Početna Sadržaj Izdvajamo DUŽE SE RADI

DUŽE SE RADI

1432
0
SHARE

Duže se radi, a lošije živi       
Jovan B. Dušanić     četvrtak, 13. septembar 2012. 
Danas čovečanstvo (sem uskog sloja namoćnijih i najbogatijih) plaća ogromnu cenu za lažnu ekonomsku teoriju i pogrešnu ekonomsku politiku koja se u svetu vodi poslednjih decenija, a koja je bazira na neoliberalizmu, a ozbiljne ekonomske i socijalne posledice postaju očigledne sve većem broju ljudi. Jedna od njih je zabrinjavajući rast nejednakosti koji se beleži, ne samo u ekonomski slabije razvijenim zemljama (gde on odavno ima alarmantne razmere) nego i u najrazvijenim državama sveta. Tako se od 80-ih godina prošlog stoleća (kada neoliberalna ideologija postaje dominantna) i u SAD društvo ubrzano raslojava na sve manji broj izuzetno bogatih i ogroman broj siromašnih.

 

Dok je krajem 70-ih godina 1% najbogatijih Amerikanaca prisvajalo manje od 9% ukupnih dohodaka SAD, 2007. godine taj procenat je iznosio 23,5%, a uz to 1% najbogatijih kontrolišu više od 40% bogatstva zemlje. U ovom periodu plate se realno ne povećavaju i one sve više zaostaju za rastom produktivnosti (videti grafikon koji je, kao i većinu podataka, preuzet iz knjige Aftershok, Roberta Rajha). Prosečni prihodi radnika danas su realno niži nego 70-ih godina prošlog veka.

 

Međutim, smanjenje prosečnih prihoda radnika nisu automatski značili i smanjenje potrošnje prosečne američke porodice, a to je ostvarivano preko sledeća tri mehanizma.

1. Sve veći broj žena počeo je da radi i na taj način povećava porodični budžet. Tako je krajem 70-ih godina prošlog veka radilo 12%, a krajem 90-ih godina već 55% majki koje su imale decu mlađu od 6 godina. Međutim, s vremenom su troškovi angažovanja drugih za kućne poslove i brigu o deci, te povećani izdaci žena zbog svakodnevnog odlaska na posao nadmašili dopunske sredstva koje je zaposlena žena donosila u domaćinstvo, te je bilo neophodno obezbediti dopunske prihode preko drugog mehanizma.  

2. Na poslu se ostaje sve duže i duže, pa je prosečna američka porodica krajem 90-ih prošlog veka godišnje radila 500 časova više nego 70-ih godina. Zaposleni su sve više časova provodili na poslu ali su troškovi domaćinstva neprekidno iz godine u godinu rasli. Primera radi, prosečna cena kuće 70-ih godina prošlog veka iznosila je oko 65.000, a 2006. godine oko 250.000 dolara, ili samo za poslednjih deset godina udvostručena je školarina za više obrazovanje. U uslovima kada dopunski rad ne može bezgranično da se povećava (dan ima samo 24 časa) i kada plata po času rada stagnira, a troškovi domaćinstva neprestano rastu trebalo je pronaći dodatna sredstva da bi se bar zadržao dostignuti nivo standarda, pa se pribeglo trećem mehanizmu.

3. Domaćinstva su prisiljena da se sve više i više zadužuju, tako da je za poslednjih 30 godina dug prosečne američke porodice porastao sa 50 na 138% godišnjeg dohotka. Koristi se po nekoliko kreditnih kartica, automobili se uzimaju na kredit ili lizing, školuju se deca uz pomoć studentskog kredita, kupuju se kuće koristeći hipotekarne kredite itd. Kada je napokon, pre nekoliko godina, došlo do pucanja balona dugova pokazalo se da je i ovaj mehanizam iscrpeo svoje mogućnosti.

Dok su 70-ih godina u prosečnoj američkoj porodici primanje glave porodice bilo dovoljno za izdržavanje domaćinstva (tekuća potrošnja i svi predmeti komfora, kuća, dva automobila – za sebe i ženu, školovanje dece i slično), a zaduženost po kreditima relativno niska, sada u kući rade oba supružnika da bi održali standard od pre nekoliko decenija, a domaćinstva su mnogo zaduženija. Tako smo došli u situaciju da se poslednjih decenija beleži značajan rast produktivnosti rada, a čije plodove uživa samo tanki sloj najbogatijih. Umesto da rast produktivnosti vodi skraćenju radnog vremena i porasta plata (što je bio slučaj od Drugog svetskog rata do 70-ih godina prošlog veka) napravljen je sistem u kome ogromna masa ljudi ostaje van procesa rada kako bi oni koji rade morali da pristanu na bilo kakve uslove koji im „gazde“ odrede.

Tako na primer, kompanija Ford je u januaru 2010. godine, uz veliku medijsku pompu, objavila konkurs za prijem 1.200 radnika u pogonu montaže u Čikagu ali je potpuno nezapaženo prošla informacija da novozaposleni moraju da pristanu na dvostruko manju platu od već zaposlenih radnika. Međutim, kada je Henri Ford, pre jednog stoleća, odlučio da u svom (izuzetno uspešnom) pogonu montaže u Mičigenu radnicima utrostuči platu za osmočasovni radni dan usledile su burne negativne reakcije. Henri Forda nazivali su ludakom, socijalistom i slično, a The Wall Street Journal okarakterisao je ovaj njegov postupak „ekonomskim zločinom“.

 

Nezaposlenost je danas naročito velika među mladima, a oni su u uzrastu koji je najkreativniji i kada znanja stečena školovanjem brzo zastarevaju i treba odmah da se realizuju u praksi, kada treba da stvore odlične radne navike, da se kao mladi samopotvrde i dobiju samopouzdanje. Ostajući bez zaposlenja mladi nisu u mogućnosti da blagovremeno zasnuju porodicu što smanjuje njihovu socijalnu odgovornost, te ruši socijalnu stabilnost u društvu jer u nemogućnosti da se časno zaradi novac rastu krađe, razbojništva, narkotrgovina i slično. S druge strane, istraživanja pokazuju da zaposleni sve više vreme provode na poslu što negativno utiče na njihovo (samo)obrazovanje i zdravlje radnika, te da oni imaju sve manje vremena za porodicu i prijatelje što doprinosi slabljenju socijalne kohezije u društvu..

Neoliberalizam je ideologija koja se realizuje u interesu bogatih i moćnih, a oni imaju ogromnu finansijsku (i ne samo finansijsku) moć uz pomoć koje oblikuju politički, medijski i (kvazi) naučni prostor kako bi se vodila ekonomska politika i javno promovisale vrednosti koje njima odgovaraju. Zbog toga poslednjih godina uglavnom slušamo da je problem nastao jer ljudi ne žive u skladu sa realnim mogućnostima, te da se mora ići na dalje „stezanje kaiša“ i racionalizaciju radnih mesta (prevedeno sa orvelovskog novogovora: dalja otpuštanja i povećanje nezaposlenih), a mnogo manje se govori o problemu neravnomerne i nepravedne raspodele i da rešenje treba tražiti na tom području.

Godinama su top menadžeri velikih finansijskih firmi primali astronomske bonuse i plate, pa je tako menadžer hedž fonda DŽon Polson samo u 2007. godini zaradio čak 3,7 milijardi dolara što je više nego primanja 74.000 prosečnih (medijana) američkih porodica. Kada je naredne (2008) godine došlo do globalne finansijske krize velike finansijske firme (koje su krizi, u velikoj meri, i kumovale) našle su se na ivici bankrotstva i vlasti SAD su za njihovo spasavanje potrošile hiljade milijardi dolara, da bi posle toga oni nastavili da rade „po starom sistemu“ – ulazeći i dalje u sve rizičnije mahinacije i isplaćujući sebi ogromne plate i bonuse. Bogati i moćni su izgradili sistem u kome je rizik učinjen zajedničkim, a profit samo njihovim, gde se ostvaruju ogromni privatni dobici po osnovu javnog gubitka, odnosno dobit se privatizuje, od strane uskog kruga moćnih i bogatih, a gubici se socijalizuju – prebacuju na mase slabih i siromašnih.

Na kraju, recimo da ovakva praksa može da traje sve dok se kritičan broj građana ne nađe u bezizlaznom položaju i, što je još važnije, dok ne bude svestan istinskih uzroka zbog čega je u ćorsokak dospeo, a onda se može očekivati i akcija koja će imati izglede na uspeh. Do tada je potrebno razotkrivati i ukazivati na zlo i nepravdu, ne zbog toga da bi oni bili definitivno pobeđeni (uvek će ih biti u većoj ili manjoj meri) nego zato da oni ne bi pobedili nas.
 

SHARE