ДВЕСТА ЕВРА
Један добронамеран читалац , који прати дуго година мој рад, коментарише моје залагање 30 година да се промени Србија и предлаже ми да, због тога што нема ефеката од мога јавног писања и наступања, јер Србија све више пропада и све нас је мање у Србији, више умиремо него што се рађамо и све више се исељавамо, да променим начин рада и да усвојим његов предлог.
Добро.Хајде да прихватим критику.
Шта треба да урадим да би се Србија спасила?
Његов предлог је да , због очајне финансијске ситуације у Србији, јавно обећам народу да ће, уколико се изврше промене, које предлажем, сваки грађанин Србије да добије по 200 евра, неповратно, да троши по сопственој жељи.
Ево добре прилике да јавно допуним своје политичке ставове и да заокружим и објасним своју животну философију.
Мој принцип, како у послу, тако и у животу,је да никада никоме ништа не обећавам што не могу да испуним и не обећавам нешто што се крши са мојим моралним ставовима.
Реч мора да буде, према моме мишљењу, светиња.
Зар на почетку не беше реч и реч беше у Бога?
У овом случају, ради се о кршењу мојих моралних начела.
На то никако не могу да пристанем.
Сматрам да је политика јавно добро и да није дозвољено поткупљивање грађана.
То далеко боље од мене зна да ради политички олош, који у предизборним обећањима изговарају свакакве глупости и лажи.
Они ће без икаквог срама, јер немају стида и моралне вертикале у себи, понудити, свим грађанима који буду гласали за режим, да ће исплатити неповратно сваком грађанину по 300 евра, само да они остану на власти.
Зашто то не би обећали?
Шта их у томе спречава?
Да ли дају новац из свог џепа?
Ионако задужују Србију и воде је у банкрот.
Има још државног капитала који може да се распрода и да се узме провизија.
На крају, све да се тако неодговорно и понесем, која је онда разлика између мене и политичког олоша?
Ако радим исто оно што и они раде, зар онда нисам исти као и они?
Моји животни принципи су управо супротни од понашања бараба у политици.
Једноствано, нећу да прихватим да будем део тог поквареног и подлог политичког света у пропадању.
Зар тај мој доследан јави став није привукло толики свет да ми поверују?
Зашто би изневерио себе и толике људе?
Дакле, сматрам да је поткупљивање бирача – НЕМОРАЛНО!
Није дозвољена радња!
И треба кривично гонити, према одредбама новог закона, све оне који поткупљују бираче.
Грађанин је суверен у свом демократском праву да бира и да буде биран.
Нико нема права да нарушава изборну вољу грађана, тако што ће поткупљивати њихову наклоност.
Избори морају да буду фер и слободни.
Нико нема права , како се то данас насилно ради од издајничког и конвертитског режима, да утиче на изборну вољу грађана.
Претње, уцене, обмане, поткупљивање, лажна обећања и фалсификовање гласова морају да буду проглашени тешким кривичним делима.
Ко се буде служио тим недозвољеним средствима, ко буде нарушавао основне принципе Демократије и ко буде погазио начела Републике, мора бити лустриран.
Мора му јавност дати црвени картон и избацити га из изборне трке и политике заувек.
Залажем се да се донесе нови изборни закон, који ће све то да регулише.
Имам још других предлога око тога како ће изгледати изборна кампања.
Уколико се не донесе такав изборни закон, онда не треба да излазимо на никакве изборе.
Не треба, јер су такви избори нерегуларни и фалсификовани су изборни резултати.
БОЈКОТ свих избора је одговор демократске јавности узурпаторима и тиранима.
БОЈКОТ свих избора је једини начин да се откаже послушност тоталитарном режиму и да грађани више никада не гласају за политички олош.
Након успешног бојкота, када тоталитарна власт више не буде имала никакав легитимитет, грађани морају да изађу на улицу и да одбране Демократију и Републику од узурпатора.
Мирним протестима грађана, мислим да је довољно стохиљада људи на улици три дана, отераћемо издајнички режим и успотавити нови изборни закон и нове политичке принципе.
Уместо директне, представничке, преварантске демократије морамо да уведемо непосредну, директну и поштену демократију ослобођених грађана Србије.
То су моја политичка начела у која верујем и за која се борим.
Зашто та моја борба траје 30 година?
Зашто та политичка начела нису примењена?
Е, то није због мог нечињења и повлачења из јавности.
Нисам крив за стање у коме се Србија налази.
Све сам предузео да се спречи погрешно кретање Србије у пропаст.
Нисам чак ни гледао своје личне и пословне интересе, него сам хрлио према Правди и Поштењу, залажући се за Слободу грађана.
То ме је скупо коштало.
Прескупо!
Али, то је био мој избор.
И не жалим због тога.
Да ли је мој три деценија јавни рад имао смисла?
Мислим да јесте.
Радио сам оно што сам сматрао да морам да урадим за моју домовину.
Лично сам испуњен.
Нисам се предао, разочарао и повукао.
Распламсавао сам упаљене прометејске ватре наших предака.
То је светадужност сваког грађанина.
Можда ће се те упаљене ватре претворити у пожар који ће једног дана сагорети вавилонске куле лажи, обмана и превара политичког олоша.
Можда хоће. Можда неће.
Волео бих да успемо.
Али,ако не успем да то доживим, неко иза мене ће то наставити.
Испунио сам што сам могао и морао.
Неко храбрији, паметнији, одлучнији и вештији ће успети у томе.
Нека му је са срећом. Желим да генерација иза нас то све доживи.
Онада има смисла све ово што радим.
Не радим само за себе и своју генерацију, него хоћу нешто вредно да оставим нашем поколењу.
Зар нас наши преци нису томе научили?
Испуњен сам тим осећајем да сам припадао нечему што је имало смисла.
Уопште није пресудно важно да ли ће се баш нашој генерацији посрећити да то дочекамо, наравно да бисмо волели и зато на томе морамо да радимо, ако знамо да то нешто велико и значајно за Србију мора да се догоди.
Питање је само времена.
И наши животи се не уклапају у ту трку са временом.
Изучавајући историју, од наше древне, хиљадугодишње повести до данас, научио сам да наш живот ништа не значи у том историјском трајању.
Историјски процеси се одвијају у својим повесним циклусима и ми, лично, на њих не можемо да утичемо, као што сламка не може да заустави надолазећи цунами.
Некога историјски талас избаци на површину и носи га док га не разбије и уништи од стене.
Пример?
Не морамо ићи далеко у историју.
Погледајте шта се све десило са политичарима од деведесетих година прошлог века до данас.
Зар нису сви трагично страдали у свом неразумевању историјских процеса?
Политички дилетантизам су платили својим животима.
Ми смо платили нашу наивност, поводљивост, спрдање и нечињене.
То су наше најгоре националне особине.
Нисмо успели да их савладамо и покоримо.
Зато настављамо да пропадамо.
Где је крај нашем пропадање?
Крај увек постоји.
У нешто морамо ударити да бисмо се освестили и пробудили.
Сада, док падамо у понор, пекићевски речено, морамо да машемо рукама.
Можда ћемо да научимо да летимо.
И да избегнемо нестајање.
Не можемо да научимо да летимо за 200 евра.
То много више кошта.
Београд, 11.10.2017
