Zamislimo državu kao akcionarsko društvo u koga se udružuju graðani da bi ostvarili neke svoje interese. Ne postoji akcionarsko društvo bez konkretnih i jasnih interesa akcionara. Graðani su akcionari koji se bave nekim odreðenim zanimanjima. Radeæi na tim poslovima oni, takoðe, ostvaruju neke svoje interese. Koji su njihove interesi kao akcionara u državi?
Možemo poæi od bilo kog zanimanja. Ali, da ne bismo suviše iskomplikovali našu analizu, pogledajmo kakvi su intersi radnika i poslodavaca u takvom akcionarskom društvu. Jer graðani se, ako iskljuèimo socijalno izdržavane, pojavljuje ili kao radnici ili poslodavci. Poðimo zato redom. Radnici svoje interese najbolje ostvaruju u slobodnoj tržišnoj privredi. Za adekvatan, valorizovan rad oni zaraðuju konkretnu platu. Kažemo zaraðuju, a ne dobijaju jer radnicima niko ništa na tržištu ne poklanja. Visina plate æe zavisiti od njihovog konkretnog uèešæa u stvaranju novostvorene vrednosti. Znaèi, tek kada se njihov uloženi rad ostvari i potvrdi na tržištu, oni mogu zaraðeno podeliti. Naravno, ne mogu èitavu novostvorenu vrednost uzeti za sebe, jer se njihovi interesi sukobljavaju sa interesima poslodavaca i države. Interes radnika je da se njihovi sindikati izbore za što bolju cenu rada i da, zajedno sa poslodavcima, umanje uzimanje države iz novostvorene vrednosti.
Radnici i poslodavci imaju suprotstavljene interese, ali zajednièki im je interes da ogranièe troškove države koju izdržavaju. Interes radnika je da njihova zaraðena plata što manje bude optereæena izdvajanjem za državu. Gotovo isti interes imaju i poslodavci, samo što oni svoju zaradu uzimaju tek kada isplate angažovanu radnu snagu. Ukoliko su radnici zadovoljni postignutim dogovorom sa poslodavcima, onda zarada poslodavaca direktno zavisi kako od uspeha na tržištu tako i od visine državnog zahvatanja. Što je manje zahvatanje države to više ostaje poslodavcu da organizuje novu proizvodnju. Interes poslodavaca je da mu ostane što veæi profit, jer ga veliki rizici i neizvesnost èekaju u slobodnoj tržišnoj utakmici. Ne traži poslodavac da ga država štiti u tom svetskom tržišnom nadmetanju oko novostvorene vrednosti, jer on dobro zna da je ta njena zaštita preskupa i opasna. Zato on beži od tog državnog zagrljaja, plašeæi se da mu blizina države ne pokvari izoštren preduzetnièki njuh za iznalaženje profitabilnog posla. Interes preduzetnika je da bude potpuno slobodan u donošenju svojih poslovnih odluka i da, baš zbog toga, sam snosi sve rizike. On raèuna sa tim rizicima i zato se odvažio da organizuje proizvodnju.
Interes države je da ima što više preduzetnika. Zašto? Zato što preduzetnici sami sebi obezbeðuju zarade, dok radnici èekaju da ih neko uposli. Idealno rešenje za državu bilo bi kada bi svi radno sposobni graðani bili istovremeno i preduzetnici. Nažalost, nemoguæe je to oèekivati. Moguæe je jedino da racionalna država ne spreèava razvoj preduzetnièkog duha u narodu. Zato se pametna i mudra država domaæinski ponaša i štedi državne pare, da ne bi morala, zbog svojih obaveza prema školstvu, zdravstvu, vojsci, policiji, nauci, kulturi i socijalnim fondovima, da uzima veæi deo novostvorene vrednosti od radnika i preduzetnika i tako ugrozi njihove interese. Jer, rekli smo, nema privrednog razvoja bez jasnih interesa radnika i poslodavaca.
Organizovana država, predvoðena odgovornim državnikom, težiæe da napravi jeftinu i efikasnu državnu upravu. Uradiæe to ne zbog toga što æe je nepoverljivi parlament primorati da se tako ponaša, veæ zbog toga što je u interesu razumne državne uprave da neprekidno smanjuje troškove svog poslovanja. Racionalizacijom materijalnih troškova i broja èinovnika, ostaæe državnoj upravi više sredstava za podelu. Pravi interes državne administracije je da što veæi deo novostvorene vrednosti ostane preduzetnicima i radnicima, a ne obrnuto. Zna dobro pronicljiva državna uprava da æe se i njeni prihodi, procentualno odreðeni u dogovoru sa preduzetnicima i radnicima, znaèajno poveæati ukoliko doðe do ukupnog rasta novostvorene vrednosti.
Direktan interes, dakle, državne uprave je da potpomogne preduzetnike i radnike u stvaranju što veæe novostvorenu vrednost. Neæe državna uprava nagomilavati ljude u administraciji, jer æe svaki zaposleni braniti svoj interes za veæom platom. Svaki zaposleni èinovnik u državnoj upravi dobijaæe veæu platu ukoliko omoguæi efikasno i jeftino opsluživanje radnika i poslodavaca. Tako æe svaki zaposleni u državnoj upravi direktno biti zainteresovan da pomaže podizanje ukupne proizvodnosti radnika i preduzetnika, jer sa rastom novostvorene vrednosti, primenjujuæi dogovoreni procenat izdvajanja za državu, rašæe i primanja svih u državnoj upravi.
Interes države je da što manji broj graðana prima sredstva iz državne blagajne. Zato država privatizuje penzione, zdravstvene i obrazovne fondove, nastojeæi da što više razvije preduzetnièki duh graðana. Hrabri država svakog novog preduzetnika, jer se tako poveæava ukupna novostvorena vrednost a, samim tim, rastu plate i državne uprave. Zašto bi se država starala, recimo, o penzionerima kada njihove penzije mogu da obezbede privatni penzioni fondovi? Interes tih penzionih fondova je da što profitabilnije upošljavaju na tržištu kapitala svoja slobodna sredstva. Tako kreditiraju radnike i preduzetnike i omoguæavaju im da što više proizvedu, a, istovremeno, fondu donose zaradu neophodnu za isplatu redovnih i visokih penzija. I graðani postaju zainteresovani da štede za stare dane, zbog toga deo svojih prihoda izdvajaju u privatne penzione fondove. Isti sluèaj je i sa ostalim privatnim fondovima.
Organizovana država se zadovoljno smeška. Prija joj razvoj preduzetništva. Vidi se to i po državnim fondovima. Sve su deblji i veæi. Iz tih fondova æe ona zaštititi sve one koji su socijalni sluèajevi. Neæe više biti siromaštva i bede. Standard svih graðana u državi raste. Vidi se to i na njihovim nasmejanim licima. Odani su zadovoljni graðani svojoj domaæinskoj državi i ne bi oni nju menjali ni za jednu drugu. Niti pomišljaju, daleko bilo, da napuste svoju državu. A ako se neko drzne da napadne njihovu državu, braniæe je oni svojim životima. Sami æe se javljati da pomognu profesionalnim vojnicima u zajednièkoj odbrani njihove države. Neæe oni dozvoliti da izgube svoje interese! Neæe da izgube svoju slobodu izbora! Pravo na razlièitost! Tako se država brani od moguæeg spoljnog neprijatelja.
Uprkos tome, državna uprava æe voditi takvu mudru spoljnu politiku koja æe izbeæi sve potencijalne sukobe. Neæe ona da proverava rodoljublje svojih graðana. Nije joj to u interesu. Zna država dobro da graðani poštuju njene institucije i da su spremni za nju sve da uèine. Vešta državna uprava æe diplomatski pronaæi prave interese da bi saraðivala sa drugim državama. Saradnja i osmeh, a ne inat i namrštenost. Otvaranje prema svetu umesto izolacije. Poslovanje umesto rata. Zašto bi ratovala kad može da trguje? Državni raèunovoða æe procenjivati koji su interesi države. Tamo gde budu gubici, država neæe poslovati. Zašto bi pravila nepotrebne gubitke? Cilj države je da pravi dobit. To je u interesu svakog akcionara. Što budu akcionarska društva na tržištu ostvarivala veæi profit, to je i veæa vrednost svake pojedinaène akcije. Veæe su, naravno, i dividende akcionara. Kada raste vrednost akcija na tržištu kapitala, mnogi investitori hoæe da kupe akcije te države. I tako, opet, usled velike potražnje raste cena akcija na svetskoj berzi. A svaka država voli kad joj raste cena, jer raste i interes graðana da odbrane takvu državu. I tako ponovo sve ukrug. Svako sledi svoje interese.
Jednostavno, zar ne?
Samo treba poèeti.
