati na prvoj krivini i glavom bez obzira pobeći u Upravni odbor strane banke.
Prodali su jer ti nitkovi nemaju nikakvog morala, nego su slugeranji svakoj vlasti.
Stari uvaženi profesor Mlađan Kovačević otkriva nam uzroke duboke ekonomske krize u Srbiji.
Pored pogrešnog neoliberalnog nametnutog koncepta, on navodi potpuno nestručne ljude koji su se prihvatili posla da reformišu Srbiju, mada nikakvog iskustva nisu imali sa tržišta i iz prakse.
Ja sam te neznalice nazvao prvi – čikaški momci – aludirajući na čikašku školu ekonomskog ubice Miltona Fridmana, koji je školovao ekonomske teroriste da ubijajaju ekonomije drugih država.
Srbija je imala tu nesreću da nije morala da iznajmljuje ekonomske ubice, jer smo imali lokalne barabe koji su to odradili po pozivu, kako bi dobili prostor da se na državnim i nacionalnim krađama obogate.
Jedan u nizu tih domaćih ekonomskih ubica je bio kvarcovani docent Goran Pitić, koji je predavao „Ekonomsku istoriju sveta“ i kao takav veliki kadar petooktobarske kontrarevolucije postaje ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom.
Profesor Kovačević ne može čudom da se načudi.
Zamislite kako sam se tek ja zaprepastio kada sam saznao da docent sa predmeta o ekonomskoj istoriji treba da upravlja ekonomskim odnosima sa svetom.
Znao sam dobro nestručnost Gorana Pitića.
Osim za pevanje, jer čovek zaista van serijski peva.
Ali pevanjem se nije mogao zaraditi toliki kapital i položaj u društvu.
Bila je to, jedna od mnogobrojnih, Đinđićevih pogrešnih odluka.
Razočaran njegovim izborom ministara i krađama koje su počele u januaru 2001 godine, prve krađe nove vlasti su bile na uvozu struje, gasa, nafte i maziva, odlučio sam u februaru 2001. godine da se povučem.
Znao sam da će ove protuve da prodaju Đinđića.
Nažalost, on je više verovao njima nego meni.
U tih sto dana mog obilaska privrede Srbije, imao sam permanentan sukob sa Đinđićevim ministrima. Prezirao sam te skotove i neznalice i to sam javno pokazivao. Oni su osećali da najveća opasnost preti od mene i sve su preduzeli da naprave hajku na mene., kako bi me što pre oterali.Đinđić je naseo na njihovu igru.
Jedan od tih lajavih u čoporu besnih lažnih eksperata je bio upravo i ondulirani docent istorije ekonomije Goran Pitić, koji me je dobro poznavao jer je predavao u mojoj poslovnoj školi.
Đinđić mi je priznao da se, između ostalih, Goran Pitić stalno žalio na mene i moj nastup u javnosti.
On to iz poštovanja prema meni nije smeo da govori.
Nisam imao nikakve kontakte sa njegovim ministarstvom jer sam obilazio privredu i nisam se bavio ekonomskim odnosima sa svetom.
Iznerviran nazvao sam Docenta i rekao mu ono što mislim, da bi me taj solarni ministar lagao da on to nije govorio, ali da se ne slaže sa mojim konceptom pokretanja domaće privrede, jer je dobro da država ima deficite i da se tako ubrzano razvija.
Dobro je da država ima deficite?!?
Dobro je da se država razvija zaduživanjem?!?
To je bilo tumačenje ekspereta Docenta, koji je predavao ekonomsku istoriju i nije imao pojma kako funkcionišu tržišta i kako se na tržištima zarađuje novac.
Moj svaki dalji razgovor sa tim nadobudnim praznoglavcem se istog trenutkazavršio.
Neoliberalni talibani, tržišni fundamentalisti i japijevi ubice su zastupali to stanovište da je dobro za državu da ima deficite i da se što više zadužuje.
Tako smo konačno propali. Reforme nisu bile ni počele.
Mislim, propala je država koja je nagomilala deficite i građani koji su nagomilali dugove.
Docent i njegova banda ministara su se obogatili, udomilili, rešili egzistenciju sebi i svojim unucima.
I umesto da se danas pokriju ušima, kao što se ušima pokrio bivši Miloševićev potrčko premijer Radovan Božović, o kome danas niko ne govori ništa i niko ne pita za njegov kapital, evo nama ponovo osunčanih Đinđićevih bogataša, koji nas danas ubeđuju da je granica Karlobag – Ogulin – Karlovac – Davos naša velika ekonomska prilika, da smo mi lideri u regionu, da imamo pravog Lidera, da Brisel, napokon, ima skim da pregovara i takve gomile gluposti da se čoveku smuči život.
I ja sada treba da ćutim!
I ja sada treba da slušam preseravanje Gorana Pitića i onoga ekonomskog piskarala, koji se ne skida sa ekrana našim TV prijemnika, koji kroz svoje Ćuli brkove mrsomudi neke budalaštine o slobodnom tržištu, riziku zaduživanja u francima i sve takve gadosti, jer su lobisti banaka zelenaša, a ne smeju da priznaju da su banke banditske organizacije koje su dovele 22.000 ljudi pred samoubistvo i koje nemaju namere ništa da preduzmu da spase taj nedužni i zaduženi svet iz dužničkog ropstva.
Nijedne jedine jebene reči o tom našem nesretnom zaduženom čoveku!
Nijednog predloga kako da se pomogne tom nesretniku da se isčupa iz kandži gangstera i zelenaša.
Goran Pitić!
Docent ekonomske istorije.
Ministar bez dana rada u struci.
Bankar bez bankarskog iskustva.
Bogat čovek.
Evo, čitam!
Zdravstveni bilten Gorana Pitića. Ispovest jednog uspešnog odroda i bitange.
Uvek je bio okružen devojkama.
Otimale su se za njega.
Profesora i doktora. Ministra i bankara. Bogataša i pozera.
Koji sada priča, posle svih krađa i prevara njegove vlade, kako se ljubav transformiše u nešto što više nema iskričavost, koji se brine što nema stalnog tinjanja, ljubav je kao devojka, koja mora da se pazi, mazi, poštuje, čuva ….
Ne mogu više!
Povraća mi se od muke!
Fuj!
A deficiti?
Kako stoje deficiti u tim ljubavnim analizama?
A zaduženost zaljubljenih u švajcarce?
Može li da nam kaže kako se maze i paze tajkuni?
Kako se neguje ljubav prema svima koji su na vlasti?
A kako se voli Aca Dramoser?
Šta nam kazuje ekonomska istorija o tome, profesore?
On se ispoveda o svojim fatalnim momačkim ljubavima.
Ko bi rekao, sam se sebi čudi, jer on je racionalni uvlakač i politički kalkulant.
Goran Pitić!
Slika u teretani treba da nas zadivi njegovim izgledom.
Goran Pitić!
Bilje i zdravlje naše ekonomije.
Goran Pitić – prilog ekonomskoj istoriji besčašća.
Beograd, 25.01.2015.
