Citiram izjavu premijera: »privatizacija DIN-a i DIV-a dokaz je uspešnosti reformi, to je najuspešnija privatizacija u istoriji zemalja u tranziciji«. Zakljuèak »mi smo šampioni èistog tržišta duvana«. Da li vam je jasna ova tvrdnja? Meni nije. Kakvo je to prljavo tržište duvana? Ko uèestvuje na tom prljavom tržištu? Ko ga kontroliše? Zašto se premijer hvali da ne uèestvujemo na tom tržištu?
Šampionsko grljenje dva ministra pred nemoænom srpskom javnosti, koja nije imala dovoljno kuraži da se odluèno odupre bahatosti i prostakluku skorojeviæa, zbog te uplašenosti i gubimo najbolja srpska preduzeæa, pouzdan su dokaz da su reforme odavno propale i da svako dalje punjenje budžeta samo produžava našu kolektivnu agoniju u kojoj profitiraju kumovi tranzicije. Tako se, ustvari, na najpokvareniji naèin kupuje vreme, jer svaki dan koji duže ostanu na vlasti omoguæava bestidnim èikaškim momcima u armanijevim odelima da stvore dobar imetak za poèetak, dok se, istovremeno, ostvaruju zamisli njihovih nalogodavaca da se Srbija konaèno ekonomski pokori i da se primora nepredvidivi srpski narod da progovori robotskim jezikom komunikacija.
To je sama suština šampionske tranzicije. Pokušao sam da ustanem u odbranu naših cementara, šeæerana, kamenoloma, izvora voda i uspešnih, preraðivaèkih firmi, koje se rasprodaju u bescenje, pokušao sam da objasnim našim graðanima da Srbija nije na dobrom putu i da æe, ukoliko se nastavi šok-terapija, doæi do socijalne revolucije sa nesagledivim posledicama, pokušavao sam ali, nažalost, nisam uspeo da pokrenem iz apatije razoèarane i obespravljene. Neoliberali danas likuju. Nema otpora njihovim nametnutim reformama. Niko ne sme da se pobuni. Svi su uplašeni ili potkupljeni. Kada sve završe, a taj dan se približava, pobeæiæe na egzotièna ostrva i smejaæe se što su uspeli da nas namagarèe. Pogledajmo zato kako izgleda privatizacija kao »dokaz uspešnosti reformi«. Ima mnogo loših primera. Uzeæu nedavnu prodaju duvanske industrije.
Prema zvaniènim podacima u Srbiji se popuši godišnje 20.000 T duvana. Ako je 1 kg duvana 60 boksova, a u svakom boksu po 10 paklica, onda se u Srbiji popuši godišnje 1,2 milijardi paklica. To je finansijski potencijal od 1,13 milijardi €. Stranci su kupili tržište od 1,13 milijardi € za svega 437 mil €, koje odlaze u budžet države. Zar je to šampionski uspeh? Jeste, ali za strance. Investicije od 64,8 mil € i 24 mil €, dakle ukupno 88,8 mil € ne treba raèunati u prihod pošto taj novac ide novom vlasniku, jer on sada ulaže u svoje kupljeno preduzeæe. Novac za socijalni program 59,11 mil € i 13,4 mil € multinacionalne korporacije æe iskoristiti da se što pre oslobode viška radnika. Novim investicijama i oslobaðanjem tehnoloških viškova, dovoðenjem menadžera iz inostranstva, raznovrsnijom domaæom ponudom i izvozom, Filip Moris i BAT æe potpuno monopolizovati naše tržište. Trenutno 70 odsto tržišta je domaæa proizvodnja, skoro 20 odsto je legalan uvoz i 10 odsto je kontrolisani šverc cigareta koji æe se, pošto su multinacionalne kompanije ušle, znaèajno smanjiti.
Od domaæeg tržišta DIN kontroliše 62 odsto, dok æe se DIV vrlo brzo popeti na 21 odsto. Raèunica pokazuje da je ukupan potencijalan prihod fabrika na našem tržištu 600 mil € i ako su svi troškovi 50 odsto prihoda, to znaèi da æe godišnji profit, uz sve pretpostavke koje sam naveo i koje æe se brzo ostvariti, iznositi èitavih 300 mil €. Kada monopolisti podele profit, onako kako dele tržište 70:30, na osnovu njihovog poèetnog ulaganja, bez investicija u fabriku, dolazimo do podatka da æe vlasnici DIV-a posle prve godine vratiti kapital, dok æe vlasnicima DIN-a trebati dve godine i dva meseca. Šampionski, nema šta!
Zašto je država prodala svoju duvansku industriju? Posle 118 godina postojanja, niška fabrika duvana je otvorena 1885. godine, posle greške na samom poèetku, koja je trajala tri godine, kada je fabrika bila ustupljena austrijskoj Lender banci, Srbija je brzo shvatila da je posao sa duvanom veoma unosan i monopol je ponovo država uzela za sebe; posle takvih istorijskih iskustava reformatori su danas rasprodali stancima tako znaèajan državni resurs. Zašto one dve države pre, bilo kapitalistièka ili socijalistièka, nisu prodale duvansku industriju? Odgovor je vrlo jednostavan – nisu imale interes da to uèine. Bivši vlastodršci su pokazali više mudrosti od priuèenih harvardskih ðaka.
Šta je onda trebalo uraditi? Neoliberali hoæe da nas obmanu. Oni pokušavaju da nas ubede kako su njihova rešenja šampionska i kako osim njih niko ništa ne zna. Evo jednog u nizu moguæih rešenja. Pametna državna vlast je mogla da zadrži, recimo, tih 60 odsto fabrika u svom vlasništvu, radnicima bi dala 10 odsto, dok bi 30 odsto dobili da ulažu svi graðani Srbije i naša još uvek nepriznata dijaspora. Ukupne investicije i socijalni program kupca iznose 161,31 mil € i to su mogli da uplate 1,62 mil naših graðana tako što bi svako od njih dao po 100 €. Onaj ko ne bi mogao odmah da uplati 100 €, država bi mu dala pravo da uplaæuje u 10 rata ili bi mu odobrila kredit na rok od 20 meseci sa kamatom od 3 odsto godišnje. Ne verujem da graðani ne bi pristali da meseèno otplaæuju po 5 evra. Na taj naèin, graðani bi bili investitori i poèeli bi da se uèe akcionarstvu, dok bi se poverenje polako vraæalo u mudru i pravednu državu. Bez poverenja u državne institucije nema ozdravljena društva.
S druge strane, država bi raspisala konkurs za najbolje menadžere i ponudila bi im platu, od 1 € godišnje, ali bi im dala moguænost da zarade 5 odsto od èistog profita. Imamo li mi sposobne menadžere? Naravno da imamo, treba im samo pružiti priliku. Menadžeri bi radili na državnom vlasništvu i jurili bi 15 mil € bonusa na kraju poslovne godine. Verujte mi, na osnovu dosadašnjeg privrednog iskustva, odgovorno tvrdim da bi ti ljudi danonoæno radili da ostvare svoju zaradu i nikome ne bi padalo na pamet da se ugraðuje i potkrada državnu firmu. Dakle, menadžeri bi imali lièni interes da fabrika uspešno radi. Takoðe bi lièni interes imali i radnici jer bi im država ponudila slièno što im je ponudio FM: poveæanje zarade za 10 odsto u narednih pet godina i 5 odsto ostvarenog profita. Pored toga, radnici bi imali uèešæe u akcijama 10 odsto. Sve u svemu, model dokapitalizacije koga iznosim bio bi mnogo bolji za državu, radnike, menadžere i graðane od tenderske rasprodaje strancima.
Država bi, pored carina, akciza i poreza, ubirala godišnje i 60 odsto od ostvarenog profita, što bi iznosilo, posle odbitka provizije za radnike i menadžere od 30 mil €, preko 150 mil €. Svake godine bi država punila budžet sa 150 mil € i trajno bi mogla da raèuna na te prihode za ubrzani privredni razvoj. Dve lokalne zajednice bi godišnje dobijale 5 odsto od državnih prihoda, što iznosi 7,5 mil € i to tako da Niš dobije 6,5 miliona €, ? Vranje 1 milion €. Svake godine! Zašto se lokalna zajednica odrekla ovih stalnih prihoda? Isti iznos godišnje bi dobijao i Fond za obešteæenje nacionalizovane imovine. Zašto se Fond odrekao stalnih prihoda?
Pogledajmo sada šta je 3.061 radnika DIN-a i DIV-a propustilo. Pored redovnih i visokih primanja karakteristiènih za duvansku granu, radnici su mogli svake godine da dobiju 5 odsto od profita, koga oni a ne stranci kontrolišu, što iznosi 15 mil €, a imali bi još godišnje dividende na akcije od 25 mil €. Znaèi, svaki radnik bi na kraju godine dobijao 4.900 € od profita i 8.167 € od dividendi, što je ukupno 13.067 € ili meseèno na platu još 1.089 €. Zašto su radnici odbili da meseèno primaju, pored plate, još 1.089 €? Zar nije u njihovom interesu da više zaraðuju? Ni interes dosadašnjih menadžera mi nije jasan. Stranci æe brzo preuzeti njihova mesta, umesto da oni dobiju jedinstvenu priliku da podele tih 15 mil € profita. Ako dobar menadžerski tim fabrike èini 5 ljudi, onda je svako od njih u dve fabrike godišnje mogao da zaradi po 1,5 mil €. Zašto su menadžeri pristali da prodaju fabrike? Koji je bio njihov interes? Ne verujem da æe ih stranac godišnje plaæati 1,5 mil €. A to su mogli da zarade na državnom vlasništvu. Ostali akcionari, njih 1,62 miliona, godišnje bi delili 46,29 € i za dve godine i tri meseca bi vratili uloženih 100 €. Meðutim, pošto sam liberalni ekonomista, na opšte razoèarenje neoliberalnih tržišnih fundametalista, predložio bih da posle pet godina država ponudi graðanima još 30 odsto svojih akcija, a nakon novih pet godina i preostalih 30 odsto, tako da bi u roku od deset godina graðani Srbije i naša braæa iz rasejanja postali vlasnici duvanske industrije. Zakonom bi bilo zagarantovano da niko ne može da ima više od 3 odsto vlasništva, što bi ogranièilo moguænost svih špekulacija koje sada imamo u privredi.
Zašto na ovaj naèin nije privatizovana duvanska industrija? Zašto se na ovaj naèin, putem dokapitalizacije ne privatizuju uspešna preduzeæa? Zašto nije otvorena javna rasprava o tipu reforme i naèinu privatizacije? Èega se plaše neoliberali? Pošto toliko prièaju o tržištu, zašto jednom i sami ne izaðu na tržište? Nije taèno da nema ideja i da nema ljudi. Postoje pošteni i struèni ljudi koji neæe da se nadmeæu u šampionskoj rasprodaji sopstvene države. Postoje ljudi koji znaju da prave pare na tržištu i koji ne razmišljaju tuðom glavom. Postoje struènjaci koji su nauèili da zaraðuju, umesto da budžet pune iz donacija i milostinje. Gornja raèunica èisto pokazuje ko je u pravu. Neka graðani sami prosude. Neka se graðani izbore za svoje interese. Graðanima treba šampionska pobeda na izborima Što pre da ne bude prekasno.
