Početna Tekstovi i kolumne Svedok Ekonomija i ekologija

Ekonomija i ekologija

1443
0
SHARE

Protokol iz Kjota 1997 godine saèinjen je tako da države pristupnice Protokola moraju da smanjuju emisiju štetnih gasova na planeti do 2012 godine za pet procenata u odnosu na 1990 godinu. Svega pet procenata! Toliko treba svaka razvijena država da se odrekne svog konfora kako bi se spreèilo dalje torovanje èoveèanstva. Toliko treba da se smanji potrošaèka pohlepa da bi èoveèanstvo dobilo priliku da preživi. Prva faza smanjenja štetnih gasova u atmosferi trebalo je da se ostvari u periodu 2008 – 2012, pošto je dokazano da se dramatièno poveæava temperatura na zemlji i dolazi do znaèajnih promena klime. Jednostavno reèeno, naša planeta postaje sve toplija, zagreva se kao èaðava seoska furuna, samo zbog toga što najsavršenije biæe u prirodi nemilosrdno uništava sve pred sobom da bi zadovoljio svoj lièni komfor.

Tako je èovek postao žrtva svoje vlastite pohlepe. Èoveku preti velika opasnost da se u toj užarenoj furuni sam ispeèe za neku demonsku gozbu. Sve veæa pohlepa ga primorava, radi zadovoljenja vlastite sujete i narcizma malih diferencija, da bezdušno i sistematski istrebljuje sopstvenu vrstu. Kada mu nije pošlo za rukom da to uradi u jednom smrtnom životu nekog moænika na vlasti, kada nije stigao u staljinistièkim logorima i fašistièkim gasnim komorama da uništi sve svoje neprijatelje, samouvereno je poèeo da uništava prirodu oko sebe.

Životinja koja ume da razmišlja i govori, kojoj je Svevišnji podario nesluæene moguænosti razvoja misaonog aparata, ni do danas nismo uspeli naš mozak da uposlimo više od tri odsto, dvonožac koji se uspravio nad ostalom pernatom živinom svojom umnom kreacijom, pokazao je da još uvek ne može da se vine u nebeska prostranstva jer mu logika debelog creva i krèanje stomaka potpuno pokvare idiliènu sliku buduænosti naše planete.

I ne samo da te utopije više nema, nego se dvonožac pretvara u serijskog ubicu biljnog i životinjskog sveta koji æe, na kraju svog pogrešnog puta, izvršiti kolektivno samoubistvo sopstvene vrste tako što æe se ispeæi na vatri sopstvene taštine. Ne samo, dakle, da æe taj glupi i neinteligentni stvor koji hoda na dve noge nastoji da ubije svoju sopstvenu vrstu, što ima pravo, nego æe uništiti èitav živi svet oko sebe da bi tako opravdao svoje samoljublje.

Ko mu daje pravo da to uradi? Ko mu dozvoljava da uništi živi svet na planeti? Ako se umorio, razoèarao, poludeo ili narkotizovao do te mere da ne vidi više razlog svog postojanja, neka se mirno, tiho, neprimetno povuèe iz živog sveta, neka otplovi na neki sprud sopstvene sujete i tamo, poput kitova samoubica, završi svoje besmisleno plivanje u istom krugu zabluda i predrasuda. Neka se jednostavno udalji i oslobodi živi svet od svoje maloumne prepotencije i iskljuèivosti.

Zašto je èovek dozvolio da doðe u takvu poziciju da može jednim nepromišljenim potezom ljubitelja nuklearnih fisija, da uništi èitav živi svet na planeti? Na to pitanje naša vrsta mora hitno da potraži odgovore, kako se ne bi desila Velika katastrofa u kojoj æe se uništiti život na planeti. Postoje pokušaji normalnih ljudi da spreèe narkotizovane pripadnike sopstvene vrste da poštuju prirodne zakone i potpisane protokole u Rio de Žaneiru 1992 godine, kasnije u Kjotu, da bi u februaru 2005 godine stupio na snagu dogovor koji æe spasiti planetu od uništenja.

Mada se ti pokušaji prilièno sporo odvijaju i mada sve to deluje nekako previše omamljujuæe za našu vrstu, možda smo zbog preteranog otopljavanja i zagrevanja postali lenji u pustinji duha, mora se priznati da, ipak, nekih pokušaja ima i da još sve nije izgubljeno. Možemo u poslednjem èasu, kao u nekom napetom filmu, da spasimo našu vrstu i zaštitimo prirodu od nas samih. Ima nade da se nešto može uraditi na spreèavanju kataklizme.

Zadatak svakog normalnog èoveka je da poðe prvo od sebe. Prvo sebe treba da promenimo pa tek onda našu zabludelu braæu koja veruju da mogu prirodu èoveka promeniti preko noæi. Taèno je da smo se u nauèno – tehnološkim dostignuæima svemirski udaljili od našeg dalekog pretka iz Altamire, ali što se tièe naše unutrašnje prirode vrlo malo smo se izmenili od našeg èupavog roðaka koji, gonjen nekom nepoznatom silom, oslikava zidove peæina u kojima se sakrivao od prirodnih nepogoda. Najviše su se udaljile od peæine razvijene zemlje, ali one prave najveæe probleme.

Naroèito, Velike sile koje, gonjene svojim unutašnjim protivureènostima, odbijaju èak i da potpišu protokole. Protokol iz Kjota ratifikovalo je do danas 159 zemalja, ali to nisu uradile dve zemlje koje su najveæi zagaðivaèi – SAD i Australija. Administracija Imperije u rastrojstvu ne prihvata da potpiše Protokol objašnjavajuæi da bi to ugrozilo njihovu ekonomiju. Neverovatno zvuèe ova objašnjenja i èovek se zaprepasti kada toliko gluposti dolazi iz vrha države koja danas upravlja planetom.

Meðutim, u odgovoru je sadržana sama suština turbokapitalizma koji polazi od toga da je profit merilo svih stvari. Nije, dakle, život merilo svih stvari nego ostvareni profit. Što su profiti veæi to se život smatra ispunjenijim. Fabrika koja pravi dobar profit na robi koju tržište traži i ispušta industrijski otpad u obližnju reku, koja postaje zatrovana i gde više ribe uopšte nema, ima pravo da uništi sve prirodne resurse oko sebe da iz godine u godinu uveæavala svoj profit. Ona ima to pravo jer zapošljava ljude koji bi umrli od dosade da nema te fabrike. To što ti ljudi umiru od zatrovanog dima i vode iz fabrike nije bitno jer je to mnogo manja opasnost nego da neko ništa ne radi. Ako ništa ne radi, onda ima dosta slobodnog vremena za razmišljanje i postoji opasnost da mali èovek doðe do spoznaje o svom pogrešnom putu i da odbije poslušnost i pobuni se protiv pravljenja tolikog profita.

Koji je smisao tog profita? Hoæete da imate više. Koji je smisao nagomilavanja tolikih materijalnih dobara? Hoæete da imate više. Gde je kraj? Ima li kraja? Okrenite se oko sebe i videæete koliko vas nepotrebnih stvari okružuje. Kupili ste stvari koje vam ne trebaju. Zašto ste ih kupovali? Zato što vam se uèinilo da vam trebaju. Zato što su drugi kupili. Možda zato da bi kupili sopstvenu sigurnost.

Razvijene zemlje i dalje, kao što su to vekovima radile, pljaèkaju siromašne zemlje i truju našu planetu uništavajuæi prirodu, samo zbog toga da bi one bile i dalje razvijene i da bi imale dobre stope ekonomskog rasta. Seku se šume Amazona koje su pluæa sveta i uništava se moguænost samoozdravljenja zbog toga da bi mali èovek u Imperiji mogao svojim kolima da ode do prodavnice koja se nalazi nekoliko koraka niz ulicu. Mali èovek pripada Imperiji i ponosan je što onaj divljak iz Amazona nema kola i što nema samoposluživanje. Administracija brani taj stvoreni svet iluzija i ne dozvoljava malom èoveku da bude mimo sistema kontrole. Uspeh i profit povezuje sve ljude. Ekonomija destrukcvije uništava prirodu i smisao. Globalna glad za profitom truje èitavo èoveèanstvo.

Nije problem u fabrikama. Problem je u nama. U našem naèinu života. Prihvatili smo trku za profitom. Uspeh nam je oduzeo pamet. Profit zarobio dušu! Prirodna katastrofa se može spreèiti samo promenom naèina života. Èovek mora da se menja. Mora da se vrati sebi i svojoj prirodi. Ekonomski pokazatelji ne mogu spasiti dušu okovanog èoveèanstva. Mnoge ekonomske istine su statistièki brojevi koji prikrivaju bolest èoveèanstva. Možemo se leèiti samo ako promenimo naèin života. Možemo spasiti prirodu samo ako spasimo sebe od dosadašnjih zabluda.

Ekonomska nauka æe morati da promeni svoje dosadašnje postulate. Ovako dalje više ne može. Ili æe izbiti svetska revolucija siromašnih, obaspravljenih, zatrovanih i izmanipulisanih protiv male skupine koja vodi svet u ponor ili æemo nestati u sopstvenom otpadu. Ostvareni profiti ne donose uspeh životu koji odumire. Svi profiti mogu da nestanu kada više ne bude kupaca. Ko æe da pravi profit kada èoveka više ne bude bilo?

Ako hoæemo da saèuvamo èoveèanstvo, moramo slušati glas prirode. Prirodni zakoni su jaèi od naše samovolje. Ako hoæemo da saèuvemo život na planeti, moramo da se menjamo. Protokol o spasu duše èoveèanstva treba što pre potpisati. To je prvi korak. Kakav-takav, ali je korak. Bitno je da krenemo.Tek tada æemo poèeti disati punim pluæima.

Svedok

SHARE