Početna Sadržaj Tekstovi i kolumne Dobro

Dobro

941
0
SHARE

Akademik prof. dr Mihailo Ðuriæ objavio je novu knjigu „Krhko ljudsko dobro”. Najveæi živi srpski filozof, profesor univerziteta koji je sedamdesetih godina bio izbaèen sa Pravnog fakulteta zbog kritike tadašnjih ustavnih promena i koji je, na kraju, ostavši dosledan sebi, osuðen na robiju zbog srpskog nacionalizma i odležao èitavu kaznu, uprkos protivljenju uglednih filozofa iz sveta, raspravlja o aktuelnosti Aristotelove praktiène filozofije. Pokušaæu u najkraæim crtama da vam predstavim samu suštinu ove rasprave. Kad proèitate knjigu, shvatite da nije sve izgubljeno kako nam to ponekad izgleda. Neke istine ostaju, ipak, neprolazne.

Takav sluèaj je i sa delom Aristotela. Veliki grèki filozof je „u prvi plan stavio dužnost spasavanja istine”. On je „sveèano utvrdio da istinu treba poštovati kao svetovnu istinu”. Stoga je, pri izuèavanju praktiène filozofije, pošao od kritièkog poimanja zbilje, a nije se samo bavio teoretskim prouèavanjem koje je samo sebi cilj. Aristotel je, dakle, tvorac praktiène filozofije. On je, duboko nezadovoljan postojeæim stanjem filozofije, i svestan da su promene neophodne, pokušao da odgovori na èuvena Sokratova pitanja: kako treba živeti i koji je najbolji naèin života? Ni do današnjeg dana èoveèanstvo nije uspelo da naðe odgovore na ova pitanja. Put kojim je krenula civilizacija nije dobar i moramo se duboko zabrinuti za sudbinu èoveèanstva.

Zbog toga nas prof.. Ðuriæ i vraæa ponovo Aristotelu. Možda æemo, napokon, nešto nauèiti što smo zaboravili. Možda æemo se podsetiti neèega. A može se desiti i da pronaðemo grešku.. Pred pitanjima tumaèenja èoveka i ljudske zajednice sva ostala pitanja postaju nevažna. Aristotel je pošao od Platonovog tumaèenja da postoji neraskidivo jedinstvo biæa i vrednosti. Sintezom njihovom u praksi nastaje dobro. Dobrim se naziva samo ono delanje koje se preuzima radi neèeg uistinu izvornog, poželjnog i korisnog. Ali, to dobro se može ostvariti samo u zajednici. Naravno, ne kroz teoriju koja se „zbiva iznad ljudskog sveta, veæ kroz život èoveka u zajednici. Jer èovek nije bog da može živeti, apsolutno, samodovoljan bez drugih ljudi”. Jedino u zajednici „predajuæi se umu èovek dostiže najviši stupanj sreæe koji mu je kao èoveku dostupan”.

Podvlaèim, jedino umno promišljanje celine prirode i ljudskog sveta i poimanje svog položaja u njima može èoveka uèiniti sreænim. Dakle, samodovoljan i sreæan ne može da bude èovek ako nije utemeljen u zajednici i zajednica utemeljena u njemu. Èitav tragièan nesporazum naše civilizacije poèiva na pogrešnom poimanju sreæe. Tako je moderan èovek samozadovoljan i sreæan ukoliko je oteo više materijalnih dobara od drugih ljudi za sebe, ukoliko je potèinio druge ljude svojoj hirovitoj volji i ukoliko stvara sistem po sopstvenom liku. Funkcionisanjem takvog sistema se može ostvariti, navodno, vrhunsko dobro..

Kada su nekog plemenskog poglavicu upitali šta je to dobro, on je odgovorio da je dobro kad njihovo pleme napadne susedna plemena, kad ih opljaèkaju, siluju žene i porobe muškarce. A šta je zlo? Kad to drugo pleme uradi njima. Takvo poimanje dobra, pri suludom razvoju komercijalne civilizacije i sve opasnijim nauèno-tehnièkim inovacijama, gde se gubi smisao i svrha života, gde èovek postaje zatoèenik sopstvene pohlepe, dovešæe nas kao vrstu na sam rub opstanka. Važno je stoga promišljati o moguæim putevima spasenja. Liènim primerom treba pokazati jedinstvo biæa i vrednosti. Aristotel je posebno podvukao moralnu stranu praktiènog odnosa. A moralna strana praktiènog odnosa u zajednici se stvara politikom.

Aristotelovo poimanje politike bitno se razlikovalo od našeg današnjeg shvatanja. Politika je za njega bilo uèenje o ureðenju zajednièkog života u skladu sa zahtevima uma. Cilj politike mora da bude sveopšta ljudska delatnost radi postizanja dobra. Dobro pojedinca nije podreðeno dobru naroda i države, veæ je udruženo s njim u neraskidivoj vezi. Prema tome, Aristotelu je tuðe svako usko utilitaristièko-pragmatièno rasuðivanje. Profesor Ðuriæ nas vraæa na mudrost antièkog mislioca u pravo vreme. Danas nam je to potrebno više nego ikad. Ideologija vulgarnog pragmatizma velièa praksu i polazi od toga da sve što je korisno je i vredno. Potpuno je zaboravljeno opšte dobro. Zajednica je ugrožena. Èovek je sveden na samoživog pojedinca koji nezasito guta sve pred sobom. Nema mere, ni morala. Sve što je korisno dozvoljeno je. Uspešni su oni koji više prisvoje i otmu za sebe. Život se svodi na nagomilavanje. Neumerenost postaje vrlina. Traje neprestani rat oko podele plena. Strada zdrava ljudska pamet i duša izgubljenog èoveka.

Gde je kraj? Ima li izlaza? Životni put prof Ðuriæa, njegovo istrajavanje na odbrani uma i moralnih principa neka bude primer za ugled svima nama. Sledimo prave uzore. Vratimo se izvorima i korenima. Krhko je ljudsko dobro. Moramo ga saèuvati. Makar ga sakrili u sopstvenu dušu. Beograd, 03.03.2003. god.

SHARE