Privredni virus je zahvatio domaæe politièare. Boraveæi na Kosmetu predsednik države je izjavio kako niko ne može da se bavi politikom ako nije zaražen privrednim virusom. Ostaje samo da nam g. Tadiæ objasni kako je on uspeo da se popne na tako visoku državnu funkciju kada, pre tog politièkog uspeha, nikakvog kontakta nije imao sa privredom. Problem predsednikovog uspeha dobija posebnu težinu kada se osvrnemo na njegov doprinos sopstvenoj struci, dakle, psihologiji gde je potpuno nepoznat. Kako može neko ko ništa nije ostavio u svojoj struci da bude predsednik države? Isto pitanje možemo postaviti premijeru Koštunici koji, ako iskljuèimo „Stranaèki pluralizam ili monizam“, K. Èavoški – V. Koštunica, koji je objavila slovenaèka „Tribuna“, nije u svojoj struci ostavio ništa znaèajno.
Institutsko prežvakavanje jednog te istog ne smatram nikakvim nauènim dostignuæem. Kako može èovek koji nikada nije imao dodirne taèke sa privredom da postane premijer u državi gde je privreda uveliko bankrotirala. To priznaje njegov partijski istomišljenik g. Drakuliæ koji, dajuæi intervju „Politici“ veæ u naslovu na prvoj stranici iskreno priznaje – „Ovako ne može dugo“. Zatim dodaje „Ukoliko uskoro ne preduzmemo ništa, imaæemo strašne posledice“. Ko to treba nešto da preduzme? Gospodin Drakuliæ napada nesposobnog ministra finansija i traži da se hitno pomogne svojeglavom Dinkiæu.
Neshvatljivo je da g. Drakuliæ, kao èlan stranke koja je na vlasti, govori kao da je žestoka opozicija. Zašto otvoreno svome predsedniku stranke ne kaže da je nesposoban da bude premijer i da je krajnje vreme da se dostojanstveno povuèe, kovertira neopozivu ostavku i zatraži raspisivanje vanrednih izbora? Zašto je g. Drakuliæ ušao u premijerovu stranku koja vodi katastrofalnu ekonomsku politiku? Svi znamo da šifrovana organizacija za uzimanje provizije nikada ne bi uèestvovala u vlasti da ih posle decembarskog poraza neoliberalne politike Koštunica nije ponovo vratio u igru. Labus se ponaša kao pravi premijer i upleten je u gotovo sve afere, pa ipak Koštunica produžava vladavinu grupacije koju Drakuliæ tako oštro napada.
Na samom poèetku Koštunièine vlade rekao sam, ne èekajuæi sto dana, da ta vlada Ideologa verbalnog legalizma nema ni znanja, a ni iskustva da pokrene srpsku razorenu privredu. Ko danas priznaje da ovako više ne može? Pripadnik vladajuæe partije koji glumi opoziciju. Gde to mi živimo? Hoæemo li napokon da se nauèimo demokratiji? Zar je morao da se dogodi rekordni trgovinski deficit od 7,43 milijarde dolara da se mnogi trgnu.
Ko je govorio godinama o katastrofalnom spoljnotrgovinskom deficitu koji razara domaæu privredu? Nažalost, struèna javnost je bila zasenjena hvalospevima o reformskoj vlasti koja operiše bez anestezije, dok je na drugoj strani, primitivni populizam ljubitelja svake vlasti lansirao salatu kao paradigmu naše tragiène propasti. Bivši ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom tvrdio je da je dobro kad imamo deficit jer nas, navodno, neko spolja finansira, a neki nadobudni balavac iz, èini mi se da se tako zove, centra za slobodno tržište, pišuæi kao struènjak, tvrdi da je deficit dobrodošao našoj privredi. Kada takva lupetanja postaju zvanièno mišljenje i kad se godinama namerno satire srpska privreda, postavlja se pitanje gde je ranije bio g. Drakuliæ, uzmimo njega za primer, da na naslovnoj stranici režimskih novina hrabro izjavi – ovako ne može dugo.
To da – ovako ne može dugo – zna svaki graðanin Srbije koji živi od svoje plate, a takvih je, gle ponovo opozicionog mišljenja, èitavih 80 odsto prevarenih i osiromašenih na koje ukazuje i g. Drakuliæ. Podatak mame Dinkiæ, da je u društvu svega 15 odsto siromašnih, logièan je statistièki podatak koji falsifikuje podatke odmetnutog sina i uverava sve graðane da Koštunièina Vlada može do kraja mandata samovoljno da kroji statistièke podatke. Mame uvek imaju razumevanje za gluposti svojih sinova i ništa ne treba da nas èude statistièki izveštaji koji pokazuju da narod nikad bolje nije živeo.
Tako su nas isto ubeðivali oni prošli koji su sami sebe proglasili drim – timom reformi, a koji danas tvrde da su „graðani glupi kako ih je Bog dao“. Tako govore bivši pripadnici vlasti koji se danas pripremaju da ponovo preuzmu pljaèkanje onoga što je još preostalo od privrede. Da su graðani glupaci, moroni, stoka, raja, rulja, koju treba zaustaviti, jahati i dangom žigosati to uglavnom misle svi profesionalni politièari. Otvoreno o tome govore tek kad izgube vlast i kad žele da napakoste trenutnim vlastodršcima.
Meðutim, njihov uèinak je jednako poguban za našu ekonomiju. Ukupan spoljnotrgovinski deficit za èetiri godine njihove vladavine bez obzira da li su makijavelisti pragmatièari ili dekorativni legalisti, dostigao je neverovatnih 19,28 milijardi dolara. Toliko je novca otišlo iz siromašne zemlje kojoj toliko trebaju investicije. Ako tome dodamo odsustvo privrednog razvoja i gubitke koji su proizašli iz takve pogrešne ekonomske politike onda je to èitavih 35 mld $ koje smo izgubili nepovratno zato što su tržišni talibani i njihovi naslednici, sakriveni iza prièe o ustavnom ustrojstvu države bez valjanih institucija, ugušili svaku kritiènu misao i proterali zdravu pamet iz politike.
Ekonomska politika bez privrednog razvoja i sa falsifikovanim statistièkim izveštajima, oslonjena na tajkune koji veæ deceniju otimaju i prisvajaju nacionalno bogatstvo, morala je da dovede do stanja koje vladajuæi politièar naziva – ovako ne može dugo. Zašto to nije reèeno na samom poèetku reformi? I tada se videlo da je koncept reformi pogrešno prepisan iz uputstava za bankrote MMF-a i da takav nametnuti koncept sprovode neiskusni, nesposobni i loši ljudi. Bilo je za oèekivati da æemo upasti u ovakvu ekonomsko – socijalnu katastrofu. Inflaciona neman je podigla glavu, maše repom na sve strane i bljuje sve veæi rast cena. Opšta nelikvidnost, gubitak poverenja, korupcije, afere, odsustvo svake promišljene ekonomske politike, uzimanje provizija na svakom poslu i sve veæe siromaštvo u društvu raspaliæe inflatorni požar koji može da bude koban po državu.
Ko je kriv za to? Svi koji su uèestvovali u takvoj vlasti. Svi koji su se okoristili reformama. Svi koji su preko noæi postali profiteri tranzicije i koji su uništili oktobarsku energiju graðana za promenama. Ti nikogoviæi, politièki skotovi, šibicari, jajare, nalickani egomanijaci i psihopate su uništili veru i nadu obiènog èoveka u bolji život. Šta su ti foliranti doneli malom èoveku? Šta? Razoèarenje i nepoverenje. Apatiju i beznaðe.
A šta se moglo dobiti nekom drugom ekonomskom politikom koju sam uporno pokušavao da nametnem uspavanoj javnosti. Uzmimo za primer samo taj spoljnotrgovinski deficit koga više ni birokrate iz MMF-a, nakon poslednje posete, više ne mogu da sakriju. Umesto pogubnog, naglog otvaranja ranjive srpske privrede trebalo je razvojnom ekonomskom politikom polako otvarati domaæu privredu i temeljno je pripremati za svetsku konkurenciju kako sam kreatorima državne politike predlagao. Oni su širili laži o 6 milijardi $ donacija i dvema multinacionalnim kompanijama koje æe nas, poput neke savremene bajke, preko noæi uvesti u bogati svet. Mada su neki od njih došli kao eksperti iz tog razvijenog sveta, oni nisu zapravo znali kako taj bogati svet zaista funkcioniše jer su bili sitni èinovnici multinacionalnih kompanija i nikada nisu gradili ni viziju ni strategiju tržišnog razvoja.
Pogledajmo šta bi se desilo da smo laganim otvaranjem uštedeli 50 odsto napravljenog deficita. Ostalo bi u našoj državi 9,64 mld $ i taj novac bi bio dovoljan da se za èetiri godine otvori 1.600.000 novih radnih mesta, što znaèi da bi se svake godine zapošljavalo 400.000 novih ljudi. Tako bi se gotovo u celosti mogla izmeniti kvalifikaciona struktura zaposlenih i stvoriti solidna pretpostavka za privredni razvoj gde bi stope bile 12-15 odsto godišnje. Smanjivanje svih poreza na 4-8 odsto, oslobaðanje plaæanja poreza svih investitora koji zapošljavaju novu radnu snagu, smanjivanje javne potrošnje sa 50 % , BDP na 25 %, uštede u svim državnim službama, stvaranje državne banke za razvoj od 1 mld € i Agrarnog fonda od 1 mld €, oslobaðanje privatnog biznisa svih administrativnih stega, razvoj preduzetništva kroz otvaranje preduzeæa za devet minuta i kapital od 100 €, otvaranje investicionih fondova, privatizacija po slovenaèkom modelu, zaštita strateških nacionalnih dobara, razvoj akcionarstva, preèe pravo kupovine naših ljudi iz dijaspore, razvoj institucija i vladavina prava, sve je to moglo munjevito da pokrene našu privredu.
Graðani su nakon oktobarskog rušenja Despota bili spremni da se žrtvuju da takva politika uspe. Tvrdim da su bili spremni da se odreknu još neko vreme samo da nam krene. Samo da se prekine agonija. Svakodnevno sam bio na tržištu i znam kakva su bila oèekivanja ljudi. Ali, nažalost, nije vredelo. Sve je preko noæi obesmišljeno. Tajne službe, oligarhija, mafija i vrh nove vlasti napravili su savez. Taj kobni savez još nije raskrinkan. Diletanti su poverovali da su državnici. Radili su taèno po uputstvima onih koji ništa nisu znali o nama. Savetnici iz sveta su dobro zaraðivali na pogrešnim receptima. Donacije su prestale kad se videlo da ne daju nikakve rezultate. Zaduženost se poveæala zbog pogrešne ekonomske politike. Rasli su deficiti i gubici. Tako smo dospeli do oèaja. Veliki Prasak preti da protrese licemerno društvo iz temelja. Nije bilo katarze. Prevrtaèi su promenili ideologiju i nastavljali da uveæavaju kapital. Sirotinja se, takoðe, uveæavala. Apstinencija meðu biraèima je sve veæa.
Svi se pitaju kad æe nam biti bolje? Odgovor je jednostavan: kad prestane da se laže i krade . Kada psiholozi budu predavaèi u školi ili na klinici. Kada struènjaci za ustav budu radili u institutima. Kada bivša vlast bude graðanima položila raèune za sve promašaje i kraðe. Kada nova vlast bude u strahu da æe je kazna stiæi. Kad æe do toga doæi? Svakako mora pre konaène nacionalne propasti. Na tome valja raditi. To je naša istorijska obaveza.
Svedok
