Rubikon je preðen. Rukavica je baèena. Pravo u lice graðana Srbije. Sve je dozvoljeno. Morala nema u politici, govorio je ustreljeni Ideolog vulgarnog pragmatizma. Ko hoæe moral, neka ide u Crkvu. Ko ima para može sve da kupi. Živimo u komercijalnoj civilizaciji gde se sve kupuje i prodaje. Najvažnija je cena.
Ali, ipak, još uvek ima moralnih vertikala koje ne možete ni kupiti ni podmititi. Na svu sreæu, takvi ljudi još uvek žive. Ako ne možete da ih kupite, onda možete da im otmete, uzurpirate i prisvojite ono što ne rezumete i što niste mogli sami da smislite ili stvorite. Otmi! Tako radi srpska oligarhija. Razbojništvo je dozvoljeno u zemlji koja nema institucija i gde se politièka vlast valja po razlokanom demokratskom putu. Uzmi i otmi! Ukradi! Legalizuj oteto kao svoje!
Gvozdena peta gazi sve pred sobom da bi osvojila ili zadržala politièku vlast. Gvozdena peta brani svoj opljaèkani kapital. Ubistvo urednika novina samo je poèetak uspostavljanja fašizma. Ko je sledeæi? Svako ko – sumnja! Svako ko ne veruje u snagu oligarhije. Svako ko se sprda, izrugiva i podsmeva klovnovima u politici. Srpska oligarhija uvodi fašizam. Zabluda je da to rade radikali. Tu zabludu namerno šire korumpirane nevladine organizacije koje primaju prljavi novac od oligarhije.
Srpski Rajhstag pale SS jedinice oligarha. Analitièari i kolumnisti æute. Graðani su se zabavili svojom mukom. Ismejavaju prostakluk, bahatost i primitivizam oligarha. Smatraju da ne treba uèestvovati u toj menažeriji. Istorija nas uèi da su i austrijskog kaplara ismejavali po minhenskim pivnicama, sprdajuæi se sa njegovim slikarskim paletama, naèinom govora i majmunskim gestikulacija. Ali propali slikar je bio uporan. Na kraju, Tomas Man je morao da beži iz Nemaèke.
Srbiji danas preti latinoamerièki fašizam. Ukoliko èestiti i pošteni graðani ostanu ravnodušni sledi politièko – ekonomski argentinski scenario. Diktatura mediokriteta i kièa. Opominjao sam graðane isto ovako 1988. god. da æe partijsko pohlepni nacional-socijalisti uzeti svu vlast u zemlji i upropastiti državu. Estradni akademik se tada naljutio na mene govoreæi mi da iz èela Despota sija srpsko sunce slobode i pravde. Kritikovao sam neoliberale da rasprodaju zemlju i osiromašuju narod, da ruše veru graðana u demokratiji i republikansku ideju. Tržini fundamentalisti nisu razumeli duh vremena. Prekombinovali su se u podeli procenata. Tražio sam od Ideologa verbalnog legalizma da postane naš Putin i da utemelji državu i zakone. Nažalost, vreme ga je potpuno pregazilo.
Imao je istorijsku šansu. Hvalio sam ga da je spreèio krvoproliæe na beogradskim ulicama u oktobarskom prevratu. Seæate li se, vi koji ste bili u protestu, da je, negde oko 18, 30 èasova, iz grla miliona oèajnika oteo krik: »Idemo na Dedinje, Dedinje!«. Oseæao je poraženi, opljaèkani i prevareni narod gde su krivci nacionalne tragedije. Oseæali su sankiloti, kako ih danas pogrdno naziva jedan preplaæeni novinar oligarha, ko treba da plati za njihovo siromaštvo i promašene živote. Šta mislite šta bi se desilo da se milion prevarenih popelo na Ukleto Brdo? Sreæom, Koštunica je to spreèio. Ne zbog svoje pameti, veæ iz puke mrzovolje. Tresle su se gaæe i tajni raèuni Familije i njihove oligarhije pred urlikom prevarenih. Sakriveni u mišjim rupama èekali su da državi predaju otet kapital u zamenu za život.
Bila je to jedinstvena prilika da se napravi katarza u državi i da se novi sudovi obraèunaju sa oligarhijom i kriminalcima. Svi smo oèekivali donošenje èelnih zakona pravne države. Ali, to se nije dogodilo. Ideolog vulgarnog pragmatizma je izdao graðane Srbije i šibicarski poèeo da trguje sa oligarsima. Epilog znate. Na vanrednim parlamentarnim izborima graðani su pobedili neoliberalni koncept.
Meðutim, Koštunica nas je prevario. Uvukao je u novu Vladu legionare MMF-a i pustio ih da nastave uništavanje naše privrede. Samo za èetiri meseca napravljen je najveæi spoljnotrgovinski deficit – 2,23 mld $, što je 48% više nego prošle godine. Siromaštvo i beznaðe se širi Srbijom. Rastu nezaposlenost, apatija i razoèaranost. Državno rasulo se vidi na svakom koraku. Graðani su izgubili poverenje u demokratiju i republikansku ideju.
Gde je spas? Ko popunjava prazan politièki prostor? Ko može ono što politièari ne mogu? Oni koji – imaju para! Oligarsi! Ovo je njihovo vreme. Vreme bezvlašæa i nemorala. Sve je dozvoljeno onima koji imaju novac. Jeftino kupuju titule i peru biografije. Korumpiraju pseudoelitu dodeljujuæi im nagrade od nekoliko desetina hiljada evra. Srpska pseudoelita kleèi u kniks poklonu pred oligarsima i ljubi im skute. Akademici, nauèni radnici, režiseri, glumci, novinari i druge zamlate prodaju svoja tanka uverenja za pregršt falsifikovanih plaketa, za nastupe na kontrolisanim televizijama i za dobre honorare jer, ipak, posle svega, svi radimo za novac i biznis je biznis. Ništa lièno!
Tako oligarsi dobijaju toliko željeni društveni ugled. Nije, dakle, problem u težnji oligarhije da saèuva svoje privilegije i društvo disciplinuje prema sebi, veæ je najveæi problem u toj potkupljivoj, malograðanskoj i uobraženoj pseudoeliti što podržava fašizam oligarha. Strah se širi Srbijom! Strah od oligarhije. Imaju novac, medije, privatne vojske i mogu svakome da naude.
Srbija je danas na prekretnici. Demokratija se siluje na javnim mestima. Pristojan svet okreæe glavu verujuæi da æe se nasilje samo zaustaviti. Neæe, prijatelji moji! Nasilje æe se samo širiti. Jednom æete doæi i vi na red. Oligarhija hoæe da nas pokori. Mešetari iz briselske administracije zatvoriæe oèi pred tiranijom oligarha. Balkanske varvare treba držati pod kontrolom. Bolje da to rade domaæi satrapi nego protektori EU. Jeftinije je za EU.
Usput, mogu se uzeti dobre provizije za legalizaciju fašizma oligarhije. Televizija mora da ubedi graðane Srbije da æe oligarhija spasiti Srbiju od anarhije. Širi se prièa kako bogati ljudi treba da vode državu. Navodno oni neæe da kradu jer veæ imaju novac. To nije taèno. Onaj ko je nauèio da monopolima i saradnjom sa svim režimima, mimo tržišta, stièe bogatstvo, taj æe uvek gledati kako da državu stavi pod svoj interes i interes svoje porodice. Veliki državnici: Ehnaton, Perikle i Stefan Nemanja nisu bili oligarsi. Nije to bio ni Aleksandar Makedonski niti Napoleon. De Gol i Putin nisu bili novobogataši. Oligarsi su: Berluskoni i Buš. Rezultati njihove vladavine su katastrofalni. Beluskonijev bliski saradnik Marèelo De Ultri priznaje »da nismo ušli u politiku danas bi sedeli u nekom zatvoru osuðeni kao mafijaši«. Predsednik Amerike Buš je proglašen belom gluperdom i alkoholièarem od strane genijalnog režisera, dobitnika ovogodišnje kanske nagrade, Majkl Mura. Mur oligarha Buša optužuje za kraðu glasova, vožnju u pijanom stanju, zastupanje interesa naftnih kompanija i vezu sa, gle èuda, Al-kaidom i Bin Ladenom. Mur je našao da su Buševi preci uzeli neke nacistièke pare.
Da li neki oligarh sme da tuži Majkl Mura? Ne sme. Zašto? Plaše se osvete demokratskih institucija, prezira javnosti i gubitka glasova na politièkom tržištu. Uprkos oligarhskoj strukturi vlasti, demokratske institucije su jaèe od mešetara sa Vol Strita. Britke kritike Majkl Mura brane demokratiju i republikanske tradicije.
Srbija je u opasnosti. Neoliberali su krali glasove u parlamentu i otvorili put za promociju oligarhije. Koštunica nije Putin i ne hapsi Hodorkovskog. Gde je Koštunica? Nema ga nigde. Kao da nije premijer. Sakrio se iza državne funkcije i èeka. Šta èeka? To samo on zna. Koštunica ne želi da vidi šta se sprema Srbiji.
Rubikon je veæ preðen. Graðani oprez! Moramo se samoorganizovati. Moramo graðanski otpor povesti protiv oligarha. Snaga istine neka pobedi snagu kapitala. Istorija traži državnike. Stvarno, gde li je Koštunica? Eno ga sedi u odelu na hilandarskoj obali i mobilnim razgovara. Samo napred! Kocka je baèena! Reè je reè! Realno! 04.06.2004.
