Postdemokratija podrazumeva da postoji demokratija, ali da se sve više sužava, pogotovo kad je reč o pravima građana da odlučuju o svojoj i državnoj sudbini
Tomas Džeferson je 1787. godine napisao da „mali ustanak ponekad može biti dobra stvar“. Ali, kada je postao predsednik, bio jedan od glavnih koji je osudio pobunu bivših robova na ostrvu Sveti Dominik (tadašnji naziv za Haiti) protiv Francuske. Njegove sankcije su direktno slomile ekonomiju nove, slobodne države i one su jedan od glavnih uzroka dugotrajnog siromaštva ove zemlje. To je jedan od boljih dokaza da pogled sa vlasti može da menja i najvećeg demokratu. Zato ne bi trebalo da se čudimo što Amerika i Evropska unija sve više gube poverenje u svoje sopstvene građane i sve više grade demokratiju na osnovu interesa svojih političkih i ekonomskih elita. Liberali su ovaj proces nazvali postdemokratijom.
Postdemokratija podrazumeva da postoji demokratija, ali da se sve više sužava, pogotovo kad je reč o građanskim pravima, slobodama i pravima građana da odlučuju o svojoj i državnoj sudbini. Ovaj pojam se pogotovo vezuje za vladu Džordža Buša, kada su zbog napada na Ameriku 11. septembra 2001. osnovna prava i slobode američkih građana drastično smanjeni i u velikoj meri ugroženi, preko novog zakona o domovinskoj bezbednosti. A i zbog sve većih tendencija da se zakonopravne odluke donesu mimo američkog Ustava i Kongresa, u formi predsedničke uredbe. Kada se dodaju i druge činjenice u vezi sa sadašnjim stanjem američke demokratije, poput one da prosečni trošak jedne kampanje za izbor u Donjem domu američkog Kongresa košta preko milion dolara, a za Senat može da košta i više od tri miliona i da službenici Bele kuće sve više izbegavaju odgovornost pred sudovima i Kongresom, krijući se iza pravnog izgovora zvanog „egzekutivna privilegija“, onda se vidi zašto veliki broj ljudi u SAD strahuje za budućnost američke demokratije.
Situacija sa Evropskom unijom nije ništa bolja. Posle neuspeha ustavnog referenduma EU, novi sporazum o reformi koji je u oktobru dovršen u Lisabonu nije napravio istu „grešku“, jer je odlučeno da se potpuno zaobiđu građani. Tako je najvažniji dokument Evropske unije, koji će da služi umesto ustava, donesen kao obični sporazum između država, i predstavlja dogovor političkih elita, ali sve je urađeno u ime sopstvenih naroda. Nažalost, političke elite u Americi i Evropi se sve više plaše da overe svoju demokratiju kroz referendume i sve više prihvataju ocenu da oni najbolje znaju ne samo šta je potrebno njihovim državama nego i samim građanima. Kao vernici koji se pozivaju na Boga kada prave i najgore grehe, oni se kriju iza demokratije kada gaze po najvažnijim vrednostima te ideje.
Najekstremniji izraz postdemokratije sa Zapada se u stvari odvija na Balkanu, pogotovo u Bosni i Hercegovini. U ovoj „laboratoriji demokratije“ službenici Evropske unije, uz veliku podršku američkih kolega, u stvari su ostvarili „idealnu demokratiju“, gde se odluke donose u ime naroda i građana od strane jednog čoveka koji je „demokratski“ postavljen i koji ne odgovara nikome, osim možda Bogu, i gde se demokratija meri po tome da li se njegove uredbe poštuju u potpunosti ili ne. Jednostavno, Miroslav Lajčak predstavlja samo najradikalniju i najiskreniju pojavu postdemokratije.
Ova demokratija koja se svakodnevno izgrađuje na Zapadu uopšte ne liči na onu demokratiju o kojoj smo učili u školi i o kojoj mnogi sanjaju. Ona je zasnovana na nepoverenju u obične ljude i na jednoj aroganciji vladajućih elita, gde se njihove ambicije i lični interes sve više predstavljaju kao kolektivni državni interes. Nažalost, sve više ovo prestaje da liči na demokratiju i sve više podseća na jednu vrstu vladavine aristokratije. Da li je to ona demokratija koju priželjkujemo i kojoj se nadamo?
Politika 01.12.2007.
