Како преживети Америчку Империју?
понедељак, 26 децембар 2011 16:22 |
Aутор текста Др. Томас Флеминг |
Др Томас Флеминг, уредник часописа Хронике (Chronicles), однедавно има блог на сајту
британског дневног листа Дејли Мејл. У изузетно занимљивом есеју од 12. децембра,
осврће се на будућност Срба у околностима када Америчка Империја – која је последње
две деценије диктирала догађаје на Балкану – мора да се бави сопственим проблемима.
Оригинал можете прочитати овде. Превод сам припремио уз велику помоћ колеге
Вронског. Др Флеминг је врстан писац и није било нимало једноставно истовремено пре-
нети и тон и право значење његових речи. Имајте на уму и да је текст писан за новине ан-
глоамеричког мејнстрима, тако да је потребна извесна доза читања између редова. Паме-
тнима довољно, што би рекли стари Римљани.
Водитељка Телевизијe Републике Српске поставила ми је исто питање које ми свакодне-
вно постављају још откако сам стигао у Београд пре недељу дана: „Шта мислите какви су
изгледи Србије да овога пута добије статус кандидата за ЕУ?“
Одговорио сам јој као што увек чиним: „Никакви“. После мање од сат времена, про-
рочанство се испунило: Хрватска Дa, Србија Не.
Не знам ко је уопште и очекивао да ће Србија остварити овај, наводно толико же-
љени резултат. Чак је и председник Србије, Борис Тадић – чија политичка будућност зави-
си (или би макар требало да зависи) од испуњења обећања да ће од Србије направити
фини, узоран део Европе – знао шта предстоји, па се неколико недеља трудио да прип-
реми терен.
Уосталом, Европска унија је брод који тоне, преоптерећен дуговима растрошних
власти Грчке и Италије. Колико ће још немачки порески обвезници трпети Меркелову и
њен поприлично скуп Drang nach Süden? У поређењу са неспособношћу и, да кажемо, не-
регуларностима прозападног Тадићевог режима, Италија и Грчка су попут Швајцарске.
Пријем такве једне владе би послао ЕУ на дно – где јој је уосталом и место. (Иначе, исто
то би могла да постигне и презадужена Хрватска, чији је пуни пријем управо прихваћен.)
Откуд Србима уопште жеља да се придруже том клубу? Немачка је била предвод-
ник разбијања бивше Југославије, а притом је, уз Аустрију, вековима сплеткарила у циљу
задобијања контроле над Балканом. И док су за неморално бомбардовање српских циви-
ла превасходно одговорне САД, ниједна чланица ЕУ није се посебно бунила.
Разлог за ову сулуду жељу је очигледан: Србија је деморалисана земља. Некада
амерички миљеници у источној Европи, Срби су последње две деценије били мета сата-
низације и потчињавања. Резултати су катастрофални: срце Србије (Косово) су отели на-
силни албански исламисти, Срби су етнички очишћени из Хрватске, а Црна Гора се веро-
ломно одвојила – а све уз подршку и наговор баш САД и ЕУ. На делу је чак и сепаратис-
тички покрет у Војводини, који помаже Мађарска. Никакво, дакле, чудо што Србе муче пе-
симизам и апатија!
Најјаснији показатељ српског очаја је природни прираштај, који се у Србији налази
испод минимума за обнову. Током разговора које сам водио са студентима и младим па-
ровима, говорио сам да би требало да мање мисле на политику, а да се више баве озби-
љним задатком живота. Чему брига због покварених политичара или мржње света? Срби
су били покорени, потчињени и понижени под Турцима читавих 400 година, па су опет оп-
стали и уздигли се почетком деветнаестог века. Сачували су своју приврженост правос-
лавној цркви, хранили своје историјско памћење властитом народном поезијом, и били
изузетно плодоносни и чврсти духом. Нису клонули чак ни током комунизма; колективиза-
ција пољопривреде је овде пропала, а Београд је представљао јарко светло у мрачном,
суморном свету иза Гвоздене завесе. Али, оно што није пошло за руком комунизму, сада
уништавају амерички конзумеризам и осионост.
Сажимам своје виђење у разговору са једним православним епископом: ако Срби
изгубе своју веру, идентитет, и жељу за животом и репродукцијом, сва прича о политичкој
будућности Балкана постаће неважна – јер Срба више неће ни бити. Уколико се, пак, вра-
те својој традицији и поново почну да рађају децу, тада ће бити кадри да издрже сваки
облик јарма који намеће америчка Империја и њени европски сателити.
Срби воле да се баве депресивном причом о светским проблемима, али ретко ће
бити баш толико нерасположени да одбију ракију или да се не придруже започетој песми.
У Србији нема маније величине, нити грандиозних амбиција за освајањем света чија про-
паст би им уништила душу – за разлику, на пример, од Руса и Немаца. Верујем да би им
требало веома мало да се опораве: патриотска власт, школски систем који није посвећен
уништавању умoва и карактера деце, затим прилика да се добије пристојан посао.
Да би се видело колико је мало неопходно, довољно је отићи у Бања Луку. Кон-
траст између Београда и Бања Луке није баш као ноћ и дан, него више налик на разлику
између поноћи и свитања. Срби у Босни и Херцеговини имају већи природни прираштај, и,
уз разумљиву нервозу, чини се да им је поуздање у будућност макар делимично веће.
Теоретски гледано, њихов обазриви оптимизам није нарочито оправдан. Део су
савезне државе која укључује босанске Муслимане, који их отворено мрзе до сржи и без
престанка кују планове за интеграцију Републике Српске (РС) у државу под муслиманском
доминацијом. Београд и Нови Сад, истина, јесу бомбардовале САД, али то није ништа у
поређењу са страхотама и зверствима на свим странама босанског грађанског рата.
Био сам у БиХ више пута, током и непосредно после рата. Километар за километ-
ром спаљених села подсетио ме на фотографије разарања Немачке после 2. светског ра-
та. А ето, Бања Лука се развија. Стару српску цркву пристојно одржавају, а нови храм је
прекрасан, да се тако изразим. Мање сам задивљен новим зградама владе, али оне су
свеједно на част Босни.
Боде очи једна од најружнијих католичких цркава на свету. Ово звучи невероватно,
али говорим као католик који је видео много ружних богомоља широм света: ову цркву из
цртаних филмова морате видети да бисте поверовали да постоји. Док нисам пришао до-
вољно близу да схватим да се ради о цркви, личила ми је на луна-парк из 1950-их.
Зашто, дакле, Срби у Србији малодушни, а Срби у РС нису? Мислим да се бар де-
лимично ради о разлици у величини и самосталности. РС мора да се носи са властима у
Сарајеву и низом злурадих сметала званих Високи представник. Сваки нови Високи пред-
ставник је шашавији од претходног, а служи само да би Србима понављао партијску ли-
нију САД, ЕУ и УН: „Заборавите на Дејтон и све потписано. Сарађујте с нама како бисмо
направили од БиХ јединствену, мултиетничку секуларну државу коју ће контролисати по-
томци муслимана који су вас вeковима угњетавалаи и пљачкали“.
Ко зна шта ће на крају бити са РС или са Србијом? Ових дана су се САД и ЕУ пре-
више забавиле о себи да би могле да посвете време и ресурсе пројекту уништавања Ср-
ба. Забављали су се док су могли, али сад се мора даље. Европу и САД дрма нерешена
финансијска криза, на Блиском истоку јача Ислам, а у Авганистану и Ираку се воде ратови
које је немогуће добити. Све мањи број Срба на свету мораће да сачека
