Početna Sadržaj Tekstovi i kolumne Demokrata

Demokrata

993
0
SHARE

Dobili smo definiciju demokrate. Nakon tragiène smrti predsednika srpske Vlade urednici dnevnih i nedeljnih novina, koji su uvek bliski svakoj vlasti, prosto nas zaspiaju udvornièkim tekstovima o najveæem sinu našeg naroda. uništena je svaka kritika i svako drugo mišljenje pa su mediji pretvoreni u biltene vladajuæe stranke. Jedan od nedeljnih urednika, istovremeno i vlasnik novina, blizak policijskim izvorima, koji je bio oduševljen pragmatizmom bivšeg premijera da bi posle dve neuspešne reformatorske godine, videæi da nezadovoljstvo naroda raste sve više, poèeo da piše kritièke èlanke, posle tragedije podario nam je zanimljivu definiciju demokrate. Ako niste znali, demokrata je «moderan, brz, otvoren, sklon kompromisima u trku, dakle demokrata». Dalje više nema.

Kratko i jasno. Ako hoæete da postanete demokrata, morate da posedujete gore navedene osobine. Ukoliko niste moderni, brzi, otvoreni i niste skloni kompromisima u trku vi, dakle, niste demokrata. Vi ste, dakle, nedemokrata, taènije protivnik ste modernizma, brzine, otovrenosti i træeæeg kompromisa pa, prema tome ne možete biti uspešni jer svaki uspeh traži, gotovo zahteva, da imate demokratske osobine. Dakle, demokrate samo uspevaju. Demokrate koje u trku, dakle ne u hodu, modernizuju državu, uz opšte odobravanje èinovnika iz meðunardone birokratije koj se nalaze na savetnièkim mestima u procesu srpske tranzicije i pomažu, dakle rade za novac, da pogrešni neoliberalni koncept što pre upropasti sve u toj neurednoj, trapavoj, traljavoj i primitivnoj balkanskoj zemlji, gde mraène sile zla ubijaju najboljeg sina svoga naroda, bez narodnosti, samo da bi se osvetile onome koji se sve do juèe sa istim tim silama družio, ljubio tri puta, dolazio im na slave, Kum im bio na venèanjima i krštenju, štitio ih, dogovarao se o poslu i priznao da zna koga su oni ubili, ali da nema dokaza pa ne može policija da hapsi one sa kojima je saraðivala i u èijim moænim barovima su dodatno radili kao telohranitelji uspešnih graditelja puteva, prodavca narkotika i izvršilaca svih otmica i ubistava u zemlji.

E, to se dakle, zove biti sklon kompromisima u poslu. Ne, dakle, u usporenom hodu, veæ u pragmatiènom trku preskoèiti sva ubistva, reketiranja, rasturanja droge našoj omladini i filozofski mudro, kako to samo dolikuje jezuiti dijalektièan, sklopiti dil sa dilerima iz podzemlja kad mu to bude trebalo da bi pres svima objasni da poltièar, koji hoæe da se druži i sa tim svetom da bi, kada taj svet zatraži sve ono što je obeæano, izdao ih kao sve svoje dojuèerašnje poltièke saveznike, vragolasto im se smejuæi u lice jer moraju da se sklapaju neki drugi, važniji kompromisi u trju, zaboravljajuæi da taj podzemni svet krvi, nagona i opljaèkanih pasa ima neke druge principe i da neæe dozvoliti da ih neko izðepari i išibicari na foru, tako da oni svojom isporuèenom glavom u Hagu ili da na ispucalom beogradskom asfaltu, gde rupe još uvek nisu zakrpljene pa se krv sliva u njih, budu garant novih reformskih poduhvata tranzicionih snaga u njihovom brzom i otvorenom putu ka modernom društvu.

E, to neæe moæi da proðe uprkos sklonosti na demokratiju i pohvalama koji sa svih strana stižu. Dakle, taj film o brzom uspehu i modernoj prevari, makar bio upakovan u sve demokratske kontrolisane medijske kampanje jednostavno neæe biti prikazan novim pokolenjima politièkih japijevaca kao primer kako se vodi uspešna i i pragmatièna politika i osvaja i brani vlast, pošto se glavni glumac u tom nameštenom filmu previše zaigrao i ne glumi po scenariju koga su zajedno pisali, veæ improvizuje sve na štetu producenta koji su godinama u njega ulagali i koji oèekuju, dakle kao dobri investitiori, da uberu ne samo prve nagrade, poèasti, priznanja i aplauze za onoga koji brzo donosi odluke i preseca tamo gde oprezni i mudri dugo razmišljaju i savetuju se sa svima, koji nešto znaju ivrede, da ne bi pogrešili, jer brzina nije nikakva osobina za, recimo, onoga koji je na smrt osuðen pošto se njegov život produžava taèno onoliko koliko se usporava vreme do same presude, a u tom usporenom proticanju još uvek ima vremena da se demokratski analizira svoj život i uèi gde su greške i povuèe koènica na vreme da se ne bi, nepažnjom najbližih saradnika koji uvek aplauziraju svakoj odluci, sve završilo sa tragiènim krajem, a glavni junak oseæa da se taj tragièan kraj prokleto brzo približava, što ponovo, dakle, nije demokratski i dobro i on se, ko zna iz kojih sve razloga, poput nezrelog pubertetlije hvali svuda, verujuæi da tako prkosi svima i pokazuje svoju otvorenost koju æe, nakon njegove smrti, strastveno hvaliti urednici nedeljnih medija i ljubitelji vanrednih stanja koji se prilagoðavaju u hodu svim sistemima i prave kompromise sa svima koji su na vlasti jer je to moderno i u duhu je vulgernog pragmatiènog podržavanja onih koji su moæniji, bogatiji i jaèi od ostalih sve dok su takvi, a kad padnu onda demokratski, dakle, brzo i moderno promeniti stranku tako da uvek budete dobitna kombinacija, bez obzira na principe i nadzore ili moralna uverenja.

Kakva moralna pridika u vanrednom stanju? Kompromisi u trku se sada prave i niko ne sme da proziva one koji uvode diktaturu malograðana, dakle, nema prava da spreèava uvoðenje novog kulta idola i mesije, koga moramo slediti samo zbog toga što je to tako zamislila stranka demokrata, jer tako hoæe da što duže ostane na vlasti i potpuno upropasti Srbiju, pa æe se, sve u režiji jednog Manipulatora narodne mase ucveljene bolom prema Najveæem Sinu našeg naroda, samo u poslednjih pola veka, imali smo nekoliko najveæih sinova, takmièili u izjavama ljubavi i odanosti voljenom voði i da se njegov rad za dobrobit njega i njegove stranke kao i nekih bivših prijatelja, kojih nije mogao, tek tako da se otaras, ne bi zaboravio gradovi, centralne ulice, parkovi, šetališta, kej i trgovi, osvanuæe sa Njegovim Imenom i bistama, jer to traže njegovi, testamentirani sledbenici, koji su se pune dve godine krili iza Njegovog Imena i nedela, pa su ga tapšali po ramenu. Divili mu se i gurali ga da sam upravlja krizom, da se sukobljava sam sa svima, dok oni grickaju, krckaju, gloðu i mrve glamurozna prikazane i na kontrolisanim medijima hvaljene reforme da bi, kad on tragièno strada od metka svojih bivših prijatelja, prema zvaniènoj optužnici i poternici za odbeglim šljamom što godinama, da to svi iz one i ove vlasti znaju, prodaju drogu našoj mladeži, predloži da se modernom brzinom i sklonom kompromisimima u trku, dakle, pravom demokrati, podigne spomenik zahvalnosti na najveæem trgu u gradu i da se aerodrom nazove po njemu.

Zašto aerodrom? Verovatno zato što se aerodrom nalazi u Surèinu. A taj toliko prozivani Surèin se, posle svega što se desilo, nigde više ne pominje, kao da je propao u zemlju, kao da u njemu nisu živeli oni prvi koje optužuju, opet isto, ovi prvi koji nisu u begstvu, veæ su ko to sada zna, zaštiæeni svedoci, negde sakriveni ili to smo svi lepo videli, uredno doterani, ožalošæeni, kumovski zabrinuti, dospeli do toga da iznose kovèeg, doduše ne baš na prvom mestu, što oni ni ne žele, nego diskretno i nenametljivo pozadi, ali dovoljno blizu pokojnika i dovoljno vidljivo za sve koji znaju da gledaju i koji znaju da razmišljaju sopstvenom glavom, a ne glavom kelnerski ustavljenog Manipulatora ili spahijski doteranog Kupca svega u ubrzanoj privatizaciji, koji su takoðe bili uz pokojnika, da bi pokazali pseudointelektualnoj malograðanskoj javnosti, da su oni pravo bogatstvo sa nastradalim pragmatiènim filozofom, a ne oni koji su ga duhovno izdizali, uèili i kritikovali, a koje je on sve izdao jer su mlakonje, teoretièari i knjiški moljci, nesposobni u procesu tranzicije da otkupe tri šeæerane za èitavih devet evra po svakoj šeæerani, pa se nisu, shodno njegovom pragmatiènom povezivanuju za uspešne i sklone svim kompromisima u hodu, mogli da kandiduju da stoje kraj kovèega, odaju poslednju poèast, pošto su nedemokrate, što znaèi: spori, zastarelih shvatanja, kruti šetaèi skloni uvek istim, dosadnim moralnim principima, koje mogu, ako hoæe upražnjavati u crkvi a ne u politici, jer pragmatièna politika koristi crkvu za svoje potrebe i potkupljivanje je ateistièki brzo i moderno, dakle, demokratski kako bi iskupili sve svoje grehe i pokazali da su materijalne vrednosti moænije od duhovnih, sve dok jedan samosvojni mitropolit, otporan na ukraden novac od naroda i poklonjen na izgradnju hrama, ne progovori u crkvi iznad odra stradalnika o svemu onome što svi znamo da je istina ali malograðani ne žele da je èuju i zato, poput pokislih kokoški pred pljuskom istine, zakokodaèu na njega optužujuæi ga da neæe moæe zbog stresa, da snesu dovoljnu kolièinu konzumiranih jaja, koju oèekuju novootvoreni supermarketi, te da je on, mitropolit pravoslavne crkve, zajedno sa kolumnistima, analitièarima i novinarima glavni krivac za tragiènu smrt pokojnog reformatora koga nema više ko da zameni, jer je on bio pola demokratske stranke, zašto baš pola a ne koji procenta više nije baš jasno, da su ga svi oni ustrelili reèima, kako reèe ministar kulture koji finansira državnim novcem filmove u kojima sam igra, transparentno i demokratski, a da ga je, plaæenom snajperisti bilo onda lako da pogodi mrtvog èoveka koji hoda na štakama, pošto je sve veæ bilo najavljeno u novinama i pošto je èitava javnost znala da se nešto loše sprema, osim inteligentnog ministra policije koji, naoèit i prepreden, lukavo èeka da se 50 mafijaša iz 50 gradova sami prijave policiji da stave lisice na ruke, uðu u zatvore, zakljuèaju se i progutaju rezervni kljuè kako snajperista ne bi mogao da pobegne preobuèen u radnièki kombinezon i pomeša sa sa milionskom masom nezadovoljnih radnika koji se spremaju na proteste jer loše žive, nemaju posla, nemaju plate, dok ih liberalizovane cene više ubijaju nego rafalna paljba lažnih obeæanja èikaških momaka u veèitom optimizmu i užurbanom pokretu da što pre rasprodaju i napuste upropaštenu zemlju pre nego što i sami ne postanu meta opšteg graðanskog nezadovoljstva i ne završe na sudu istorije kao banda besèasnih odmetnika od institucija i zakona koja, sprovdeæi naloge svojih mentora iz sveta, imaju zadatak da ekonomski unište Srbiju, da je dokrajèe i da više nikada taj divlji i primitivni narod, koji u ciklusima ubija svoje vladare, ne bude remetilaèki faktor na Balkanu i da bude okovan globalnom kolonizacijom koja æe mu doneti brzu, modernu i sklonu kompromisima demokratiju, dakle, demokratiju u trku koju æe hvaliti dobrostojeæe vladavine nevladine organizacije, antiratni profiteri, nezavisne mediji koji propisuje vladavina saopštenja, nezavisni intelektualci veæ duže vreme zaposleni na projektu blaæenja, ruženja i optuživanja našeg naroda kao kolektivnog izvora zloèina, genocidnog ubice koga jedino mogu urazumiti NATO bombe s obogaæenim uranijumom, pošto samo one mogu razoriti veru u naciju, ljubav prema tradiciji, rodu i poreklu, sve, dakle, ono što nije moderno pa prema tome, nije ni demokratski, jer je demokratija dozvoljena samo onima koji uvode banredno stanje da bi zapoèeo rat protivkolumnista i analitièara koji misle, pišu i govore suprotno shvatanjima èuvarima testamenta, pa te snage koje nisu sklone kompromisu treba u trku optužiti i bez suðenja osuditi na otovren linè, treba ih snajperski ustreliti da ne bune nezadovoljan narod i treba ih na kraju, uz pomoæ malograðanske pseudointeligencije koja, u senci pokojnikovog spomenika, lešinari nad ubijenom i silovanom javnosti, uništiti brzo i transparentno, bez kompromisa, ali u trku, za primer drugima, modernih shvatanja demokratije da im sluèajno ne padne na pamet da posumnjaju u Lik i Nedelo pokojnika, da se ne pitaju ono što svaki normalan èovek veæ uveliko zna i da više nikada ne dozvoli suprotno mišljenje, jer æe vanredno stanje veèno da traje u svesti zaplašenih graðana, pa æe se opet moæi razvijati burazerska tranzicija, sve u interesu Kumova, Manipulatora, Jajara, Bankara, èuvara narkotika i drugih reformisanih Kapitalaca koji se od uhapšenih Budala, Pacova i Prevara razlikuju samo u tome što vešto prave kompromise u trku, što su moderni, otvoreni, brzi i samim tim dobre demokrate koji su spremni da stoje uz kovèeg ustreljene demokratije i spremni su da podrže brzi izbor novog premijera i potpredsenika, mora dvojica da pokušaju da zamene nezamenjivog jer tranziciju, reforme i demokratiju treba nastaviti što pre, nema prekidanja zapošete pljaèke, nema odustajanja i onda, svega tri dana posle sahrane, one televizijsko grljenje i ljubljenje, zadovoljno smejanje i meðusobno tapšanje po ramenu i onih koji su pre nekoliko dana bili uplakani iuplašeni za svoju politièku sudbinu, ali sada kada su na moderan, brz, otvoren i kompromisan naèin, dakle, demokratski prevarili graðane, terorišuæi ih danonoæno tragiènim dogaðajem, kada su uspeli da podvale javnosti i da je zaplaše vanrednim merama, moraju da se iskreno cerekaju i kumovski ljube jer su stvarno testemirani naslednici onoga koji ih je stvorio, odnosno isti su kao što je bio i on i rade upravo ono što bi i on radio jer ih je on obuèavao da budu moderni, brzi, otvoreni i skloni kompromisima u trku, dakle, demokrate kojima æe se diviti plaæeni urednici nedeljnih novina kao novim božanstvima kojima treba da služimo i podižemo spomenike.

Mislim da su se preraèunali. Prave istu grešku kao i njihov stradali Šef.

Treba biti strpljiv. Sve æe doæi na svoje mesto i svako mora da dobije ono što je zaslužio. Vreme æe izbrisati sve ono što nije vredno. Pokolenja se njih neæe seæati. Èitaæe se prava istina. I smejaæe se oni koji doðu posle nas. I èudiæe se našoj gluposti, isto onako kako smo se mi èudili gluposti onima pre nas. Ali, to je sudbina. Teško je od nje pobeæi.

Beograd 20.03 2003

SHARE