MMF piše u najnovijem izveštaju o evropskoj privredi, da je kriza otkrila nedostatke u konstrukciji evropske privredne i novčane unije. To je tačno zapažanje – kada je reč o evropskoj javnosti. Ona je verovala u ono šta je smatrala poželjnim: jedinstveno tržište, zajednički novac, ali nacionalne javne kase. Ovo poslednje nije jedini nedostatak. Nacionani budžeti upućuju na isti takav suverenitet kada je reč o nadzoru finansijskog sistema, jer je poreski obveznik, koji nije evropski već nacionalni, konačni garant finansijskog sistema, pa i nadzor mora da se obavlja u njegovo, a ne evropsko ime.
Kriza, koja je počela kao grčka, ali je brzo postala evropska, stavlja zemlje članice Evropske unije pred izbor: nacionalizacija ili evropeizacija. Zašto?
Da bi se to videlo, pođimo postepeno stazom doslednosti. Ako se želi jedinstveno tržište robe, to se može pokazati neodrživim ukoliko ne postoji jedinstven finansijski sistem, a ovaj će biti neefikasan ako se ne koristi zajednički novac, a on, opet, zahteva evropskog poreskog obveznika. Inače, na svakom od ovih koraka jedna ili druga vrsta krize preti da podstakne povratak protekcionizma. Ovaj, pak, predstavlja manji problem što je stepen integracije manji, ali mnogo veći ako je međuzavisnost uznapredovala.
Zato što sada dugovi, privatni i javni, jednog broja zemalja jesu potraživanja drugog broja zemalja ili, drukčije rečeno, uvoz i proizvodnja jednog broja zemalja jeste izvoz i proizvodnja drugog broja zemalja. Ako se uvoznici i dužnici ograde carinama i neplaćenim računima, izvoznici i poverioci će izgubiti tržište i finansijska potraživanja. Alternativa je veća fiskalna međuzavinost i centralizacija nadzora nad bankama. To je izbor kojim se odlučuje sudbina evropskog novca.
Vladimir Gligorov
Blic, 13.05.2010.
