Oktobarski prevrat na ulici konaèno je srušio despota. Bio je to prirodan završetak njegove politièke vladavine. Graðani su, napokon, uspeli da pobede strah. Opijum za narod više nije delovao. Milion ljudi na ulicama izašli su da odbrane pravo na život. Bili su odluèni i nepotkuljivi. Despot je bio nemoæan. Nije imao s kim da trguje i da se nagaða. I tako je propao despotizam kod nas. Urušio se za pola sata. Na žalost, posle dugog niza nesretnih godina i velikih stradanja.
Izbori su nam doneli novu vlast koja sebe naziva demokratskom, jer su graðani masovno glasali za nju. Ali, to je zabluda. Graðani su glasali protiv despotske vlasti. A to je, ipak, bitna razlika. Kakvu vlast gradani zaista hoæe pokazaæe sledeæi izbori. Nova vlast je opijena ubedljivom izbornom pobedom. Prigrabila je istorijski kapital koji joj ne pripada. Prvoborci nove vlasti poverovali su da su sami srušlili režim. Tvrdili su da su njihove dobre veze sa tajnim službama i kriminalnim tipovima presudne bile. Ostaje nejasno, ako su tako moæni, zašto ranije nisu srušili despota?
Istina je da su vrata despotskog režima veæ bila otvorena. Huk sa ulice ih je srušio. Svako ko se na njima pojavio bio je prvoborac.
U Srbiji danas imamo malogradane na vlasti. Pogledajmo izbliza, posle devet meseci, kakve su razlike a kakve sliènosti izmedu nove i prethodne vlasti. Despotizam je usresreden samo na sebe i nezainteresovan je za druge, jer se oseæa pozvanim da izvrši višu misiju. On prezire sve autoritete i vrednosti, baca ih pod noge i gazi, osim vlastitih vrednosti koje, agresivnom propagandom, nameæe svima. To što je njegova misija pogubna po državu i narod, despota ne zanima, jer on svoje ludilo crpi iz istorije, nacije ili sudbine. Pošto je samodovoljan, okrutan je, osion i bahat. Prezire podanike, ismejava ih i vreda. Sprda se sa moralnim vrednostima. Grub je u nastupu, sirov i tvrd. Vlada šireæi strah oko sebe. Menja se samo kad je priteran uz zid i kad više nema kud. Jedino što priznaje i èega se boji je sila. Despot podstièe primitivizam i razara moral. Niko ne sme ostati èist. Veruje da sve može kupiti. Oni koji ne pristaju, surovo se kažnjavaju i proglašavaju narodnim neprijateljima. Demagogijom uništava sve oko sebe dok, posle svega, ne ostane potpuno sam. Na kraju, udavi se u sopstvenom smradu kao kad se sumanuti èovek, uplašen od drugih ljudi, zatvori u zagušljivu prostoriju i umre pošto potroši èist vazduh.
Sami smo stvorili našeg despota i sami smo ga srušili.
I to je, ipak, neka sreæa u našoj nesreæi.
Malogradanština je mnogo podlija od despotije. Malogradanin na vlasti nije bahat veæ je lažno samouvren. On želi po svaku cenu da se dokaže moænijim i bogatijim od sebe. Žudi da im izmami makar osmeh. Za njega je jedino važno šta drugi misle o njemu i zato nastoji da bude u trendu. Mora biti viden i okružen trivijalnom pompom. Stalno je zauzet i na mobilnim telefonima. Ljubazan je i pristojan dok mu trebate, ali prati budno da ga ne ugrozite. On ne gleda u vama neprijatelja, veæ opasnog konkurenta koji može privuæi više javnosti od njega. Nikada nije iskren. Dok vam se usiljeno smeška, iza leda vam kuje neku podvalu. Transparentno. Mada je malogradanin pragmatièan, nema valjanih rezultata. Zbog toga iz prikrajka viri u tuda dvorišta, krade ideje jer nema viziju. Nekreativan je i banalan. Glumi i podražava ono što ne može da razume. Izgleda kao japijevac, ali je neznalica. Nema iskustva. Nestalan je i nema prijatelje. Prihvata brzo savremene tendencije ali, kad se javnost okrene protiv njih, još brže ih odbacuje. Pokušava da podražava moænije i bogatije ne vodeæi raèuna o stvarnom životu. Uobražen je i nadmen. Usiljen. Obožava zvuène titule i javne ceremonije. Obožava modne revije. Ne èita literaturu. Teška mu je i zamorna. Cita samo Koelja. Nesiguran je u sebe i nema snage da iskoraèi napred. Uvek mora da ima neku moæniju instancu iznad sebe na koju se poziva. Plaši se konkurencije i otvorenosti. Pribojava se svake kritike. Prilagodljiv je i mekušast. Nema umeæa samopreispitivanja, niti samoironije. Plaši ga svaki glasan smeh jer misli da se neko podsmeva njemu. Površan je, neiskren i dosadan. Brbljiv je i gostuje u svim televizijskim emisijama. Prica budalaštine iz svog banalnog života. Malogradanin koristi tudu moæ, ugled i važnost. Voajerski uživa u tudim nesreæama. Zavidi gradaninu i izbegava njegovo društvo.
Ma koliko se despotizama i malogradanštvina razlikovali, oni, ipak, imaju dosta zajednièkih osobina. I jedan i drugi vole novac i moæ. I jedan i drugi nastoje da uticaj svoje partije prošire na èitavo društvo. Citav društveni život hoæe da stave pod kontrolu. Medije drže pod nazorom i imaju svoje omiljene voditelje. Tvrde da nema kvalitetnih ljudi i gomilaju državne i privredne funkcije svojim kadrovima. Brzo postaju režim. Ulaze u upravne odbore firmi o kojima ništa ne znaju. Preziru struènjake i svakoga ko se drži principa. Preziru svakoga ko misli svojom glavom.I jedni i drugi veruju da se ljudi mogu kupovati i prodavati. Pitanje je samo visine postignute cene. Lažu i jedni i drugi. Pohlepni su. Nemaju stida. Nemaju oseæanja za obiène, ljudske stvari. Duboko u sebi i jedni i drugi preziru narod kome pripadaju. Nezainteresovani su za opšte dobro. Jedni se zatvaraju u sopstveno ludilo dok drugi beže od sebe.
Danas se nalazimo na prekretnici. Nadamo se da despotije više neæe biti. Ali, malogradanština se širi. Prevrtaèi su postali podvodaèi. Nude kvarljivu robu upakovanu u dobar dizajn. Pompaduri i pompadurke podvaljuju i sebi i nama. Opsednuti su formom dok ih suština zamara. Veruju u sopstveni uspeh i karijeru. Veruju da æe se dopasti moænim donatorima koji æe ih, zauzvrat, držati na vlasti. Veruju da se smišljenim marketinškim kampanjama može ubediti siromašni narod da dobro živi. Ništa nisu nauèili od prošlog režima. Iste greške ponavljaju i isto æe završiti. To æe im se nužno desiti jer nisu dorasli vremenu i situaciji. Istorija nikome ne oprašta. Mali igraèi brzo nestaju na njenom smetlištu. Zajednica je samo važna. Zajednica slobodnih ljudi.
Malogradani ne donose dobro zajednici. Ne donose jer nemaju duhovnog središta u sebi. Samopreispitivanjem i sumnjom stvara se zdrava zajednica. I samoironijom. Vreme je da se, napokon, menjamo. Nema više èekanja. Dosta smo trpili. Dug je put do države blagostanja i vladavine prava. Moramo se sami izboriti. Ne mogu nas donatori menjati.
Podimo redom. Nauèimo prvo da se smejemo sebi. To je dobar znak da æemo znati da se kontrolišemo. Druge æemo više poštovati. Naroèito one koji drugaèije misle.
A to je poèetak.
Za slobodu treba mnogo odricanja. Biti slobodan znaèi biti odgovoran. Udahnimo širokim pluæima. Potreban nam je èist vazduh. Svež.
Malogradani nas sabijaju u zagušljive sobe. Razlikuju se od despotije što na prozore stavljaju zavese.
Naravno, namirisane.
COMME IL FAULT!
Politièki meseènik “Kontext”
JULI 2001
